НЕЗАБОРАВЉЕНИ ЉУДИ: Све ће то Вучија позлатити!

Поделите:

Страшна је тог дана била планина Вучија! Ни курјак у њој да заноћи. Сукнуо северац преко брда и врхова дрвећа, истерао маглу из дубодолина па су сиви и црни праменови висили окачени по косама које су као оштрице ножа штрчале на све стране! Од запада надолазио је црни облак, као каква неман гутао шуму, заклањао косу по косу, док је измедју мокрих букава зјапила црнина пусте планине…

Прве капи кише почеле су да добују по црвеном, жутом и сивом лишћу расутом по каљавом планинском путу, препуном бара у које се огледало оловно небо, када се негде из дубине шуме, најпре тихо, а онда и мало јаче зачула грлена, мушка песма, један глас, па онда још један.

Тек ветар, доносио је фрагменте стиха, пуног туге:

– Нема браће, родбине, сестара…

Па онда још:

– …старе мајке, она је далеко…

Осула је киша по буквама, по блатњавом путу, угасила песму, и, утихнула је планина, само је северац терао језу у кости, када се иза кривине, путем, из сиве магле, појавио најпре један, онда још један, па читава колона коња, самара покривених мокрим шаторским крилима…

Иза коња, три људске прилике, и они под шаторским крилима, мокри, блатњавих чизама…

фото: З. Шапоњић

Онда се проломила команда:

– Ооооо… Сивац! Станииии…

Ко по команди стала је колона.

Пришао нам је онижи момак, плећа широких ко буква крај пута… Застао, загледајући нас… Испод шаторског крила, под кишом која је лила косим млазевима, виделе су се само плаве очи:

– Куда ви људи по овом кијамету… Залутали? – питао је, стежући нам хладном шаком, као менгелама руке.

– Ја сам Драган Кнежевић из Мркоњић Града. Ово је мој брат Дарко, иза, код коња, остао је Петко! Ми смо браћа! – застао је на тренутак, све бришући руке црне од блата о шаторско крило низ које се цедила вода.

– Бјеж’те ’вамо под букву, не кисните!

Није се у планини, пола сата касније, иако је било скоро подне, док су Драган, Дарко и Петко, са коња скидали мокре букове цепанице и слагали их у дугу ’’врсту’’, видело мало даље од прста пред оком! Киша је сад већ сипила, облак се спустио у шуму, кад је колона коња под самарима, кренула поново низбрдо, у кланац који се тек назирао кроз мрак…

– Идемо по још једну туру, а онда у колибу, да се згријемо, одморимо – кратко је наредио Драган, а онда подвикнуо гласом који није трпео поговора:

– Сивааац! Напред!

фото: З. Шапоњић

И кренула је колона коња покривених шаторским крилима, за њима људи… Шљапкало је блато на све стране, клизали се коњи, клизали се ми за њима, падали, подизали се, Драган се секирао што ћемо се ’’искаљати’’…

– Ми смо браћа! – почео је своју причу, после, док смо поново застали под широком лиснатом буквом, због кише која се појачавала, наглашавајући реч ’’браћа’’, и показујући на Петка и Дарка, који су били мало одмакли напред, пратећи колону од десетак коња.

– Ми смо из околине Мркоњић Града у Републици Српској! Ми смо самараши! Износимо на коњима, до колских путева, буковину из шуме, из кланаца у које нико други не залази. Нема посла код нас у Мркоњић Граду, овде, у Србији, зарадјујемо за живот – почео је Драган, а онда, у трену отрчао напред, остављајући нас да каскамо за оном колоном, све стрепећи да се не изгубимо у магли у сред оне шуметине.

Шума пред нама постајала је све гушћа, козја стаза све ужа… После пола сата, у кланцу кроз који је тек коњ могао да продје, указале су се гомиле мокрих букових цепаница, и Петко и Дарко који су набацивали цепке на самар крупног Сивца који је први стајао у колони…

– Е, мој брајко, да је ово добар пос’о, запало би ово неком другом, не би нама – застао је Дарко на трен, уздахнуо, дохватајући цепаницу, напрежући се свом силом да је подигне и набаци на самар у конопац који је на другој страни придржавала букова грана.

И, поново је у тим трнеуцима, у оној магли, кроз кишу која је сипила, натапала шаторска крила на нама, низ кланац јекнула песма, овог пута из близине:

– То Петко пјева… А, уз њега и ми… Кад нам мука додје до ока ми запјевамо… А шта би друго… Овде немамо коме да се жалимо – подигао је и Драган главу испод шаторског крила…

Онда се и он придружио Петку, који је био негде изнад, у страни, заклоњен буквама, онда и Дарко… Јекнула је планина:

– …дрвосеча био у младости…

И, нестваран је, и тежак једнако колико и радостан, тужан био тај трен у сред Вучије док је јека гласова браће Кнежевића нестајала по кланцима около, одбијала, па се враћала низ шуму, а Драган, који нам је био најближи напрезао вртне жиле, певајући из гласа, мокар до костију, лица низ које су се сливале капи кише…

Пола сата касније, када су коњи били натоварени, а Петко и Дарко поседали на буково дебло, кад су већ уморни отхукнули, и киша је престала…

– Сивааац! – загрмео је Драган, и колона је кренула узбрдо…

Ишли смо козјом стазом уз кланац, клизали се по блату, падали, клизали су се и коњи потковани гвозденим потковицама, Драган је подвикивао…

Мучан је био тај успон стазом која је једним делом ишла уз блатњаву јаругу низ чије се зидове са свих страна цедила вода… Нису ту вределе ни чизме, ни шаторско крило преко ледја, лепило се блато за пантолоне, за руке, цедило низ колена… После десетак минута, застали су и коњи, задихани ширили су плућа и ноздрве хватајући ваздух, држећи на ледјима тешке товаре буковине…

фото: З. Шапоњић

– Још који дан овако, па ће и зима. Онда ћемо се мало одморити – више за себе застао је и Драган, сав блатњав, уморан…

– Даде Бог, па јесен би лепа, ово је данас наишла киша, ухватила нас у шуми, а посао мора да се заврши. Хиљаде кубика буковине претурили смо летос, прошле године, преко ових наших руку… Хиљаде тона… И тако годинама… Само да да бог да нас здравље послужи… Љетос, кад наидје киша и грмљавина, нас тројица бјежимо под три букве, што даље једни од других, не дао Бог да гадја гром у букву, да не страдамо сви заједно… Додјемо увече кући, у нашу колибу у планини, јадни уморни, једва се мало згријемо крај ватре… Понекад, крваве и руке и колена – слушали смо после Драгана и Дарка док смо за коњима журили узбрдо.

Горе, на колском путу, тројица браће брзо су растоварили коње, сложили букове цепанице у дугу ’’врсту’’…

Пред само вече, изненада и без најаве, разданило се, разведрило  над планином. И, као да само који сат раније невреме није тутњало Вучијом, прогрејало је сунце, стао северац, ниски зраци пали су на жуто и црвенкасто лишће расуто по блатњавом путу. Трајала је та игра сунца и росе десетак, петнаест минута, горела је шума у стотинама боја, све док сунце није нестало, утонуло иза букових крошњи, и мало касније угасило се на врховима планине…

Седели смо после крај топле ватре, у кућици у планини у којој тројица Кнежевића  проводе лето и јесен у планини, чекали да Милица Аврамовић, која је родом из Горњег Милановца и која им за надницу, као и они помаже у планини, спреми вечеру…

Поново је Петко запевао, прихватили су песму Дарко и Драган, и дуго је пуста планина у којој сем њих тројице нема никога јечала…

– Остах мајко жељан девојака…

Причао је Драган док смо вечерали:

– Имао сам 14 година кад се заратило у Босни… Данима сам се скривао по шуми са мајком и браћом, стрепели смо да сидјемо до кућа, да нас не покољу… И ето наше братске судбине, читав живот проведосмо по шуми… Браћа су рањавана у рату, Дарко је једва преживео, и сад, ево како зарадјујемо за живот… Исто к’о и наш отац који је умро млад, а занат нам остао од њега…

Застане ту Драган, дуго ћути, к’о да се премишља да ли да настави причу. Онда поново проговори. Горко:

– Нешто размишљам, кад је држави требало, оно кад је било да се иде у рат, ми смо били први на списку… И ми и сва сеоска сиротиња из нашег Бочца, из околних села… И отишла су моја браћа, борили се све у првим линијама, једва живе главе кући вратили… После, кад је рат завршен, држава на нас заборавила… Кад је било да се дијеле плате, почасти, медаље, пензије, обезбедјују радна места, онај списак по коме су звали у рат се затурио… Дошли тада на ред неки други, они који су држави пречи… За нас није било посла… За моју браћу борце, рањавање… Али, читао сам ја историју, тако је то код Срба вазда било… Чит’о сам негде и нисам вјерово да су ратници из Балканских ратова, из Првог светског, они без руку, ногу, просили после рата за динар и кору хљеба да остану живи… Некад у ту причу нисам вјерово, сад вјерујем…

Брзо је мрак, онај јесењи, непрозирни па на Вучију. Утихнула је планина, ућутала се, Драган је упалио фењер да обидје и нахрани коње, и само је, касније док смо одлазили, један прозорчић кућице у пустари Вучије, горе високо изнад Нове Вароши, на кратко засветлео треперавим светлом лампе… Свуда около под ветром који је поново дунуо шуштале су букве, савијале се гране… Од запада поново је долазио облак, заклањао звездано небо, и тишину је док смо грабили ка колима опет прекинула само песма, грлена, мушка, а тужна:

– Ветар дува са Превије, нема моје Андјелије…

Песма момака, заборављених делија ратника…

(Нема више браће, ратника, самараша у Вучији. Пуста је јутрос планина, пуст је и Јавор, пусто Босање. Коње су продали, плакали данима за њима, Дарко и Петко су негде по Српској, Драган се спрема у Канаду. Гдегод су крочили оставили су иза себе трајан белег, од поштења, доброте и људскости.)

Зоран Шапоњић
Iskra
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here