NEZABORAVLJENI LJUDI: Sve će to Vučija pozlatiti!

Podelite:

Strašna je tog dana bila planina Vučija! Ni kurjak u njoj da zanoći. Suknuo severac preko brda i vrhova drveća, isterao maglu iz dubodolina pa su sivi i crni pramenovi visili okačeni po kosama koje su kao oštrice noža štrčale na sve strane! Od zapada nadolazio je crni oblak, kao kakva neman gutao šumu, zaklanjao kosu po kosu, dok je izmedju mokrih bukava zjapila crnina puste planine…

Prve kapi kiše počele su da dobuju po crvenom, žutom i sivom lišću rasutom po kaljavom planinskom putu, prepunom bara u koje se ogledalo olovno nebo, kada se negde iz dubine šume, najpre tiho, a onda i malo jače začula grlena, muška pesma, jedan glas, pa onda još jedan.

Tek vetar, donosio je fragmente stiha, punog tuge:

– Nema braće, rodbine, sestara…

Pa onda još:

– …stare majke, ona je daleko…

Osula je kiša po bukvama, po blatnjavom putu, ugasila pesmu, i, utihnula je planina, samo je severac terao jezu u kosti, kada se iza krivine, putem, iz sive magle, pojavio najpre jedan, onda još jedan, pa čitava kolona konja, samara pokrivenih mokrim šatorskim krilima…

Iza konja, tri ljudske prilike, i oni pod šatorskim krilima, mokri, blatnjavih čizama…

foto: Z. Šaponjić

Onda se prolomila komanda:

– Ooooo… Sivac! Staniiii…

Ko po komandi stala je kolona.

Prišao nam je oniži momak, pleća širokih ko bukva kraj puta… Zastao, zagledajući nas… Ispod šatorskog krila, pod kišom koja je lila kosim mlazevima, videle su se samo plave oči:

– Kuda vi ljudi po ovom kijametu… Zalutali? – pitao je, stežući nam hladnom šakom, kao mengelama ruke.

– Ja sam Dragan Knežević iz Mrkonjić Grada. Ovo je moj brat Darko, iza, kod konja, ostao je Petko! Mi smo braća! – zastao je na trenutak, sve brišući ruke crne od blata o šatorsko krilo niz koje se cedila voda.

– Bjež’te ’vamo pod bukvu, ne kisnite!

Nije se u planini, pola sata kasnije, iako je bilo skoro podne, dok su Dragan, Darko i Petko, sa konja skidali mokre bukove cepanice i slagali ih u dugu ’’vrstu’’, videlo malo dalje od prsta pred okom! Kiša je sad već sipila, oblak se spustio u šumu, kad je kolona konja pod samarima, krenula ponovo nizbrdo, u klanac koji se tek nazirao kroz mrak…

– Idemo po još jednu turu, a onda u kolibu, da se zgrijemo, odmorimo – kratko je naredio Dragan, a onda podviknuo glasom koji nije trpeo pogovora:

– Sivaaac! Napred!

foto: Z. Šaponjić

I krenula je kolona konja pokrivenih šatorskim krilima, za njima ljudi… Šljapkalo je blato na sve strane, klizali se konji, klizali se mi za njima, padali, podizali se, Dragan se sekirao što ćemo se ’’iskaljati’’…

– Mi smo braća! – počeo je svoju priču, posle, dok smo ponovo zastali pod širokom lisnatom bukvom, zbog kiše koja se pojačavala, naglašavajući reč ’’braća’’, i pokazujući na Petka i Darka, koji su bili malo odmakli napred, prateći kolonu od desetak konja.

– Mi smo iz okoline Mrkonjić Grada u Republici Srpskoj! Mi smo samaraši! Iznosimo na konjima, do kolskih puteva, bukovinu iz šume, iz klanaca u koje niko drugi ne zalazi. Nema posla kod nas u Mrkonjić Gradu, ovde, u Srbiji, zaradjujemo za život – počeo je Dragan, a onda, u trenu otrčao napred, ostavljajući nas da kaskamo za onom kolonom, sve strepeći da se ne izgubimo u magli u sred one šumetine.

Šuma pred nama postajala je sve gušća, kozja staza sve uža… Posle pola sata, u klancu kroz koji je tek konj mogao da prodje, ukazale su se gomile mokrih bukovih cepanica, i Petko i Darko koji su nabacivali cepke na samar krupnog Sivca koji je prvi stajao u koloni…

– E, moj brajko, da je ovo dobar pos’o, zapalo bi ovo nekom drugom, ne bi nama – zastao je Darko na tren, uzdahnuo, dohvatajući cepanicu, naprežući se svom silom da je podigne i nabaci na samar u konopac koji je na drugoj strani pridržavala bukova grana.

I, ponovo je u tim trneucima, u onoj magli, kroz kišu koja je sipila, natapala šatorska krila na nama, niz klanac jeknula pesma, ovog puta iz blizine:

– To Petko pjeva… A, uz njega i mi… Kad nam muka dodje do oka mi zapjevamo… A šta bi drugo… Ovde nemamo kome da se žalimo – podigao je i Dragan glavu ispod šatorskog krila…

Onda se i on pridružio Petku, koji je bio negde iznad, u strani, zaklonjen bukvama, onda i Darko… Jeknula je planina:

– …drvoseča bio u mladosti…

I, nestvaran je, i težak jednako koliko i radostan, tužan bio taj tren u sred Vučije dok je jeka glasova braće Kneževića nestajala po klancima okolo, odbijala, pa se vraćala niz šumu, a Dragan, koji nam je bio najbliži naprezao vrtne žile, pevajući iz glasa, mokar do kostiju, lica niz koje su se slivale kapi kiše…

Pola sata kasnije, kada su konji bili natovareni, a Petko i Darko posedali na bukovo deblo, kad su već umorni othuknuli, i kiša je prestala…

– Sivaaac! – zagrmeo je Dragan, i kolona je krenula uzbrdo…

Išli smo kozjom stazom uz klanac, klizali se po blatu, padali, klizali su se i konji potkovani gvozdenim potkovicama, Dragan je podvikivao…

Mučan je bio taj uspon stazom koja je jednim delom išla uz blatnjavu jarugu niz čije se zidove sa svih strana cedila voda… Nisu tu vredele ni čizme, ni šatorsko krilo preko ledja, lepilo se blato za pantolone, za ruke, cedilo niz kolena… Posle desetak minuta, zastali su i konji, zadihani širili su pluća i nozdrve hvatajući vazduh, držeći na ledjima teške tovare bukovine…

foto: Z. Šaponjić

– Još koji dan ovako, pa će i zima. Onda ćemo se malo odmoriti – više za sebe zastao je i Dragan, sav blatnjav, umoran…

– Dade Bog, pa jesen bi lepa, ovo je danas naišla kiša, uhvatila nas u šumi, a posao mora da se završi. Hiljade kubika bukovine preturili smo letos, prošle godine, preko ovih naših ruku… Hiljade tona… I tako godinama… Samo da da bog da nas zdravlje posluži… Ljetos, kad naidje kiša i grmljavina, nas trojica bježimo pod tri bukve, što dalje jedni od drugih, ne dao Bog da gadja grom u bukvu, da ne stradamo svi zajedno… Dodjemo uveče kući, u našu kolibu u planini, jadni umorni, jedva se malo zgrijemo kraj vatre… Ponekad, krvave i ruke i kolena – slušali smo posle Dragana i Darka dok smo za konjima žurili uzbrdo.

Gore, na kolskom putu, trojica braće brzo su rastovarili konje, složili bukove cepanice u dugu ’’vrstu’’…

Pred samo veče, iznenada i bez najave, razdanilo se, razvedrilo  nad planinom. I, kao da samo koji sat ranije nevreme nije tutnjalo Vučijom, progrejalo je sunce, stao severac, niski zraci pali su na žuto i crvenkasto lišće rasuto po blatnjavom putu. Trajala je ta igra sunca i rose desetak, petnaest minuta, gorela je šuma u stotinama boja, sve dok sunce nije nestalo, utonulo iza bukovih krošnji, i malo kasnije ugasilo se na vrhovima planine…

Sedeli smo posle kraj tople vatre, u kućici u planini u kojoj trojica Kneževića  provode leto i jesen u planini, čekali da Milica Avramović, koja je rodom iz Gornjeg Milanovca i koja im za nadnicu, kao i oni pomaže u planini, spremi večeru…

Ponovo je Petko zapevao, prihvatili su pesmu Darko i Dragan, i dugo je pusta planina u kojoj sem njih trojice nema nikoga ječala…

– Ostah majko željan devojaka…

Pričao je Dragan dok smo večerali:

– Imao sam 14 godina kad se zaratilo u Bosni… Danima sam se skrivao po šumi sa majkom i braćom, strepeli smo da sidjemo do kuća, da nas ne pokolju… I eto naše bratske sudbine, čitav život provedosmo po šumi… Braća su ranjavana u ratu, Darko je jedva preživeo, i sad, evo kako zaradjujemo za život… Isto k’o i naš otac koji je umro mlad, a zanat nam ostao od njega…

Zastane tu Dragan, dugo ćuti, k’o da se premišlja da li da nastavi priču. Onda ponovo progovori. Gorko:

– Nešto razmišljam, kad je državi trebalo, ono kad je bilo da se ide u rat, mi smo bili prvi na spisku… I mi i sva seoska sirotinja iz našeg Bočca, iz okolnih sela… I otišla su moja braća, borili se sve u prvim linijama, jedva žive glave kući vratili… Posle, kad je rat završen, država na nas zaboravila… Kad je bilo da se dijele plate, počasti, medalje, penzije, obezbedjuju radna mesta, onaj spisak po kome su zvali u rat se zaturio… Došli tada na red neki drugi, oni koji su državi preči… Za nas nije bilo posla… Za moju braću borce, ranjavanje… Ali, čitao sam ja istoriju, tako je to kod Srba vazda bilo… Čit’o sam negde i nisam vjerovo da su ratnici iz Balkanskih ratova, iz Prvog svetskog, oni bez ruku, nogu, prosili posle rata za dinar i koru hljeba da ostanu živi… Nekad u tu priču nisam vjerovo, sad vjerujem…

Brzo je mrak, onaj jesenji, neprozirni pa na Vučiju. Utihnula je planina, ućutala se, Dragan je upalio fenjer da obidje i nahrani konje, i samo je, kasnije dok smo odlazili, jedan prozorčić kućice u pustari Vučije, gore visoko iznad Nove Varoši, na kratko zasvetleo treperavim svetlom lampe… Svuda okolo pod vetrom koji je ponovo dunuo šuštale su bukve, savijale se grane… Od zapada ponovo je dolazio oblak, zaklanjao zvezdano nebo, i tišinu je dok smo grabili ka kolima opet prekinula samo pesma, grlena, muška, a tužna:

– Vetar duva sa Previje, nema moje Andjelije…

Pesma momaka, zaboravljenih delija ratnika…

(Nema više braće, ratnika, samaraša u Vučiji. Pusta je jutros planina, pust je i Javor, pusto Bosanje. Konje su prodali, plakali danima za njima, Darko i Petko su negde po Srpskoj, Dragan se sprema u Kanadu. Gdegod su kročili ostavili su iza sebe trajan beleg, od poštenja, dobrote i ljudskosti.)

Zoran Šaponjić
Iskra
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here