New York Times: Враћа ли се Србија у вријеме Слободана Милошевића?

Поделите:

KАД је у Београду прошлог мјесеца генерал осуђен за ратне злочине на Kосову постављен за предавала у Војној академији, одржао уводно предавање кадетима, топло га је дочекао српски министар обране Александар Вулин. Србија би требала бити “поносна” на ветеране попут генерала Владимира Лазаревића, “најхрабријег међу храбрима”, нахвалио га је Вулин, подсјећа Неw Yорк Тимес у свом великом аналитичком чланку о атмосфери која влада Србијом.

>>Је ли Хашки суд имао смисла?

Србија се не треба више срамити због часника попут Лазаревића, рекао је Вулин, контроверзни српски политичар. На критике за постављање осуђеног ратног злочинца за предавача на академији, Вулин је одговорио да се ради о “двоструким мјерилима” и искористио класичну “wхат абоут” реторичку технику. “Сви с друге стране су невини и треба их наградити? Ви имате пресуду која каже да је Олуја злочин, а нитко није осуђен. Па јел’ то нека елементарна непогода”, казао је Вулин на српској телевизији.

Генерала који је осуђен због протјеривања Албанаца дочекали као хероја

Лазаревић је иначе осуђен на 14 година због своје високе улоге у протјеривању више од 700 тисућа косовских Албанаца. Пуштен је након одслужења двије трећине казне 2015. а у београдском аеродрому дочекала су га двојица српских министара и главни заповједник српске војске. Предавање које је одржао у Војној академији имало је наслов: “Хероизам и људскост српских војника у обрани од НАТО-агресије”.

>> Пернарови “другови” из Србије отворено славе Ратка Младића: “Он је херој”

А кад је босанско-српски генерал Ратко Младић прошлог тједна осуђен за читав низ ратних злочина, укључујући геноцид, српски предсједник Александар Вучић назвао је пресуду “неоправданом” и цинично додао како се сви “требају окренути будућности и не утапати се у сузама прошлости”.

Осуђујућа пресуда Младићу, уз максималну казну доживотног затвора, требала је затворити поглавље око бруталног рата у Босни и Херцеговини који је резултирао најгорим звјерствима у Еуропи од краја Другог свјетског рата, пише Неw Yорк Тимес. Циљ је био, осим правде за најтеже ратне злочине, и потакнути помирење међу зараћеним земљама бивше Југославије.

Србија никад није заиста прихватила одговорност за злочине

Али Србија, коју међународне организације сматрају агресором у ратовима деведесетих и оптужују за теже и организираније ратне злочине од осталих земаља, никада није заиста прихватила одговорност за злочине учињене у име српског народа. Штовише, српска влада све више прихваћа осуђене ратне злочинце и бивше сураднике Слободана Милошевића, бившег српског диктатора и главног оптуженика пред Хаашким судом који је умро у затвору 2006. Ово није чудно с обзиром да над владом, по свему судећи, праву моћ и даље држи предсједник Александар Вучић, донедавни премијер и бивши члан ноторне четничке Српске радикалне странке Војислава Шешеља.

Овај забрињавајући тренд одвија се истовремено с још једним – руским ширењем утјецаја на Балкану, регији коју је политолог Иван Kрастев назвао “меким трбухом Еуропе”. А руски експанзионизам посебно је успјешан у њеној традиционалној савезници Србији, унаточ томе што је ова земља има амбицију постати сљедећа чланица Еуропске уније.

“Не можете сједити на двије столице”

Дужносници из Бруxеллеса и Wасхингтона све чешће критизирају Србију због њене необичне двоструке игре – приближавања Бруxеллесу и Москви како би извукла максималну корист од обје стране. Wасхингтону, који снажно подржава еуропски пут Србије, упутио је Београду неуобичајено изравну пацку кад преко замјеника државног тајника за еуропске и еуроазијске послове Хоyта Бриана Yееа. При сусрету с Вучићем у Београду, Хоyт му је поручио да се мора опредијелити између Москве и Бруxеллеса, односно Wасхингтона, ако жели чланство у ЕУ. “Не можете сједити на двије столице у исто вријеме, поготово ако су толико далеко једна од друге”, рекао му је Yее.

Вулин, иначе у српској влади задужен за изјаве од каквих се Вучић у складу са својим новим имиџем суздржава, и њему је одговорио у свом стилу: “Ово није изјава какву даје пријатељ или особа која поштује Србију, поштујући наше право да неовисно одлучујемо. Србија доноси своје одлуке сама, без да се обазире на важност оних који вјерују да могу одлучивати за нас.”

Србија, подсјећа НY Тимес, једина је држава изван бившег Совјетског Савеза која има слободно-трговински споразум с Русијом. Такођер, наш источни сусјед има најизраженије проруске ставове од свих земаља кандидаткиња за чланство ЕУ те одбија суђеловати у еуропским санкцијама због агресије на Украјину и анексије Kрима.

Наратив о Србији као жртви Запада

Теорије о западној завјери против Срба су не само популарне у овој земљи, већ их енергично шире и бројни провладини медији, оркестрирајући у исто вријеме хајке на критичаре владе. Владини дужносници све више користе реторику из деведесетих, нападајући критичаре као шпијуне, издајнике и државне непријатеље.

“Ниједна друга земља нема наратив о себи који Србија има, тај дојам да је жртва Запада у истом том периоду деведесетих”, каже Димитар Бецхев, виши сурадник у Атлантиц Цоунцил и аутор књиге: “Супарничка сила: Руски утјецај у југоисточној Еуропи.” Посљедица овог наратива је и све мања подршка придруживању ЕУ – анкета Уреда за интеграцију ЕУ у српњу показала је да само 49% Срба подржава чланство, у односу на 73% из 2009.

Јавна подршка српских власти осуђеном ратном криминалцу очекивано је изазвала оштре реакције из Еуропе и Америке. “Очекујемо да политички лидери дају дужно поштовање жртвама прошлих конфликата и искрено промичу помирење на западном Балкану”, рекла је Маја Kонцијанчић, гласноговорница ЕУ. “Нажалост, мјесеци напора у поправљању имиџа Србије у САД-у могу бити поткопани са само једном изјавом”, поручио је амерички велепосланик у Србији Kyле Сцотт.

“Вучић жели имати и овце и новце. Жели бити добар Еуропљанин кад му то одговара, али исто тако и бити прави српски патриот или националист. Жели бити реформатор и модернизатор, али исто тако и национални лидер”, закључује Бецхев о српском премијеру. Нажалост, овакав тренд колебања између еуропског пута и оживљавања националистичких духова из деведесетих можемо, у нешто мањој мјери, примијетити и у Хрватској.

Стога посебно знаковито звучи упозорење Јелене Милић, директорице Центра за еуро-атлантске студије из Београда: “Можемо одустати од наше ЕУ-кандидатуре и лако се ријешити притиска. Али ако желимо бити дио ње, морамо се одлучити и то прије, а не касније. Ово је наша задња шанса, или ћемо остати на периферији цивилизираног свијета.

 

 

Индекс
.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here