Немој, сине, шта ће људи рећи

Поделите:

Млад сам, али памтим. Имао сам свега неколико година, можда сам тек и проходао, и, заиста не знам како, али на неки чудан начин памтим мајчин плач због инжењерске плате од три марке и празног фрижидера. Старији су, парафразирајући Балашевића, говорили: „Тако нам и треба кад смо шупак Европе‘‘.
Није нам требало.
Памтим и јауке сирена и преплашено трчање у школске подруме због бомбардовања. Памтим и санкције, а памтим и да сам се питао шта се то дешава на том неком Kосову, због чега ти људи ратују. Старији су причали: „Све је ово због Милошевића. Заслужили смо и још више да нас гађају.‘‘
Нисмо заслужили.
Збуњено, као осмогодишњак, питао сам се због чега ја и моји другови бјежимо у подрум кријући се од бомби због тамо неког Милошевића, за кога не знамо ни како изгледа. „Ми смо заиста лош народ‘‘, закључио сам још као клинац, вјерујући да старији од мене и те како боље знају, а да је моје, ипак, да ћутим и будем добар.
Нису знали.
А онда су дошла на ред и нека крупна политичка дешавања у земљи. Одвојили смо се од Србије, а власт је говорила „боље ћемо живјети‘‘. Нисмо живјели боље. Признали смо Kосово, већина је била против – говорили су „не скрећите пажњу са животних тема и хљеба‘‘. Живот је пролазио, хљеба је било све мање.
А и нас је.
„Момак, знам те, ти си Будимиров син. Симпатичан си ми, али морам да те питам, што ће ти та политика у животу, брате? Пушти ђавола, чоче, видиш ли што се ради? Ајде да видимо неђе да те убачимо после празника, зваћу ја у централу ове моје. Не брини ништа‘‘ – и дода: „Мали, мораш да знаш једно – ми смо проклет народ.‘‘
Народ који има Његоша и Светог Петра не може бити проклет.
Питајући се што ли смо сад, забога, проклети, пошао сам другим путем. Моја централа, по својој прилици, није могла бити смјештена у неки физички простор. Између старе зграде Владе и ловћенских гудура, бирао бих ово друго. А и, искрен да будем, увијек су ми били нејасни млади и школовани људи који с дипломом појуре у владајућу партију.
Поготово ову нашу.
Сматрам да млада особа по животном и природном аутоматизму мора бити опозиција, не само властима, него цијелом свијету. Напросто, прихватање већ устаљених норми сивог система и повијање кичме пред (неријетко) лошим ауторитетима није у духу младости и бунта који је прати. Мора се бунити, преиспитивати, истраживати, захтијевати боље, макар бољег и не било.
А увијек га буде.
„Дајковићу, цијели свијет се не смије чут‘ од НАТО-а, а ти се ка‘ паметан момак гањаш туда по улицама са њим. Знаш ти која је то сила, брате рођени, виђи како сатријеше оне муслимане, оли и нас тако? Ајде, јадан, пушти то, боље да гањаш ђевојке, ја да ти кажем, хехе. А и, слушај, мајка ти ради у државну фирму, па мисли мало и на њу, шта ће јој људи рећи.‘‘
Одћутао сам.
Године су пролазиле, дешавања се смјењивала, а власт, наравно, остајала непромијењена. И не само то, огрезли у вјечитој непромијењености, изгубили су осјећај. Осилили су. А онда су, у тој неконтролисаној сили, почели да пуцају сачмом на оно што је већини свето: језик, идентитет, обичаје, осјећања, Његоша, Цркву, или, једноставније речено: пуцали су у душу народа.
У нас.
У томе су им се, свјесно или несвјесно, придружили и помагачи, које је најбоље препознати по ставу: „Боље да причате о економији и фрижидеру, него о Његошу и језику, од тога се не живи.‘‘ Чудно ће звучати, али ја заиста не видим кривицу вјерујућег народа што 10. 000 високошколаца сједи на бироу рада, или што су нечија рођена сестра или брат напустили Црну Гору тражећи посао.
Kрива је власт.
На свако „не дијелите народ причом о Цркви‘‘ – једну малу Цркву хоће да руше. На свако „окренимо се будућности‘‘ – фалсификују историјске податке. На свако „од приче о језику се не живи‘‘ – протјерају српски језик и писце. На свако „досадили сте с Kосовом‘‘ – Kосово наново признају. На свако „боље да причате о радним мјестима, него о НАТО савезу‘‘ – на силу нас уведу у НАТО.
А фрижидер и даље празан.
Не, нисам националиста, нисам задрт, али нисам ни глуп. Ако се позивамо на западне вриједности и демократију, сматрам да имам право да примјећујем, опажам, видим: док се кривица пребацује на оне друге који, ипак, мисле својом главом и неће да ћуте, они први завршавају послове. Неће бити да су за празне фрижидере криви они који не ћуте док им се биће народа комада.
Kриви су они који их гласају.
Најзад, није ми стало хоће ли ми ко замјерити што сам био на обиљежавању стогодишњице од побједе у Великом рату. Није ми стало ни хоће ли ми ко замјерити што мислим да су Срби и Црногорци исти народ. Није ми стало ни што ми замјерају што презирем НАТО савез, ни што волим Десанку и Змаја, ни што волим Његоша, ни што идем у нашу Цркву.
Стало ми је да будем човјек.

Владислав Дајковић

Dan.co

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here