Ненад Јездић: Има нечега племенитог у модерној хајдучији

Поделите:

Милутин, јунак Данка Поповића којег спремам, врло је прагматичан, тачан, искрен, практичан, мудар, лукав. Када бисмо били такав народ, били бисмо много више благодети удостојени него што јесмо сада

Цела протекла година била ми је пуна похвале и у исто време препуна осуде. И то ваљда тако треба. Како је Његош рекао: „Чашу меда још нико не попи што је чашом жучи не загрчи.” Мени прија све јер човек као мислено биће мора да расуђује и у невољи, и у благости, и у једу и радости. Мора да извлачи најбоље закључке, не оне који би евентуално задовољили сујету, не закључке који би евентуално понос, свест и интелект оправдали, или га узвисили, него закључке који су за душу добри. Тако и ја, нећу да се гордим, слава ти, Боже, на свему што ми даш, идемо даље. Да немам љубави за овај посао, не би се вероватно ни десила ова година са оволико награда. Овако је глумац Ненад Јездић коментарисао за „Политику” још једну награду у низу, коју је добио за свој уметнички искорак.

Вредно еснафско признање „Раша Плаовић” за 2019. годину управо је добио за улогу Газда Марка у представи „Нечиста крв” Боре Станковића и Маје Тодоровић, у режији Милана Нешковића и у продукцији Народног позоришта у Београду. Жири који је овога пута одлучивао о добитнику награде „Раша Плаовић”: Љиљана Благојевић, Нела Михаиловић, Снежана Тришић, Тамара Барачков и Игор Бојовић, председник, ову одлуку донео је једногласно.

Награда „Раша Плаовић” Ненаду Јездићу биће уручена сутра на великој сцени националног театра на свечаности (12 сати) поводом обележавања Дана Народног позоришта у Београду. Јездићу је недавно уручено и признање „Милош Жутић” Удружења драмских уметника Србије, које је освојио за тумачење Јожефа Кантора у представи „Краљ Бетајнове” Ивана Цанкара, у режији Милана Нешковића и у продукцији Југословенског драмског позоришта.

Ваш Газда Маркo у представи „Нечиста крв” остао је богаташ који може да приушти себи да купи младу жену. Шта је новац данас? Да ли се може купити љубав?

Очигледно све око нас указује на то да се љубав може компензовати, и цео живот нам се сервира. И поимање живота на те неке инстант појмове, инстант паковања која нам нуде поимање живота да постоји нешто што би се назвало компензацијом за љубав. Наравно, не може се купити. Љубав је једна, једина, јединствена! Недокучиво докучива, није свакоме дата и никада тако нешто грубо не бих могао да помислим од себе. Ми смо верујућа бића, када то кажем, не мислим само на религијски однос према животу. У љубав се верује, за љубав се трпи, за љубав се изгара, страда. То су категорије које се не купују. То с Газда Марком јесте занимљиво. Он је, могло би се рећи, купио могућност, купио само један трен живота у којем ће зарад истинске љубави, неког племенитог осећања, макар га ја тако доживљавам и тумачим, моћи да каже: волим. Занесено, страствено, љубавнички, мушки волим. Стварно волим и осећам да волим. Верујем да се тај мој Газда Марко истински заљубио. И та истинска љубав га је тако фаталним и учинила.

У паузи између снимања филмова и серија, истрајавате на новој сценској форми, монодрами „Књига о Милутину”, чија премијера се очекује почетком 2020. године. Зашто сте за „соло” сусрет с публиком одабрали баш Поповићевог „Милутина”?

Милутина Данка Поповића сам још деведесетих година прошлог века први пут читао. Тада нисам имао према њему такав однос, као ни према било чему што сам читао као младић. Сада, када та дела поново читам и тумачим у својој зрелости, то су потпуно различити светови, скоро па супротни. Милутина ми је предложио редитељ Егон Савин, који је у великој мери утицао на мој глумачки израз. То јесте, заправо, Егонов избор, али можемо рећи и да је Милутин некако изабрао мене зато што ми је Поповићев син с поверењем уступио права на тај текст. Рад на монодрами је заиста истрајавање. Непрестано сам у тим речима, причама, мотивима. Сваку паузу у раду, посебно док возим, користим да учим текст, тако што слушам самог себе како изговарам те речи. Вуче ме цела та прича, и цео тај појам рата, света, села, појединца, Србина. Милутин је врло прагматичан, тачан, искрен човек, практичан, мудар, лукав. Када бисмо били такав народ, били бисмо много више благодети удостојени него што јесмо сада. Када бисмо сви имали много више у зрневљу тог Милутина, то што га је одвело до Албаније, Африке и вратило га свим тим сињим морима, свим тим биткама, Кајмакчаланима, Колубарама, Церовима вратило га живог и непоквареног кући, а све је указивало да ће баш да се деси супротно. Он је један од оних примерака овог народа који је упркос свему сачувао и част и образ, и никада се није светио, гордио, а волео је. И ако је судио својој земљи, и ако се љутио на њу, волео је своју земљу, упркос свему.

Поповићев Милутин, шумадијски сељак, домаћин и војник, дуго памти. Шта сте усвојили од Милутина у свом личном животу?

Тај Милутин, његово само име говори, има нечег светачког, кротког, трпељивог, мирног у себи. Све његово бих волео да имам и сам. Наравно немам, али глумци имају то задовољство, луксуз да када раде неке улоге, чине и себи добро, зато што кроз те ликове имају прилику да макар у време извођења представе живе тај неки живот и мисле тим неким карактером. И том свешћу. Јако ми прија овај Милутин, у овим мојим зрелим годинама упућује ме на неке моје предрасуде, личне самообмане. Дубоко верујем да ће Милутин бити људима драгоцен када га буду слушали и гледали. У монодрама у принципу нема шта да се гледа, има да се чује и ако будем довољно емотиван колико је он, ето, имаћемо шта и да видимо.

Шта се променило од времена Милутина до данас? Колико су људи заправо научили од историје будући да јој се непрестано изнова враћају?

Нисмо довољно научили и савладали вештину шта значи волети своју земљу, на пример. Шта значи припадати свом народу. Заиста мислим да су се те категорије погубиле у нашим различитостима. Људи су изгубили оно исконско, основно да човек мора бити човек. Не може ништа друго и никада бити, е то се некако истрошило. Милутин је прошао кроз рат, није постао злочинац, ни профитер. Тај Милутин је заправо проживео епски живот у љубави према земљи и према ближњима. Да ли неко мисли да воли своју земљу више зато што верује да је неко други не воли? Ужасно ми те разлике сметају, оптерећују ме. Никада нисам припадао тим мрзитељским фракцијама. Никада нећу ни припадати. Милутин је Србин који не мрзи.

Филмска публика вас управо гледа у филму „Реална прича” вашег колеге Гордана Кичића. Недавно сте завршили и снимање филма „Викенд са ћалетом” Мирослава Момчиловића. Ту је и рад на новим серијама, и све то у сезони печења ракије. Како све стижете?

Нешто у мени ме гони, тера да стигнем што више. Некада жалим што не могу још више да постигнем, таква времена живимо. Таква су нам послушања у овим временима дата. „Треба знати стићи и утећи и на страшном месту постојати.” Има нечега племенитог у хајдучији. Морамо да нађемо начин да будемо модерни хајдуци, верзирани и модерни ратници и људи. Како неко рече, па и ако смо Срби.

Политика

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here