Nenad Blagojević: U Srbiji ne postoji Sandžak (2)

Podelite:
Raška je Srbija – STARA SRBIJA

 

Svi glasovi unutar nas koji nam govore da ne možemo, ustvari su reči naših neprijatelja. Misli i reči koje su oni tako želeli da nam usade kako bi nas učinili nesigurnima, sumnjičavima, neodlučnima… One sad čine da se unutar sebe lomimo baš kako zlotvori i priželjkuju, a samo treba da pokušamo i uspeli bi sve. Isto onako kako smo uspevali i u prošlosti, kad god bi verovali kad god bi krenuli. To što je sad unutar nas nemir i oluja koja nas čini nespokojnim pokazatelj je koliko smo im dozvolili da nas zaprljaju, zbune i uspore.

Sve to nam mora jasno ukazati da pod hitno moramo svoje misli očistiti i razbistriti a svoje duše ponovo napuniti nepokolebljivom verom. Vreme je da bolje oslušnemo svoje srce a ono će nam pokazati pravi put onaj kojim su i naši đedovi hodili. Naravno da taj put nije ni sladak ni lak, svakako i da je pun trnja i kamenja, ali se za sreću, slobodu, budućnost oduvek valjalo i vredelo pomućiti. Život nosi svoja iskušenja na nama je samo da budemo strpljivi, ne izgubimo veru i sačekamo svoju pravu šansu.

A šanse i prilike će se ukazati. Kao što uvek i jesu, a za one koji ne odstupe od načela svojih predaka iznova i hoće. Ono što se danas ćini preveliko i kao san daleko, već sutra može biti na dohvat ruke potpuno realno i ostvarivo. Potrebno je samo verovati ne dvoumiti se i krenuti u susret svojim snovima, baš kako su i naši stari to činili. Na tom putu će se sigurno pojaviti i prijatelji i neprijatelji, i to je sasvim normalno. Da li ćemo ostvariti svoje snove zavisiće od vere ali i od toga da li ćemo znati da razlikujemo prijatelje od neprijatelja. U prošlost smo suviše često grešili u tome.

Istorija nam pokazuje da smo najviše stradanja trpeli verujući lažnim prijateljima i njihovim obećanjima. Njihova dela su pokazala sve suprotno od onog za šta su se predstavljali. Oduvek smo pokušavali da onima koji su pokazivali antisrpsko raspoloženje pružimo drugu šansu. Ustvari smo im pružali svaki put novu priliku da nas još više rane jer su se pre toga već izvežbali. Ta druga šansa definitivno je bila samo još jedna prilika da se Srbima nanesu nova zla, patnje i stradanja.

Upravo zbog tih „drugih šansi“ svedoci smo da kolevku srpske državnosti pokušavaju da pretvore u ponovnu otomansku provinciju. Pred našim očima se ponovo odigrava isti onaj proces kao kada je sada već davne 1469 vršeno turčenje u gradu Rasu i Raškoj oblasti. Upravo te godine 12.maja po turskim dokumentima je ime Varoš Ras promenjeno u Varoš Novi Pazar. Tada je počelo kasnije se nastavilo, a sada se pokušava i da se udari pečat pravljenja u Staroj Srbiji od srpske Raške – turskog Sandžaka.

Zaustavljali smo ovaj neprirodan proces mnogo puta uglavnom verom, istinom, pravdom a vrlo često i samoorganizovanjem. Ne čudi zato ni četnička akcija koja je krajem XIX i početkom XX veka omogućavala srpskom narodu da se odbrani i preživi na svojim vekovnim ognjištima koje je neprijatelj svim silama želeo da prisvoji. Nisu neprijatelji birali nikad način i sredstva za to a o tome govori i dokument koji je Vladimir Karić, srpski generalni konzul u Skoplju poslao Mihailu Đorđeviću, ministru inostranih dela Srbije.

 

Gospodine Ministre,

Iz Bela Polja stigle su ovamo vesti koje daju novih priloga za užasno stanje našeg naroda u Staroj Srbiji. U Belom Polju živi neki Alil Kajović poglavica mnogobrojnog plemena Kajovića, koji u gradu i okolini mu broji na preko 2000 pušaka. Sam Alil bio je u Carigradu u carskoj gardi, i kad je pre četiri godine gardiski arbanaški bataljon zbog nekake pobune bio raspušten, Amil se vrati kući u Belo Polje gde je počeo oko sebe okupljati zlikovce Arbanase i činiti društvu sa njima svakojaka nasilja, kako po gradu, tako i po celoj kajmakamniji. Alil je i danas pod platom carskom. Jedno to a drugo što mu je i pleme jako ni Mutesarif Sjenički ni kajmakam belopoljski nisu smeli ni mrdnuti da bi ga zakonskim merama na pravi put uputili.

              Malo posle po što se Alil iz carigrada vratio on je u Belom Polju oteo kuću Đoki Dromnjakoviću u nju se uselio pa u njoj i danas živi. Zatim se okomio na bogatije Srbe, govoreći kako ima njih dvanest koje mora poubijati. U nizu te dvanaestorice dvojice već nema. Pre dve godine ubijen je Milosav Marić prvi trgovac u gradu u sred podne i pred svojom kućom, i niko nije za zlikovcem u poteru pošao. U prošlu subotu pak ubijen je opet u sred bela dana posle ubijenog Đoke prvi trgovac i po ugledu i po bogatstvu, Filip Filipović. Zbog ovoga ubistva digla se buka u gradu i čaršija mu zatvorena čuje se da je bilo i puškaranja i da je u tome oko desetak Srba poginulo. Neki Belopoljci koji su poslom od kuće otišli ne smeju da se vraćaju.

               Silne su žalbe od naroda iz toga kraja protivu nasilja arbanaških zlikovaca predavane mutesarifu sjeničkom Alil paši Pećancu u vreme kad je išao po vilajetu radi poreze on obećao izvideti sve, ali kad svršio posla oko poreze on umakao u Sjenicu i tamo ćuti.

         U prošli utornik Arbanasi su kidisali na voz železnički između Vučitrna i Prištine ali voz umakao. Misli se da su hteli da oslobode dva zlikovca koji su toga dana okovani ispraćeni u Skoplje...

             

AC, MID – PO, 1891 br. R/3“  (1)

 

Znao je zapad dobro sve i to kao i uvek prećutno odobravao. Svesno su prepustili zemlju svetosavaca na milost i nemilost dušmana. Srbija je ipak uspela kroz Balkanske ratove zahvaljujući organizovanim četničkim odredima a kasnije i kroz Prvi svetski rat oslobođenjem kompletne teritorije da nekako sačuva i spase srpski narod, barem na kratko od daljeg terora. To naravno nije zaustavilo želje muslimana koji su pokušavali na svaki način ponovo da uspostave odnose koji su vladali za vreme Osmanlija. Pisao je o tome i list „Politika“ 12.juna 1921 (br.4718):

 

„Iz dana u dan sve češće stižu „Politici“ iz svih krajeva Stare Srbije žalbe, jauci i preklinjanja za pomoć. Naši stari dopisnici iz vremena pre 1912. godine, i novi još mnogobrojniji, krvava srca ispisuju crnu hroniku istrebljivanja Srba u tim krajevima. Razlika je samo u tome što su oni tada, do jeseni 1912. godine, živeli u nadi –  čekali su oslobođenje – i šta smo mi tada mogli Turskoj objaviti rat da bi sprečili dalji pokolj našeg naroda. A danas? Danas ko bi smeo objaviti rat našim podanicima muslimanskim zlikovcima“.   (2)

 

Nismo tada raskrstili sa zlikovcima, opet smo svima praštali. Zato nas je sve to zlo sačekalo kasnije. Kulminiralo je naravno u Drugom svetskom ratu a otvoreno nastavljeno čim se ukazala nova prilika devedesetih godina prošlog veka. Kao i svaka bolest koja se ne zaustavi u svom početku već samo delimično suzbije to postaje žarište koje je svaki put iznova sve podmuklije udara. Upravo tako je bilo i sa delom Stare Srbije na kojoj smo uporno pokušavali da pružimo bratsku ruku onima čije su ruke do lakata bile u srpskoj krvi. Da ne bi ponovo u budućnosti činili iste greške i dozvoljavali zločincima da svoja nova zverstva ponovo „usavršavaju“ na srpskom narodu ne smemo zaboravljati istine iz prošlosti. Ma kako te istine bile bolne ili se možda nekome nesviđale one su svedoci sa kim imamo posla.

 

„…Došao je Drugi svetski rat, 1941. godina. U četvrtak 17.aprila, sa kapitulacijom Jugoslavije, u Novi Pazar su ušli Nemci dočekani trijumfalno od mase Arnauta sa Kosova i Muslimana iz Sandžaka, sa zastavama sa kukastim krstovima, Hitlerovim slikama i uz paradu šiptarsko-muslimanske dece u fesovima i s kukastim krstovima…

…Jedan očevidac, srpski oficir Jugoslovenske vojske, svedoči šta je tada video u Novom Pazaru: „Pravu strahotu videli smo u Novom Pazaru, koji je sav bio iskićen kukastim krstovima. Poslao sam jednog vojnika, bez bluze naravno, bez oznaka, bez šajkače, da vidi šta se dešava u varoši. Vratio se i kaže: na svakoj banderi, sa jedne i sa druge strane, vise obešeni Srbi. E sad ja vas pitam, ja koji sam ne odobravam smrtnu kaznu: da vidite oca obešenog, ili brata, šta biste činili? Ko bi vam mogao narediti da se ne svetite onome koji je ubio vaše ukućane?“ (NIN, 27.jul 1990, str.50)…

…Jedan drugi svedok očevidac, svedoči da je, u jesen 1941. godine video na ogradi manastira Sopoćana: na svakom kocu po jedna nabijena srpska glava…

…Nešto pre toga, jedan drugi svedok iz tada albanizovanog i pomuslimanjenog Sandžaka (bivši tamošnji sreski načelnik, čije ime u dokumentu u Arhivu Sinoda nije čitljivo) svedoči: „u Novom Pazaru su svi viđeniji ljudi (Srbi) sa sela streljani. Albanske vlasti su u ovom mestu grozno postupale sa našim (srpskim) življem. Građani su hapšeni, zlostavljani i ucenjivani. Rođeni brat Nestora iz Brnjaka, srez Štavnički, streljan je među ostalima. Njemu su pre streljanja nekoliko dana vršili nuždu u usta!…“

…Svedok dalje detaljno opisuje odvođenje Srba iz Sandžaka u Pazar i Mitrovicu, gde su svi zatvoreni „kao taoci“, i najvećim brojem poubijani, među njima i nekoliko srpskih sveštenika. Između ostalog kaže: „Kad je nastalo opšte hapšenje i ubijanje Srba u Novom Pazaru, među drugim Srbima stradala je na jeziv način i porodica Raković. U kuću su jednog dana upali balisti i Muslimani, s noževima i puškama, ubice. Tražili su sina od 18 godina. Otac, majka i ćerka pokušali su da ih umire, da kažu da sin nije tu. Kad su počeli da muče oca, sin se javio, bio je skriven na tavanu. Razularena rulja Arnauta i Muslimana na najbesomučniji način, pred ocem, majkom i sestrom isekli su ga na komade. Otac i majka se nikad više nisu oporavili od šoka koji su tada doživeli. Vegetirali su do kraja svog života…“    (2)    

 

Srbi nikad više ne smeju da dozvole da vegetiraju. To što pokušavaju vekovima da nas isele, istrebe, prekrste a ipak u tome ne uspevaju je dokaz naše ispravnosti. Zlo u njima nećemo moći da promenimo to je izvesno, kroz vreme čini se ono je u njima samo sazrelo i naraslo. Mi moramo da razmišljamo o sebi i da zlu koje u njima obitava ne dozvolimo da šire na nas. Da bi to i uspeli moramo poštovati sebe, svoje korene, veru, Otadžbinu i svakome ko to ne prihvata jasno mu pokazati da nije dobrodošao.

Nedopustivo je da na grobovima svog naroda, njegovim spaljenim vekovnim ognjišta, zločinima zatiranim domovima i svetinjama dozvolimo da se nose tuđi barjaci i proslavlja neka tuđa domovina. Zar da se na krvi i moštima srpskih stradalnika peva i kliče Turskoj. Možemo li im bar mrtvima pružiti dostojanstven spokoj koji neće da im narušavaju potomci onih od kojih su oni i braneći svoje domove i Otadžbinu stradali. Ako smo mi Srbi i ako u Srbiji živimo dokažimo da smo dostojni imena koje nosimo i ne dozvolimo nikom da nam Otadžbinu ponižava. Prošli smo vreme komunizma i lažnog bratstva i jedinstva, ne može sve uvek da bude na štetu Srba. Nije nam to donelo dobro u prošlosti pa neće ni u budućnosti. Svedočenja posle Drugog svetskog rata jasno pokazuju koliko je to za Srbiju i Srbe pogubno bilo.

 

                    „…Kad je Nemačka kapitulirala i kad smo se vratili normalnom životu, mesec dana sam spavao na patosu, jer mi je krevet bio previše mekan. A sloboda je došla ne za sve jednako … Posle oslobođenja, partizanska vojska vršljala je po svim selima, gonila je ostatke četnika i njihove jatake. Svaki je seljak mogao da bude optužen bez suđenja  da „održava veze sa odmetnicima“. Tako je i moj otac stradao… Tri oficira partizana tukla su ga celu noć da prizna da „održava vezu“ sa Velizarom Simićem, četničkim komadantom, koji se krio negde po Goliji planini. Da ironija bude veća, tog Velizara Simića uhvatili su pre nedelju dana i držali ga zatvorenog u manastiru Studenici. Kurir je ujutro doneo Simićevu izjavu da sveštenika Radovića nije video pune 3. godine. Na kraju su partizani rekli mojoj majci: „Bila je greška“. Oca su dovezli seljaci na kolima do kuće istoga dana popodne… Kad sam ga video, rekao mi je: „Sine, ubiše me ni krivog ni dužnog“… U duši mi je bila pustoš. Takvu istu pustoš video sam kod Srba izbeglica sa Kosova. Svi smo je zajedno preživljavali kad je došla naredba nove Titove vlasti da se kosovske izbeglice ne mogu vratiti u svoje domove na Kosovo. Taj bol ne može da se opiše. Može se samo doživeti i da ga čovek nosi celoga života kao žuč u grlu. Četiri godine izgnanstva, beskućništva, gladi, patnje, stradanja, i na kraju, kad je svima došlo oslobođenje, njima se nudi pakao – da se i dalje potucaju po svetu, a u njihovim kućama, na njihovim imanjima, šepure se ubice (Arnauti) najdražih! U oslobođenoj zemlji, saradnici okupatora i ubice zaštićeni su zakonom, a stradalnici su ispali krivci…“(2)

 

                          Služili su se svi dovoljno našom dobrotom, iskrenošću, ljubavlju…  Gazili su preko naših grobova, osećanja, raširenog srca, pruženih ruku … Bio je to naš uzaludan trud nisu se promenili nisu postali bolji. Verovatno to nisu ni mogli i da su hteli, jer za to je bila potrebna duša. A oni je nisu imali ni u tragovima. Takvima ne smemo dozvoliti da srpske svetinje skrnave, da po svetoj srpskoj zemlji tuđe barjake nose. Onome kome Srbija nije dovoljno dobra ne želimo da osporavamo mišljenje ali mu osporavamo pravo da našu Otadžbinu blati pogotovo dok u njoj živi.

                          Ako misle da će druge države da im budu bolje majke slobodno mogu da promene svoje prebivalište. Nemamo prava da ih u tome zaustavljamo, ono što im nećemo sigurno dozvoliti je da od naše majke Srbije prave neku drugu državu.

Mi svoju sreću smo davno prepoznali u svetosavlju, svoju majku oduvek znali i imali u Otadžbini Srbiji. Nemamo nameru da tražimo neke druge države ni da svoju sreću menjamo za tuđu. Podsećamo još jednom sve da se dešavalo i ranije da pojedinci izdaju svoje korene i svetinje ali srpski narod nikad ne. U prošlosti smo oduvek znali da čuvamo i borimo se za ono što volimo, znaćemo to i u vremenima koja nam predstoje. Nedobronamerne zato jasno upozoravamo, da svoju majku Srbiju nikome i ni po koju cenu ne damo.

 

  1. Milić F. Petrović „Dokumenta o Raškoj oblasti 1890-1899“, Beograd , 1997.
  2. Catena mundi. Knj. 2. Beograd 2014. S. 652-658.
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here