Никола Н. Живковић: „Добили смо Нобелову награду“ – поводом доделе значајног признања Петеру Хандкеу

Поделите:

Вредно је да се забележи подршка коју је Хандке примио из редова „обичног“, српског света. Нисмо заборавили посете Хандкеа Србији, а нарочито ону априла 1999. 

Чим су светски медији објавили вест из Шведске, у кратком временском размаку телефонирало ми неколико Срба, како из иностранства, тако и из Србије. Сви су ми они „преко жице“ јавили радосну вест и то готово истим речима: „Добили смо Нобелову награду.“ Толико од мојих добрих познаника и пријатеља.

Шта кажу водећи медији света? „Њујорк тајмс“ („The New York Times“, Oct. 10, 2019) подсећа своје читаоце да је Хандке био критикован јер је подржао Слободана Милошевића, који је од многих био виђен као ратни криминалац“ („Mr. Handke has been criticized for his support of Slobodan Milosevic, who was widely seen as a war criminal“). Исти лист замера Хандкеу да је одржао похвалну беседу на Милошевићевој сахрани („delivered a eulogy at his funeral“).

Литерарно удружење из Сједињених Држава „PEN America“, односно, председник тог удружења Џенифер Еган (Jennifer Egan) дала је следећу изјаву: „Занемели смо да је изабран писац, који је подржао Милошевића и Караџића, дакле, људе, који су спроводили геноцид.“ Еган своју изјаву закључује: „Дубоко жалимо избор Нобеловог комитета за литературу“ („We deeply regret the Nobel Committee on Literature’s choice”).

Добитница Нобелове награде за протеклу годину, пољска књижевица Токарчук (Olga Tokarczuk), међутим, за исти лист каже: „Ја сам веома срећна да је Петер Хандке примио награду. Ја га веома много ценим“ („I am very happy that Peter Handke has received the award, I value him very much”).

Многи памте да је године 2006. Петеру Хандку додељена најпрестижнија немачка награда „Хајнрих Хајне“ („Heinrich Heine Prize“). Но, подигла се толика галама од стране најмоћнијих људи у политици и медијима, да је жири морао да повуче своју одлуку.

Године 2014. примио је међународну награду Ибзен („International Ibsen Award“). Жири је остао чврсто при својој одлуци, премда је сама церемонија доделе признања била праћена бучним протестима соросовог, исламског и католичког лобија.

Један од најутицајнијих листова немачког говорног подручја „Ноје цирхер цајтунг“ од 10. октобра 2019. каже: „На велико изненађење Нобелова награда додељена је Петеру Хандкеу. Литерарна страна није спорна, али политичка…, када је показао симпатије за ратне злочинце („ist literarisch eine unumstrittene Wahl, politisch hingegen ganz und gar nicht… als er mit Kriegsverbrechern sympathisierte“).

Но – исти лист даље наставља – сви познаваоци ове уметности признају Хадкеу, да су његове књиге у „рангу светске литературе“ („von weltliterarischem Rang“). Чак и неки Хандкеови верни читаоци нису, међутим, могли да разумеју његову „безусловну подршку Србији“ („seine unbedingte Parteinahme für Serbien“).

У гледаној телевизијској емисији на Првом пограму немачке телевизије један је критичар утврдио је да Хандке већ годинама „савршен објекат мржње немачке штампе“ („Ein perfektes Haßobjekt der deutschen Presse“).

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

А то је логично када човек познаје како функционишу медији на Западу. Ако се неко дрзне да изјави нешто што се сматра као неприкосновена чињеница, или, у конкретном случају, на пример како Срби нису тако зли како их представљају Си-Ен-Ен, Би-Би-Си или „Њујорк тајмс“ – онда према таквом појединцу нема милости, па чак ни онда када добије Нобелову награду. Зашто је демонизован најбоље објашњава сам Хандке: „У Хагу се судило највишим руководиоцима Србије, чиме се дошло до – праведне лажи. То је велика трагедија за Србију. У Југославији је вођен грађански и верски рат, жртава је подједнако било и на хрватској, и на муслиманској, и на српској страни.“ Наравно, овакво тумачење стоји у потпуној супротности од агресивно наметнуте истине, какву нам сервира Запад и од Вашингтона створен Хашки трибунал.

За разлику од готово свих утицајних и масовних медија, један пише сасвим другачије од преосталих медија немачког и светског естаблишмента. Реч је о „Шпигелу“, најутицајнијем немачком листу и најтиражнијем недељнику у Европи. Аутор Фолкер Вајдерман (Volker Weidermann) јесте и сам писац, и то веома добар. Он пише следеће:

Петер Хандке примио је Нобелову награду за 2019. годину, упркос бројним противницима. Он је награду заслужио. Честитамо. Петер Хандке пише преко 50 година. Током конфликта у југословенском рату он је одлучно стао на страну Срба. Чинило се да се тиме супротставио целом западном свету. Хандке им је поставио питање: „Ви верујете, шта је истина?“, одговорио је новинарима. Како се могло да догоди да Нобелова академија ипак додели награду писцу, после свих скандала које су пратили аутора? Да ли су они у Академији полудели? Хандке је био најоштрији литерарни критичар такозваних „лажних вести“, „фејк њуз“, протеклих десет година. Писац се увек залагао да се о свему пише отворено и без предрасуда Хандке је колос, који је написао близу сто књига и који је награду заслужио.[1]

Аутор „Шпигела“ нас подсећа, да је Хандке већ на самом почетку своје каријере, када није имао ни тридесет година, присутне на једном скупу комплетног литерарног естаблишмента Западне Немачке изазвао речима да су они „слаби мушкарци, који пишу слабе текстове“. Много су били огорчени. Али, Хандке им је исто тако, смиреним тоном, кратко одговорио: „Молим вас, да му убудуће шаљете боље непријатеље“ („Bitte um bessere Feinde“).

И заиста, морамо се сложити са Хандкеом када пише: „Молим вас, да му убудуће шаљете боље непријатеље“ („Bitte um bessere Feinde“). Ко су били његови противници, прогонитељи. Погледао сам, рецимо, текстове Џенифер Еган. Она је слаб писац, а саставља солидне политички коректне чланке. А ово важи и за остале њене истомишљенике. Нико од Хандкеових критичара не припада нити солидном просеку европске или светске литературе. Сви су они били или новинари, или чланови неких „невладиних организација“, те били плаћени да пишу срамне текстове против овог великог уметника. Или су унапређени као „писци“, а једина њихова заслуга лежала је у томе што су писали, или боље казати, пљували, у форми новинарских чланака, против личности као што су Хенрик Ибзен, Фердинад Селин, Александар Солжењицин, Харолд Пинтер или Петер Хандке.

Наша јавност познаје неколико особа из Србије који су се прославили тако што су постојано и бесомучно нападали Хандкеа. Текстове тих аутора, разуме се, веома су радо штампали велики листови на Западу. Како и не би?! Ја их зовем ратним профитерима. Јер, ако немаш талента и немаш шта да кажеш у уметности, онда ти преостаје да постанеш србофоб. То је постала професија И тако, ево, и такав тип људи добио је прилику да изађе, макар за тренутак, из анонимности. Па чак и да приме неке „соросове“ и сличне награде „невладиног“, натовског сектора.

Веома је слична појава са русофобима у Русији. Светлана Алексијевич (Алексеевич) примила је, рецимо, 2015. године Нобелову награду за литературу, премда она није писац већ „ангажована новинарка“ и истакнути русофоб. Она патолошки мрзи руски народ. Изгледа да је та квалитета довољна да се прими признање на Западу. Њен језик мржње није спречио медије Запада да је прогласе за „истакнутог борца за слободу“.

Петер Хандке

Један анонимни коментар на мом блогу овако је описао ту ситуацију: „Хандке је изазвао гнев посебно код оних, који су се родили у српском народу и који никада не пропуштају прилику да потврде мржњу према народу од кога су потекли.“

Други коментар кога сам нашао на једном нашем сајту гласи овако: „За инат окупаторима са Запада и њиховим домаћим, српским компрадорским помоћницима, модерним јаничарима, драги Хандке треба да знаш, да те слободарска, већинска, прећутана Србија цени и воли.“

А трећи: „Други српски Нобеловац за књижевност (није Србин језиком али је срцем)! Ово нас у Србији посебно радује, зато што је Хандке велики пријатељ Србије. То своје пријатељство је исказао у тешким временима за нашу земљу, што само потврђује народну изреку, да се прави пријатељ познаје у невољи.“

А ко је био за Хандкеа? Ко је подржао српски народ, када му је било најтеже. Није их било много, али зато много више вреде јер се ради о личностима, него дивизија плаћених пера. Ево само нека имена: Александар Солжењицин, Ноам Чомски, Харолд Пинтер, Петер Хандке. Сигурно постоји још двадесетак других, чија имена нису тако позната, но који су били са нама у најтежим тренуцима: Јирген Елзесер, Петер Герлингхоф, Вили Вимер, Карлхајнц Дешнер, адмирал Шмелинг, последњи источнонемачки амбасадор у Београду Ралф Хартман, Хари Шлајхер, Волфганг Порт, Мануел Оксенрајтер, Волфганг Рихтер.

Вредно је, по мени, да се забележи подршка коју је Хандке примио из редова „обичног“, српског света. Тако смо могли још пре више од десет година да прочитамо следеће: „Поздрављам одлуку Драгана Пјевића, да у насељу Рајчевина поклони плац књижевнику Петеру Хандкеу. По својој одлучности, доследности и упорности, и то у најтежем могућем времену, кад се моћна аждаја надвила над Србијом, Срби вероватно нису имали таквог пријатеља, а свет таквог (нажалост, усамљеног) праведника. На примеру Србина који је на свом имању, у знак захвалности, одлучио да подигне кућу Петеру Хандкеу учиће се правди његови потомци“ (Петар Сарић, „Српска кућа за Хандкеа“, «НИН», 10 април 2008).

Нисмо заборавили посете Хандкеа Србији, а нарочито ону априла 1999. године, током америчког бомбардовања. Диван је опис аутора, када га на рецепцији хотела „Москва“ дочекује особље и радују се, а неки су и заплакали, ганути његовом гестом, да је ипак стигао један гост и то странац.

У Грачаници, на Косову и Метохији, Петеру Хандкеу (1942), аустријском писцу, уручена је награда „Златни крст кнеза Лазара”. Из Грачанице Хандке је дошао у Велику Хочу, своје омиљено место на Косову и Метохији. Овој српској варошици у којој постоји тринаест православних цркава (неке су из 14. века), Хандке је поклонио својевремено 50.000 евра („Политика“, 18. 10. 2009).

Зашто је Србија толико оклеветана и медијски сатанизована? Ево Хандкеовог одговора:

„Када се води рат, неко мора да буде зао момак. И када се за злог момка прогласи добар момак, медији на Западу никада неће признати грешку“ („Политика“, 17. септембар 2019).

Реакција из Русије поводом доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу има веома мало. Ово представља велико разочарење за многе Србе. Веровали су да ће руска штампа далеко подробније обавестити своју јавност ко је овогодишњи лауреат највише литерарне премије, односно, да је он, Хандке, храбро стао на страну једног малобројног словенског народа са Балкана и то у тренутку када се чинило, да се цео свет окренуо против њих. И када су чак и многи одговорни политичари из Москве показали приличну равнодушност за српску судбину.


[1] „Peter Handke bekommt den Literaturnobelpreis 2019, trotz aller Gegner. Er hat ihn sich verdient. Eine Gratulation. Peter Handke, seit über 50 Jahren schreibt. Während der Jugoslawienkriege, als er sich entschlossen auf die Seite der Serben stellte, hat er es, so schien es, mit der ganzen westlichen Welt aufgenommen, „Ihr alle glaubt zu wissen, was die Wahrheit ist?“, schrieb er den Berichterstattern entgegen. Wie kommt die Nobel-Akademie dazu, so jemandem ihren Preis zu verleihen? Und das nach all den Skandalen im Umfeld der Akademie, die sogar dazu führten, dass der Preis ein Jahr lang gar nicht vergeben wurde. Sind die verrückt? Peter Handke, der schärfste literarische Kritiker sogenannter Fake News der vergangenen Jahrzehnte gewesen ist. Er sei für das Offene. Für den Versuch zumindest, offen und urteilsfrei zu schreiben… diesem Koloss aus annähernd hundert Büchern, verdient hat.“) https://www.spiegel.de/kultur/literatur/literaturnobelpreis-2019-fuer-peter-handke-der-bessere-feind-a-1290913.html Donnerstag, 10.10.2019   Von Literaturnobelpreis 2019 für Peter Handke: Der bessere Feind

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here