Никола Милованчев: Да ли постоје српске жртве логора Земун

Поделите:

Tреба приступити утврђивању имена страдалих у логору Земун. За полазиште ту је 3.075 пострадалих из једне једине општине, Козарске Дубице. Треба  ићи од општине до општине, од града до града, од села до села. Жртве нашега народа су биле огромне

Душан Комарчевић, новинар Радија Слободна Европа, објавио је 28. септембра 2018. изјаву г. Ефраима Зурофа и прилог под називом „Фрустриран сам због Старог сајмишта“. Чланак је везан на доношење закона о уређењу музеја на месту нацистичко-усташког логора Земун (тзв. Сајмиште), у којем су злочинци од 1941. до 1944. убили велики број невиних људи – углавном Срба, Јевреја и Рома. Ја се овде нећу освртати на саму изјаву г. Зурофа и доношење закона, које је у току, већ на новинарски коментар – смањивање броја жртава нацистичко-усташких монструма, и то жртава из реда српског народа, као и на прикривање чињенице да је то био логор у којем је вршен геноцид над српским народом од стране органа Независне државе Хрватске (НДХ). Новинар спoмиње „… овај меморијални комплекс у Београду, на месту на којем је током Другог светског рата убијено више од 6.000 Јевреја, око 10.000 антифашиста и око 600 Рома“. Звучи врло цинично: да ли само Срби немају националност, па су они „антифашисти“ (за разлику од Јевреја и Рома, којима је наведена национална припадност)  – на то треба да одговори новинар Радија Слободна Европа. Друга ствар је прикривање опсега нацистичко-усташког злочина над Србима у логору Земун, смањивање броја српских жртава на 10.000 људи.

А каква је истина? Договором власти немачког Рајха и Независне државе Хрватске (НДХ), створен је крајем 1941. године логор Земун, у којем су испрва убијани Јевреји углавном из Србије, њих више од 6.000. Американци су 50-их година прошлог века објавили енглески превод заплењених немачких дипломатских докумената („Documents on German Foreign Policy 1918-1945“). Још 1954. је ова званична публикација САД обелоданила документ о оснивању логора Земун (серија Д 1937-1945, том XIII, The war years, June 23-December 11, 1941, документ бр. 566). Феликс Бенцлер, немачки дипломатски представник у Србији (у рангу опуномоћеног министра) је 8. децембра 1941, приликом посете Берлину, обавестио о плану за уништење српских Јевреја; том приликом навео је да је за уништење Јевреја из Србије у лoгору Земун, на подручју НДХ добијена сагласност Хрвата (Бенцлеров термин): „The Croats had agreed to the Jews´ being sent to Zemun as a temporary camp“. Дакле, сагласношћу нациста и усташа, предвиђен је геноцид над Јеврејима из Србије и то на територији НДХ, у Земуну.

Превод извештаја Ф. Бенцлера о договору за оснивање логора Земун

До пролећа 1942. је, по проценама Државне комисије за утврђивање злочина, у логору убијено између 6.000 и 7.000 Јевреја и тада почиње геноцид над Србима. Од маја 1942. логор Земун је имао функцију „прихватног логора“ (био је предвиђен као прелазни логор за упућивање у друге логоре, пре свега у Немачку), али је третман у њему био изузетно суров и смртност врло висока. Од лета 1942. довођени су масовно Срби са Козаре, из Босанске Крајине, источне Босне, Срема, Баније, Кордуна, Лике. Државна комисија је утврдила да је само током јула и августа 1942. (Козара) умрло око 4.500 заточеника (Саопштење Државне комисије бр. 87, Београд 1946). У извештају Комисије се наводи да је у логору око 16.200 младића из Босне и Лике отровано стављањем сублимата (живиног хлорида) у чај. Усташе су логор Земун користиле и за премештање из Јасеновца и Старе Градишке али и назад: тако је 1942. 3.000 логораша враћено из Земуна у усташки логор Јасеновац и тамо убијено. Историчар др Душан Самарџија је објавио (Босанскодубичко подручје у НОР-у 1941-1945, Б. Дубица, 1984) именом и презименом 3.075 жртава (Срба) из Босанске Дубице убијених, са назнаком места смрти „Земун“ (зар би ико, при чистој свести, могао написати „место смрти: Сајмиште“?). У логор су терана деца од године, три, пет али и старци од  преко 100 година – не зато што је дете од године дана било „антифашиста“, већ што је било Србин а у НДХ се вршио геноцид над Србима. Сам нацистички дипломата Бенцлер наводи у извештају Берлину од 30. августа 1942. да је у Логору Земун преко 9.000 ухапшених, од тога више од пола деце и стараца, да најстарији има 104 године, и да дневно умире 100-200 људи (Karl Hnilicka, Das Ende auf dem Balkan 1944/45, Гетинген 1970, стр. 205). Владимир Жерјавић је у свом делу „Губици становништва Југославије у другом свјетском рату“ (Загреб, 1989), у којем је драстично умањио број српских жртава у НДХ, за логор Земун навео да је „од јесени 1943. до прољећа 1944.  стријељано 10.000 људи“ (стр. 176). Он за овај логор укупно наводи следећи број жртава: из Срема 10.000; са Козаре, Баније, Кордуна и Лике 10.000; Јевреја 3.000-7.000. Секретар загребачке јеврејске општине Александар Арнон изјавио је на суђењу Ајхману у Јерусалиму (заседање 46, 19. маја 1961) да је кроз земунски логор („Сајмиште“) прошло око 90.000 лица, од тога 7.000-8.000 Јевреја. Ако је сведочење А. Арнона тачно, прилично је јасно и коме народу припада највећи део од око 80.000 земунских логораша нејеврејске националности.

Од Радија Слободна Европа је у погледу броја жртава коректнија новодобна „Хрватска енциклопедија“: она говори о 90.000 заточеника и 40.000 страдалих, уз прећуткивање Срба – „од реда Жидова и Рома“. Реч „Срби“ је, додуше, у овој „Енциклопедији“ испуштена и српске жртве као да не постоје али, с обзиром да је у логору Земун убијених Рома било око 600 а Јевреја око 7.000, јасно је ко чини главнину од преосталих 32.000 жртава до броја од 40.000 убијених (знају то добро и у Загребу), колико их је било по наводима „Хрватске енциклопедије“! Кад смо већ код тога, још по нечему је важан чланак у „Хрватској енциклопедији“: за поуку данашњим српским надриисторичарима који Логор Земун покушавају да сместе у Недићеву Србију и тако обману српску јавност, „Хрватска енциклопедија“ о земунском логору говори у одредници „Концентрацијски логори“ и то у поглављу „Концентрацијски логори у Хрватској“. Није то био никакав „логор у Београду“, као што то сада уче српска деца из својих уџбеника за основне и средње школе. Да, иако сулуд, покушај да се логор за истребљивање Срба после 75 година ретроактивно „пресели“ у Београд и окупирану Србију устрајно се форсира и у школском систему данашње Србије ове 2018. године.

Зашто се деценијама ћутало о логору Земун? То добро видимо из писма Владимира Дедијера Петру Стамболићу од 27. априла 1987. Наиме, још 80-их година прошлог века, када је у Српској академији наука и уметности основан Одбор за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX веку, тај рад није био добродошао и спутаван је. По Дедијеровом писму П. Стамболићу, крајем 1986. овај Одбор је спремао међународни симпозијум и Дедијер се обратио Ивану Стамболићу али „он (И. Стамболић – нап. Н. М.) сада наређује оном малом Милошевићу да забрани наш скуп, да нам не дају финансијска средства“. Затим Дедијер додаје: „А о рату, о мртвих 1.700.000 душа неће ни да чују… То се види и из друге тачке доставе Љиљане Манојловић“ (секретар Одбора за геноцид САНУ – нап. Н. М.).

Дедијерово писмо Петру Стамболићу од 27. априла 1987.

Следи цитат дописа Љ. Манојловић: „Да је највише руководство Србије одлучило да се не дају новчана средства за одржање симпозијума да се не би замерили Влади Хрватске. Ако би се симпозијум одржао Влада Хрватске би правила тешкоће влади Србије поводом предстојећих уставних промена.“ Затим Дедијер додаје: „Ви не дозвољавате да се испитују наша стратишта. Ето, усред Београда се налази концлогор на Сајмишту у страшном стању.“ И тако, „због мира у кући“, у време Броза, Стамболића и Милошевића, о српским жртвама земунског логора се ћутало. Данас је очигледно још горе, оне се сада отворено негирају.

Шта нам ваља чинити?

Попис жртава још не постоји, постоји само попис злочинаца одговорних за логор Земун, који је утврдила Државна комисија 1946. – од Анте Павелића и Еугена Кватерника до немачког амбасадора у НДХ Зигфрида Кашеа и многих других функционера Рајха и НДХ.

Зато треба приступити утврђивању имена страдалих у логору Земун. За полазиште ту је оних 3.075 пострадалих из једне једине општине, Козарске Дубице. Треба  ићи од општине до општине, од града до града, од села до села. Жртве нашега народа су биле огромне. Нпр. крајем јула 1943. из Угриноваца је у земунски логор отерано 170 људи а из Добановаца 260 – то су подаци само за два села а „чишћено“ је подручје Доњег Срема од Руме до Земуна (Жарко Атанацковић, Земун и околина у рату и револуцији, Београд 1962. ст. 169). А злочини су се и даље настављали. По изјави сведока Бранка Ранковића из Батајнице, даној Државној комисији, од 460 људи одведених из Батајнице 1. септембра 1943. је у логору Земун убијено њих 350 (Извештај државне комисије бр. 87). Тада, 1945, било је много сведока и знало се шта се дешавало пре годину или две, знала се истина. А данас? Рачунају да смо немарни и да ћемо заборавити шта је било. Те српске мученике сада неко хоће да негира. Неће моћи.

 

Никола Милованчев

Стање ствари

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here