(НЕ)РОЂЕНИ БЕОГРАЂАНИ: Сви смо ми дођоши, само су неки и будале

Поделите:

Главни и одговорни уредник портала НОИЗЗ Борис Триван преминуо је изненада 25. октобра. Присећамо се речи којима је умео да узбурка јавност и да без грешке скрене пажњу на проблеме који нас тако често муче.

Текст “(НЕ)РОЂЕНИ БЕОГРАЂАНИ: Сви смо ми дођоши, само су неки и будале” на сајту НОИЗЗ-а је изворно објављен 30. јуна 2017. а ми га преносимо у целости:

Тата ми је из Kрајине (тхинк Боро Дрљача, Ћана & Цо.), мајка ми је из Осијека и порекло води делом из “Србије брале” а делом из јуначке Црне Горе. Ја сам рођен и одрастао у Војводини, у срцу Баната, одакле сам дошао у Београд. Зачет сам пак на Златибору. Презивам се Триван, бака ми је била Тадић, а деда Ђукановић (ово у принципу кријемо ко змија ноге). На срећу или жалост, нисмо ни у каквим родбинским одосима са политичарима који носе иста ова презимена (искористио бих ову прилику да се оградим од Јелене Триван, у нашој фамилији седам колена уназад није било тако лоше урађених силикона). Другим речима, ако сагледам своје географско порекло и његову распрострањеност по СФРЈ, долазимо до закључка да сам ја заправо Југословен. Значи Брена, брате.

За разлику од Брене, ја где год сам живео био сам неки “дођош”, “пречанин” или “провинцијалац”. И то је океј, марим ја, ако и нисам однекуд, бар знам куд идем. Него, увек су ме фасцинирали ти људи којима је животни адут место рођења. Знате оно кад се нашепуре, исправе леђа, надувају стомак и избаце грудни кош ко паунови пред парење па онако пуних уста кажу ЈА САМ РОЂЕНИ БЕОГРАЂАНИН? Или Војвођанин. Или штагод. Ако занемаримо чињеницу да је научно непознато какви су то “нерођени Београђани”, намеће се једно друго питање – зашто је то уопште битно некоме? Зашто неко мисли да је бољи од других само зато што је имао “срећу” да његовој мајци пукне водењак на координатама неке од београдских општина? Ако то и јесте неки животни успех, онда је евентуално успех те мајке, свакако није његов лични успех. Остављам себи луксуз да можда и грешим, ипак сам ја из унутрашњости, па можда нисам предодређен да могу да сагледам читав спектар божанских дешавања на овим координатама.

Лично, никад нисам умео да будем поносан на оне ствари које су ми дате рођењем – национална, верска и расна припадност, пол, порекло, место рођења, боја очију, број прстију, име, презиме.. Да се разумемо, ја волим све то што ја јесам, али не могу бити поносан на нешто што нисам сам од себе направио него ми је некако дато кад ме је моја мила мајчица (после три дана малтретирања) родила у Општој болници “Ђорђе Јовановић” у Зрењанину. Мени је супер што сам културолошки измешан и што не осећам потребу да у било којој ситуацији кажем “Али ја сам из Војводине, знате ми смо јако фини, ми господа, ви Турци, Марија Терезија, ово-оно..”

Родни лист као крунски аргумент повлаче само они људи који од тог тренутка пуцања водењака нису сами апсолутно ништа постигли да би себе усрећили. У таквим тренуцима се увек сетимо неке чукунбабе која је била грофица у Салцбургу, деде који је био на Солунском фронту, мајке која доктор, прадеде који је био сеоски учитељ и/или попа и чукунстринине комшинице која је била председник кућног савета. Штавише, кад мало боље размислим, већина наших великана није се ни очешала о Београд кад је у питању рођење: Тесла је из Смиљана, Андрић из Травника, Пупин из Идвора, Милунка Савић из Kопривнице (нисам толико паметан, ово сам гугл’о)..

Сасвим сигурно су сви они волели своје родно место и сасвим сигурно нису малтретирали људе око себе тим податком. Тешко ми је и да замислим како Тесла махнито трчи по њујоршкој Петој авенији и урла на пролазнике ЈА САМ РОЂЕНИ СМИЉАНЧАНИН, ЈА САМ РОЂЕНИ СМИЉАНЧАНИИИИИИИИИИИН ААААААА!

Дакле – не.

Знам пуно нас који овај Београд волимо и поштујемо много више него неки који су ту већ пет колена уназад и чија је баба продавала кромпир на Kаленићу док су моји уБосни још туцали камен. Али то нема везе са пореклом, већ са васпитањем и системом вредности које смо стекли у породици. Па макар и ако је та породица заиста и сишла јуче с неке чуке. Људи воле Њујорк не зато што је посебно леп у архитектонском смислу или због његове историје (уосталом које историје, тараба око куће моје бабе је старија од целе њихове државе бокте!), већ због атмосфере коју праве сви људи који тамо живе, а тамо никада нећете чути да неко каже ЈА САМ РОЂЕНИ ЊУЈОРЧАНИН МАKСЕ ОД ТРАФИKЕ ЈА ИМАМ ПРАВО ПРВЕНСТВА ПРОЛАЗА БРЕ! Исти је случај и са Београдом и са сваким другим градом. Београд су људи. А ти људи смо и ми који смо однекле дошли. Бити Београђанин је стање ума, стил живота.

Једног јутра деведесетих година, на зиду једне куће у мом родном граду освануо је графит: “Дођоши, марш напоље!” Неки мали херој је учинио да наредног јутра осване и графит испод: “Сви смо ми дођоши, а ти си будала”.

 

Noizz

Поделите:

2 Коментари

  1. РОЏЕНИ БЕОГРАЏАНИ
    Илити „Београде, мој бели лабуде“
    Ми Срби смо народ који болује од многих прирођених или стечених болести и лоших навика. Наша историја није нам била баш наклоњена, јер смо, кажу, народ који је направио своју кућу на путу. А сви путници и намерници и ненамерници сматрају пут неким својим правом. Тако смо ми, стално крававо и погубно бранећи своју кућу од путника незваника, оболели од: рајетинског менталитета, трибализма (кажу нам бивша браћа по тииити), монтањарства, духа самопорицања, србијанства, комплекса старинаца и дођоша, омаловажавања и несолидарности са Србима пречанима и избеглицама, јевроунијаћења, неолибералног демократизма… У Београду су неки оболели од београђанства по рођењу и гађења и нетрпељивости према дошљацима.
    Браћо Срби! Нешто мислим: важније је бити Србин, него Београђанин! Јер је Београд главни град Србије, државни, културни и политички центар Србства. Ако у њему превлада стање духа да је бити Београђанин важније него бити Србин – онда Београд престаје бити србски град!
    Нажалост, данас је Београд постао и центар антисрбства, јевроунијаћења, поништавања србског становишта и примене крватског културног обрасца уместо србског! То се не може оспорити, јер је видљиво голим оком! Може ли онда Србин некритички волети такав Београд?!
    Велики Јован Дучић је рекао да је преклом из места где се формирао као човек који самостално расуђује и мисли (дакле духовно), а да је то било у Београду. Дучић је по рођењу Требињац и он је волео своје Требиње (тамо су и пренети његови посмртни остаци). Да ли је због тога изгубио право да буде Београђанин по сопственом опредељењу?! Могу ли му то право оспорити тзв. “роџени Београџани”? И да ли да поменем и Карађорђа, краља Петра, Јована Цвијића, Милутина Миланковића, Николу Теслу и многе великане србског духа и културе?!…
    И шта уопште значи тај рогобатни појам рођени Београђанин? Присетимо се: комуњаре су Београду побиле србску елиту и истребиле средњи грађански слој! Тако су постали већински становници Београда. Већина рођених Београђана, дакле, потомци су комуњара који су побили праве елитне Београђане! Да ли је тзв. рођени Београђанин који данас примењује крватски културни образац и тако је престао бити Србин уопште Београђанин, свеједно што је рођен у Београду?!
    Присетимо се и историјске чињенице да су Срби пре само око 100 година дошли у Београд у шубарама, гуњевима и опанцима, на сељачким воловским колима и по разлоканим пољским путевима. (“Ој, Србијо, точкови у блату”, певао је Оскар Давичо.)
    И ја сам у Београду коначно формиран као мислећи човек (такав какав сам) и сматрам Београд својим, не само због тога што је Београд главни град моје отаџбине Србије, него што га волим. Али не волим и не прихватам да ми некакви “роџени Београџани” пресуђују да ли сам дошљак или Београђанин. И онај покојни Прелевић је певао о “мом Београду” и после тога се то “мој Београд” (без његове личне кривице) накалемило код неких “роџених Београџана” као право на отимање Београда од других који су само дошљаци, “љаксе”, примитивци и који га по њиховој пресуди не воле или га не воле довољно и не заслужују Београд. (Следећи корак је, ваљда, протеривање из Београда оних који га наводно не воле или га не воле онолико колико они мисле да треба да га воле.)
    Није спорно да сваки град који је културни центар има свој дух по којем постаје омиљен, цењен и извориште је културе за просторе око себе и целу нацију. Београд је то био пре комуњарског терора, и то захваљујући и великанима духа који нису били рођени у Београду – али су сви били духом прави Срби и родољуби. Данас су Београд углавном у том погледу срозали потомци комуњара, који су – гле чуда – по правилу рођени Београђани – и Београд је, на нашу србску жалост, постао и антисрбски центар свега и свачега. (Наравно, Београд је и даље србски духовни, културни и политички центар и у њему је цвет србског духа и лепоте урбаног живота. Упркос „роџеним Београџанима“!) Али у њему је такође саветник председника државе донедавно био „неко“, уместо, на пример, госпође, научнице и Србкиње Смиље Аврамов, која је на неупоредиво вишем духовном, србском, политичком и „саветничком“ нивоу председника државе?!
    Теорија о “београђанству” по рођењу је примитивна, малограђанска, недемократска и антисрбска. Почетком ове године једно гласило је објавило вест да је један „роџени Београџанин“ избацио из стана своје родитеље (наравно, из њиховог стана) кад је сазнао да су дођоши! Сећам се једне сцене у кафани на Дорћолу из мојих студентских дана када је један човек средњих година, који је очито био под утицајем алкохола, ходао кафаном и викао да је по националности Дорћолац! Наравно, то су екстремни примери.
    „Њима су комунисти одузели оно што никада нису ни поседовали. Ко зна где би им био крај да није било рата? Они се размећу кућама у којима су становали као подстанари. Њихов деда је познавао Пашића. Они су живели у Крунској и Хартвиговој. Њихова бака је била дворска дама краљице Наталије. Њих је живот смртно увредио и зато су одлучили да постану ништа! Нека се прослављају дошљаци. Њима је довољно њихово порекло.“ (Извор „Српски националисти“)
    Прави рођени Београђанин воли свој град, учествује у креирању његовог познатог духа по којем се сви велики културни центри познају, али је истовремено и родољуб и воли своју отаџбину и нацију. И не мисли да је по чину свог рођења стекао нека посебна права у Београду у односу на тзв. дошљаке.
    Наравно, процес урбанизације дошљака (провинцијалаца како то „роџени Београџани“ кажу кад су мало умеренији) у складу са културним обрасцем и стањем духа једног великог града и центра као што је Београд веома је сложен и често носи проблеме који стварају наведени јаз између социјалних група на различитим социјалним, економским и културним нивоима. Али то је уобичајена појава за сваки велики град, а нарочито за градове који имају историјску харизму градова с посебним духом.
    Наравно, ничим се не може правдати примитивно, нехигијенско и неурбано понашање становника Београда, без обзира да ли су Београђани по рођењу или су дошљаци. Ипак, неоснована је претпоставка да је дошљак по дефиницији на нижем духовном, културном и опшем људском ниову од Београђана по рођењу или по духу. (Овде желим посебно да нагласим да је идентификација некултурних дошљака са дошљацима са села, односно сељацима – а ова реч и појам у говору „роџених Београџана“ по дефиницији погрдна и увредљива – веома погрешна и несрбска, јер је социолошки, национално и са аспекта родољубља веома погрешно показивати такав презир према сељацима, који су изнели све ратове за национално ослобођење Србије на својим сељачким плећима, заједно са србским воловима… Србија је била јака док су је србски сељаци хранили и бранили.) Но није далеко од истине да, имајућу у виду да дошљци чине значајну већину становника у Београду, они представљају преовлађујући извор негативне силе која уназађује или поништава некада познати београдски дух. Али, да ли су само они криви због тога што су у већини били приморани да без стварног интереса и често против своје воље долазе у Београд да би преживели. Који би нормалан човек односно сељак (а и сељак је човек!) добровољно пристао да буде измећар и бескућник у Београду поред своје сеоске очевине – само да је држава обезбедила мотивацију сеоског становништва за наставак живота на селу.
    Београд је главни град Србије и сви грађани Србије имају природно и уставно право да се настане у њему и да буду Београђани. Сви грађани Београда су Београђани и имају и право и обавезу да се брину о свом граду. Што се љубави тиче, она је ствар срца и душе и самим тим не може бити обавеза. Љубав према граду по правилу јавља се кад град достигне културни, економски и социјални и људски ниво који обезбеђује грађанима живот достојан човека, као и љубав према граду.
    Лука Ћеловић, Требињац који је дошао у Београд са два динара у џепу, оставио је овом граду велелепни хотел “Бристол”, читаву Загребачку улицу, парк на Сава-мали и сав свој иметак. Игумановој палати на Теразијама се и данас дивимо, мада је није направио ниједан рођени Београђанин, већ сироти игуман, дошао однекуд с југа.
    Искључивост тзв. “роџених Београџана” једна је од озбиљнијих сметњи да се сви грађани идентификују духовно са својим градом и заволе га као што га је волео Бранко Радичевић (који није био рођени Београђанин), певајући лирски у једној својој песми “Београде, мој бели лабуде”…

  2. Volim srbiju i nas grad Beograd.
    Autohtoni narod je vrlo gostoprimljiv i skoro 90% stanovnistva cine dosljaci koji su u Srbiju dosli pre nekoliko generacija. To su bili jednostavni ljudi, koji su radili teske poslove, jer su bili nepismeni kao i vecina tadasnjih beogradjana (pred veliki rat vise od 2/3 beogradskog stanovnistva je bila nepismena).
    Nakon 2 sv. rata je stiglo jos vise dosljaka u Srbiju.
    Beograd je kao i uvek bio atraktivan za seosko stanovnistvo.
    Za napredak i izgradnju glavnog grada od udzerica i pasnjaka do zgrada i fabrika zasluzna je Centralna Srbija zbog zrtve koju je podnela(budzet, reparacije, drzavne investicije, krediti…).
    Danasnji Beograd je veliki grad i nema konkurenciju…
    Pozdrav svima

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here