Nikola N. Živković: „Dobili smo Nobelovu nagradu“ – povodom dodele značajnog priznanja Peteru Handkeu

Podelite:

Vredno je da se zabeleži podrška koju je Handke primio iz redova „običnog“, srpskog sveta. Nismo zaboravili posete Handkea Srbiji, a naročito onu aprila 1999. 

Čim su svetski mediji objavili vest iz Švedske, u kratkom vremenskom razmaku telefoniralo mi nekoliko Srba, kako iz inostranstva, tako i iz Srbije. Svi su mi oni „preko žice“ javili radosnu vest i to gotovo istim rečima: „Dobili smo Nobelovu nagradu.“ Toliko od mojih dobrih poznanika i prijatelja.

Šta kažu vodeći mediji sveta? „Njujork tajms“ („The New York Times“, Oct. 10, 2019) podseća svoje čitaoce da je Handke bio kritikovan jer je podržao Slobodana Miloševića, koji je od mnogih bio viđen kao ratni kriminalac“ („Mr. Handke has been criticized for his support of Slobodan Milosevic, who was widely seen as a war criminal“). Isti list zamera Handkeu da je održao pohvalnu besedu na Miloševićevoj sahrani („delivered a eulogy at his funeral“).

Literarno udruženje iz Sjedinjenih Država „PEN America“, odnosno, predsednik tog udruženja Dženifer Egan (Jennifer Egan) dala je sledeću izjavu: „Zanemeli smo da je izabran pisac, koji je podržao Miloševića i Karadžića, dakle, ljude, koji su sprovodili genocid.“ Egan svoju izjavu zaključuje: „Duboko žalimo izbor Nobelovog komiteta za literaturu“ („We deeply regret the Nobel Committee on Literature’s choice”).

Dobitnica Nobelove nagrade za proteklu godinu, poljska književica Tokarčuk (Olga Tokarczuk), međutim, za isti list kaže: „Ja sam veoma srećna da je Peter Handke primio nagradu. Ja ga veoma mnogo cenim“ („I am very happy that Peter Handke has received the award, I value him very much”).

Mnogi pamte da je godine 2006. Peteru Handku dodeljena najprestižnija nemačka nagrada „Hajnrih Hajne“ („Heinrich Heine Prize“). No, podigla se tolika galama od strane najmoćnijih ljudi u politici i medijima, da je žiri morao da povuče svoju odluku.

Godine 2014. primio je međunarodnu nagradu Ibzen („International Ibsen Award“). Žiri je ostao čvrsto pri svojoj odluci, premda je sama ceremonija dodele priznanja bila praćena bučnim protestima sorosovog, islamskog i katoličkog lobija.

Jedan od najuticajnijih listova nemačkog govornog područja „Noje cirher cajtung“ od 10. oktobra 2019. kaže: „Na veliko iznenađenje Nobelova nagrada dodeljena je Peteru Handkeu. Literarna strana nije sporna, ali politička…, kada je pokazao simpatije za ratne zločince („ist literarisch eine unumstrittene Wahl, politisch hingegen ganz und gar nicht… als er mit Kriegsverbrechern sympathisierte“).

No – isti list dalje nastavlja – svi poznavaoci ove umetnosti priznaju Hadkeu, da su njegove knjige u „rangu svetske literature“ („von weltliterarischem Rang“). Čak i neki Handkeovi verni čitaoci nisu, međutim, mogli da razumeju njegovu „bezuslovnu podršku Srbiji“ („seine unbedingte Parteinahme für Serbien“).

U gledanoj televizijskoj emisiji na Prvom pogramu nemačke televizije jedan je kritičar utvrdio je da Handke već godinama „savršen objekat mržnje nemačke štampe“ („Ein perfektes Haßobjekt der deutschen Presse“).

Nikola N. Živković (Foto: Sonja Rakočević)

A to je logično kada čovek poznaje kako funkcionišu mediji na Zapadu. Ako se neko drzne da izjavi nešto što se smatra kao neprikosnovena činjenica, ili, u konkretnom slučaju, na primer kako Srbi nisu tako zli kako ih predstavljaju Si-En-En, Bi-Bi-Si ili „Njujork tajms“ – onda prema takvom pojedincu nema milosti, pa čak ni onda kada dobije Nobelovu nagradu. Zašto je demonizovan najbolje objašnjava sam Handke: „U Hagu se sudilo najvišim rukovodiocima Srbije, čime se došlo do – pravedne laži. To je velika tragedija za Srbiju. U Jugoslaviji je vođen građanski i verski rat, žrtava je podjednako bilo i na hrvatskoj, i na muslimanskoj, i na srpskoj strani.“ Naravno, ovakvo tumačenje stoji u potpunoj suprotnosti od agresivno nametnute istine, kakvu nam servira Zapad i od Vašingtona stvoren Haški tribunal.

Za razliku od gotovo svih uticajnih i masovnih medija, jedan piše sasvim drugačije od preostalih medija nemačkog i svetskog establišmenta. Reč je o „Špigelu“, najuticajnijem nemačkom listu i najtiražnijem nedeljniku u Evropi. Autor Folker Vajderman (Volker Weidermann) jeste i sam pisac, i to veoma dobar. On piše sledeće:

Peter Handke primio je Nobelovu nagradu za 2019. godinu, uprkos brojnim protivnicima. On je nagradu zaslužio. Čestitamo. Peter Handke piše preko 50 godina. Tokom konflikta u jugoslovenskom ratu on je odlučno stao na stranu Srba. Činilo se da se time suprotstavio celom zapadnom svetu. Handke im je postavio pitanje: „Vi verujete, šta je istina?“, odgovorio je novinarima. Kako se moglo da dogodi da Nobelova akademija ipak dodeli nagradu piscu, posle svih skandala koje su pratili autora? Da li su oni u Akademiji poludeli? Handke je bio najoštriji literarni kritičar takozvanih „lažnih vesti“, „fejk njuz“, proteklih deset godina. Pisac se uvek zalagao da se o svemu piše otvoreno i bez predrasuda Handke je kolos, koji je napisao blizu sto knjiga i koji je nagradu zaslužio.[1]

Autor „Špigela“ nas podseća, da je Handke već na samom početku svoje karijere, kada nije imao ni trideset godina, prisutne na jednom skupu kompletnog literarnog establišmenta Zapadne Nemačke izazvao rečima da su oni „slabi muškarci, koji pišu slabe tekstove“. Mnogo su bili ogorčeni. Ali, Handke im je isto tako, smirenim tonom, kratko odgovorio: „Molim vas, da mu ubuduće šaljete bolje neprijatelje“ („Bitte um bessere Feinde“).

I zaista, moramo se složiti sa Handkeom kada piše: „Molim vas, da mu ubuduće šaljete bolje neprijatelje“ („Bitte um bessere Feinde“). Ko su bili njegovi protivnici, progonitelji. Pogledao sam, recimo, tekstove Dženifer Egan. Ona je slab pisac, a sastavlja solidne politički korektne članke. A ovo važi i za ostale njene istomišljenike. Niko od Handkeovih kritičara ne pripada niti solidnom proseku evropske ili svetske literature. Svi su oni bili ili novinari, ili članovi nekih „nevladinih organizacija“, te bili plaćeni da pišu sramne tekstove protiv ovog velikog umetnika. Ili su unapređeni kao „pisci“, a jedina njihova zasluga ležala je u tome što su pisali, ili bolje kazati, pljuvali, u formi novinarskih članaka, protiv ličnosti kao što su Henrik Ibzen, Ferdinad Selin, Aleksandar Solženjicin, Harold Pinter ili Peter Handke.

Naša javnost poznaje nekoliko osoba iz Srbije koji su se proslavili tako što su postojano i besomučno napadali Handkea. Tekstove tih autora, razume se, veoma su rado štampali veliki listovi na Zapadu. Kako i ne bi?! Ja ih zovem ratnim profiterima. Jer, ako nemaš talenta i nemaš šta da kažeš u umetnosti, onda ti preostaje da postaneš srbofob. To je postala profesija I tako, evo, i takav tip ljudi dobio je priliku da izađe, makar za trenutak, iz anonimnosti. Pa čak i da prime neke „sorosove“ i slične nagrade „nevladinog“, natovskog sektora.

Veoma je slična pojava sa rusofobima u Rusiji. Svetlana Aleksijevič (Alekseevič) primila je, recimo, 2015. godine Nobelovu nagradu za literaturu, premda ona nije pisac već „angažovana novinarka“ i istaknuti rusofob. Ona patološki mrzi ruski narod. Izgleda da je ta kvaliteta dovoljna da se primi priznanje na Zapadu. Njen jezik mržnje nije sprečio medije Zapada da je proglase za „istaknutog borca za slobodu“.

Peter Handke

Jedan anonimni komentar na mom blogu ovako je opisao tu situaciju: „Handke je izazvao gnev posebno kod onih, koji su se rodili u srpskom narodu i koji nikada ne propuštaju priliku da potvrde mržnju prema narodu od koga su potekli.“

Drugi komentar koga sam našao na jednom našem sajtu glasi ovako: „Za inat okupatorima sa Zapada i njihovim domaćim, srpskim kompradorskim pomoćnicima, modernim janičarima, dragi Handke treba da znaš, da te slobodarska, većinska, prećutana Srbija ceni i voli.“

A treći: „Drugi srpski Nobelovac za književnost (nije Srbin jezikom ali je srcem)! Ovo nas u Srbiji posebno raduje, zato što je Handke veliki prijatelj Srbije. To svoje prijateljstvo je iskazao u teškim vremenima za našu zemlju, što samo potvrđuje narodnu izreku, da se pravi prijatelj poznaje u nevolji.“

A ko je bio za Handkea? Ko je podržao srpski narod, kada mu je bilo najteže. Nije ih bilo mnogo, ali zato mnogo više vrede jer se radi o ličnostima, nego divizija plaćenih pera. Evo samo neka imena: Aleksandar Solženjicin, Noam Čomski, Harold Pinter, Peter Handke. Sigurno postoji još dvadesetak drugih, čija imena nisu tako poznata, no koji su bili sa nama u najtežim trenucima: Jirgen Elzeser, Peter Gerlinghof, Vili Vimer, Karlhajnc Dešner, admiral Šmeling, poslednji istočnonemački ambasador u Beogradu Ralf Hartman, Hari Šlajher, Volfgang Port, Manuel Oksenrajter, Volfgang Rihter.

Vredno je, po meni, da se zabeleži podrška koju je Handke primio iz redova „običnog“, srpskog sveta. Tako smo mogli još pre više od deset godina da pročitamo sledeće: „Pozdravljam odluku Dragana Pjevića, da u naselju Rajčevina pokloni plac književniku Peteru Handkeu. Po svojoj odlučnosti, doslednosti i upornosti, i to u najtežem mogućem vremenu, kad se moćna aždaja nadvila nad Srbijom, Srbi verovatno nisu imali takvog prijatelja, a svet takvog (nažalost, usamljenog) pravednika. Na primeru Srbina koji je na svom imanju, u znak zahvalnosti, odlučio da podigne kuću Peteru Handkeu učiće se pravdi njegovi potomci“ (Petar Sarić, „Srpska kuća za Handkea“, «NIN», 10 april 2008).

Nismo zaboravili posete Handkea Srbiji, a naročito onu aprila 1999. godine, tokom američkog bombardovanja. Divan je opis autora, kada ga na recepciji hotela „Moskva“ dočekuje osoblje i raduju se, a neki su i zaplakali, ganuti njegovom gestom, da je ipak stigao jedan gost i to stranac.

U Gračanici, na Kosovu i Metohiji, Peteru Handkeu (1942), austrijskom piscu, uručena je nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”. Iz Gračanice Handke je došao u Veliku Hoču, svoje omiljeno mesto na Kosovu i Metohiji. Ovoj srpskoj varošici u kojoj postoji trinaest pravoslavnih crkava (neke su iz 14. veka), Handke je poklonio svojevremeno 50.000 evra („Politika“, 18. 10. 2009).

Zašto je Srbija toliko oklevetana i medijski satanizovana? Evo Handkeovog odgovora:

„Kada se vodi rat, neko mora da bude zao momak. I kada se za zlog momka proglasi dobar momak, mediji na Zapadu nikada neće priznati grešku“ („Politika“, 17. septembar 2019).

Reakcija iz Rusije povodom dodele Nobelove nagrade Peteru Handkeu ima veoma malo. Ovo predstavlja veliko razočarenje za mnoge Srbe. Verovali su da će ruska štampa daleko podrobnije obavestiti svoju javnost ko je ovogodišnji laureat najviše literarne premije, odnosno, da je on, Handke, hrabro stao na stranu jednog malobrojnog slovenskog naroda sa Balkana i to u trenutku kada se činilo, da se ceo svet okrenuo protiv njih. I kada su čak i mnogi odgovorni političari iz Moskve pokazali priličnu ravnodušnost za srpsku sudbinu.


[1] „Peter Handke bekommt den Literaturnobelpreis 2019, trotz aller Gegner. Er hat ihn sich verdient. Eine Gratulation. Peter Handke, seit über 50 Jahren schreibt. Während der Jugoslawienkriege, als er sich entschlossen auf die Seite der Serben stellte, hat er es, so schien es, mit der ganzen westlichen Welt aufgenommen, „Ihr alle glaubt zu wissen, was die Wahrheit ist?“, schrieb er den Berichterstattern entgegen. Wie kommt die Nobel-Akademie dazu, so jemandem ihren Preis zu verleihen? Und das nach all den Skandalen im Umfeld der Akademie, die sogar dazu führten, dass der Preis ein Jahr lang gar nicht vergeben wurde. Sind die verrückt? Peter Handke, der schärfste literarische Kritiker sogenannter Fake News der vergangenen Jahrzehnte gewesen ist. Er sei für das Offene. Für den Versuch zumindest, offen und urteilsfrei zu schreiben… diesem Koloss aus annähernd hundert Büchern, verdient hat.“) https://www.spiegel.de/kultur/literatur/literaturnobelpreis-2019-fuer-peter-handke-der-bessere-feind-a-1290913.html Donnerstag, 10.10.2019   Von Literaturnobelpreis 2019 für Peter Handke: Der bessere Feind

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here