Nikola Jović: MARTOVSKI POGROM – ZAŠTO PALITE AKO JE VAŠE?

Podelite:

Danas se navršava 13. godišnjica od martovskog pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Ova „akcija“ nije nikakav izolovani incident već samo jedna u nizu divljačkih akcija Arnauta uperenih protiv autohtonog stanovništva KiM (Srba), njihovog nasleđa i ostalih nealbanskih manjina (Roma, Aškalija, Goranaca..). Ova akcija je kontinuitet šiptarske i albanske politike prema Srbima, koja svoje „prapočetke“ ima još u periodu Osmanske imperije, čiji su Arnauti (pored Bošnjaka) bili najvernije sluge i zauzvrat su imali gotovo pa „odrešene ruke“ da na „terenu“ sa hrišćanskim stanovništvom i njihovom imovinom, nasleđem i zaostavštinom, rade šta im bolja i bes  dozvole. Jedini periodi kada su Srbi na KiM bili bezbedni, u poslednjih nekoliko vekova, jeste period prve Jugoslavije i 98./99. godine, kada su naše vojno-policijske snage bile vrlo prisutne u našoj južnoj pokrajini zbog antiterorističke operacije protiv OVK, što će reći da su Srbi na KiM, u poslednjih 300-400 godina (ako ne i više), imali manje od 50 godina mira i blagostanja. U ovo namerno ne ubrajam period Titove vladavine i SFRJ, jer je to bilo doba „tihog“ pogroma, kada zvaničnu komunističku vlast „nije zanimalo“ šta se dešava „tamo dole“ , a Šiptari su bili privilegovani jer se radilo na integraciji Albanije u SFRJ kao „sedme republike“ . Posle, kada se od ove politike odustalo, nije se odustalo od „subvencionisanja“ Šiptara na KiM u svakom pogledu, pa je tako dozvoljen otvoren i masovan dolazak iz Albanije, velika socijalna, kulturna i prosvetna davanja iz republičkog i saveznog budžeta (najveći deo socijalnih izdataka SFRJ je išao na KiM, što će reći oko 80% od te cifre upravo – Šiptarima)… Uzevši u obzir pobunu posle rata koju je JNA gušila u krvi,  masovne proteste Šiptara 60′ i 80′ godina, ubistva i progon Srba, otimice, krađe i sl. , sve do terorističkih akata, OVK i rata sa vojno-policijskim snagama SRJ, možemo pouzdano reći da Šiptari nisu ni u jednom trenutku prihvatili drugu Jugoslaviju kao svoju državu, već im je ona bila samo odskočna daska za to što danas (misle) da imaju; drugu albansku državu na Balkanu.

Međutim, u skladu sa prilikama, mogućnostima i „trendovima“ njihovog „civilizovanja“ , primetan je značajan pad u količini i stepenu šiptarskog zuluma i divljanja na KiM. Ovo je sad zamenjeno nečim na očigled boljim, ali suštinski, perfidnijim i opasnijim. Sada više ne pale srpske manastire i crkve, sada ih „poarbanašuju“ i proglašavaju za „kosovsko kulturno nasleđe“. Sada više ne ubijaju (u toj meri) Srbe, sad ih proglašavaju „građanima Kosova“ . Sad više ne proteruju Srbe, već otimaju i pravno „prebacuju“ sebi imovinu proteranih. Sad više ne zabranjuju povratak prognanih, „samo“ onemogućuju normalnu „reintegraciju“ u „normalne“ tokove onih koji se odluče na povratak. Prosto je teško reći koja od ove dve albanske strategije je povoljnija i manje štetna po nas. Neko će reći jedna, neko će reći druga.

Jedno je sigurno, bez Srba na KiM, nema ni Srbije na KiM. Bez naših crkava i manastira, spomenika kulture, crkvenog zemljišta (metoha) , imanja i dokumentacije o našem zemljištu (koje je oko 60% u srpskim rukama na teritoriji KiM, na papiru), nema ni naših tapija na KiM na osnovu kojih „gradimo“ našu „priču“ o našem Kosovu i Metohiji pred drugima (a i pred samima sobom). Na nama je da se na svaki mogući način borimo da očuvamo Srbe tamo dole, da im obezbedimo miran život i egzistenciju, kao i da očuvamo naše crkve, manastire i svo kulturno-istorijsko nasleđe, NA SVAKI NAČIN, čak i ako to znači saradnju sa onima koji su „gospodari“ situacije na „terenu“ i izvršioci volje svetskih moćnika koji de facto imaju svoju imperijalističku šapu na ovoj teritoriji – „kosovskim“ političarima i vlastodršcima u Prištini. Jer, ako su privremene institucije u Prištini zaista samo to, privremene i nelegitimne, i ako mi zaista verujemo da one to jesu (kao što i jesu), zašto ih onda ne bismo, privremeno, iskoristili za naše potrebe i za naše ciljeve, ako je to moguće naravno i u meri u kojoj je to moguće? Jer sutra, kada budu ukinute i ostanu upamćene kao samo jedna mrlja u istorijskoj knjizi trajanja naše borbe za Kosovo i Metohiju, neće biti ni bitno jesmo li mi imali „interferenciju“ sa njima, jer ćemo ih MI i ukinuti, nakon što smo ih „istrpeli“ i iskoristili za naše ciljeve.

I dok isčekujemo konačno rasplitanje „kosovskog čvora“, setimo se danas, pomolimo i zapalimo sveću za one koju su pre 13 godina ostali bez života, krova nad glavom, setimo se onih porušenih i zapaljenih crkava, manastira i grobalja (koja danas proglašavaju njihovima!? ), jer, naše teške istorijske lekcije imaju svrhu i nisu uzaludne SAMO i JEDINO ako nešto iz njih naučimo.

Nikola Jović

Nacionalist

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here