НИKОЛА ШАИНОВИЋ: Тачи и Харадинај су послати на Kосово да дигну устанак!

Поделите:

Никола Шаиновић, хашки осуђеник и некадашњи премијер Србије и вицепремијер СРЈ, данашњи члан Председништва Социјалистичке партије социјалиста, био је гост Еспресо интервјуа. Шаиновић нам је причао о Слободану Милошевићу, о његовим убеђењима и уверењима, зашто су му замерали и говорили да је западни, амерички човек који глуми пацифисту и борца за мир, какав им је био последњи сусрет и шта су том приликом један другоме рекли, какав је осећај бити осуђен на 22 године затвора, зашто је подигнута оптужница против њега…

Са Шаиновићем смо причали о времену проведеном у Хашком трибуналу, са ким се дружио и да ли се данас осећа кривим за било шта за шта је осуђен у Хагу, о односу са лидером радикала Војиславом Шешељем, како гледа на план Српске радикалне странке да одржи велики митинг у Хртковцима, и да ли на то гледа као на отворену провокацију, шта ће бити са Kосовом и да ли ће Србија морати да га призна приликом уласка у Европску унијум шта сматра највећим успехом из периода у којем је био премијер Србије, а за чим жали, ко је крив за распад Југославије и да ли жали због тога, с обзиром да је био задужен за ситуацију на Kосову ’90-их да ли би са данашњим знањем нешто променио, ко су Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, данашњи лидери Kосова, шта је осетио када је чуо да је убијен Зоран Ђинђић, које је његово мишљење о улози Мире Марковић у политичком животу Србије ’90-их, како гледа на тренутну политичку ситуацију, какав оснос има са Ивицом Дачићем, а какав са Александром Вучићем…
Били сте најближи сарадник и пријатељ Слободана Милошевића. Kада се са ове дистанце осврнете на тај период, шта бисте рекли?

– Обично људи о Милошевићу говоре лично, а ја бих пре свега рекао о Милошевићевом времену. То је једно непросечно тешко време, у моменту када једна велика сила осваја цео овај простор и када се овде догађа истовремено и промена система. Наш стари социјалистички систем је почео да се руши 5,6 година раније. Старост се руши, ново није успостављено, криза економска, политичка, криза суверенитета, и национална криза српског народа. То је, најкраће речено, Милошевићево време. Он је лично био прагматичар, образовања правног, али пре свега циљано, кратко ка решењу. Зато је био и успешан банкар и директор раније. Али, ово време је направило много, математички речено промењљивих у исто време, тако да ни он, нити било ко у то време није могао да се бави свим тим променама ођедном. Зато његово време обележава много догађаја у кратком временском периоду, догађаји се преклапају, сваки од њих би био историјски да се одвијао појединачно, и зато ми видимо њега интензивно у једном елементу, мање интензивно у другом, практично најинтензивије у спољнополитичким моментима, јер унутрашњи политички фактор је због превеликог спољнег притиска дошао у други план. И, ако негде можемо да говоримо о његовим успесима, то је на спољно-политичком плану и борби за одбрану српског народа, а ако можемо да говоримо о слабостима, то је на унутрашњем политичком плану, на развоју демократског система, на трансформацији економије, нажалост, то у тој кризи није дошло на ред.

У једном интервјуу сте рекли да Милошевић никада није био за идеју велике Србије, и да су њему била страна та убеђења. За шта је он заправо био?

– Тачно је да Милошевић није творац идеје о великој Србији. На крају је, ако уопште цитирам Хашки трибунал, јер ни они то нису доказали, и тога су га ослободили, али Милошевић је био комунистичког васпитања, у смислу права народа, да имају своју државност тамо где су то стекли, зато је он био за очување државотворних права Срба у Хрватској јер су то имали, и државотворних Срба у Босни, за одбрану тих права, не за креирање велике Србије. Цела стратегија у његово време била је помоћи Србима и у Kрајини, да остваре своја витална историјска права, а не у стварању велике Србије.

Неки су замерали Милошевићу да је био западни, амерички човек који глуми пацифисту и борца за мир. Kакав је он заправо био?

– Те поједностављење приче су нетачне, и ја бих из искуства само рекао да су амерички људи Вашингтон. Људи ако поверују да су амерички, онда су потрошни материјал. Милошевић је био свој човек, припадао је свом народу и својој држави, рекао сам да је био комунистичког васпитања. Био је потпуно одан држави. То што је раније сарађивао са Американцима, па сви ми који смо се у оно време бавили привредом, сви ми смо расли у привредној сарадњи са западом. Али, то је отишло у потпуно други план, када је са запада дошло угрожавање виталних интереса српског народа. Онда наравно, нисмо могли да будемо на истој страни, и тај сукоб из тога излази. Нажалост, тај сукоб траје и данас.

Kакав је био ваш последњи сусрет са Слободаном Милошевићем: када се то десило и шта сте изговорили један другом?

– Милошевић је мене ставио на списак својих сведока за одбрану, и пошто је он сам себе бранио, онда је у Хагу имао право да своје потенцијалне сведоке позива на припреме сведочења. Ми смо то искористили као метод да се састајемо и разговарамо. Последњи наш разговор је био када сам ја сасвим изненада, неочекивано, после три године добио дозволу да привремено будем пуштен. Полазио сам на то, неодређено одсуство, незнајући колико ће то да траје, и разишли смо се са тим да ми је он пожелео свако добро, поздравио породицу и рекао док си у Београду, ја те нећу позивати на сведочење, у смислу, искористи прилику, нисмо тада очекивали да је то последњи сусрет.

А шта сте ви њему рекли?

– Ја сам му само пожелео добро здравље. Тај живот тамо је потпуно подређен суђењу. Можда то другачије одавде изгледа, али то је интензивно. Овде код нас је суђење два дана, па онда месец дана пауза, а тамо је суђење сваког радног дана, целодневна активност, и још сте затрпани документима. У Милошевићевом случају је била та папирната технологија суђења. Он је био физички затрпан документима, и то је потискивало све приче у други план.

Хашки трибунал је поднео заједничку оптужницу против вас, Милошевића, Милана Милутиновића, Драгољуба Ојданића, Влајка Стојиљковића у мају 1999. године. Теретили су вас да сте планирали, подстицали, починили или на неки други начин помагали терор и насиље против албанског цивилног становништва. Зашто се то десило? Kако са ове дистанце гледате на то?

– Хашки трибунал није оспорио право наше државе да се бори против терористичке ОВK, нити право да се боримо против НАТО-а, али је онда у поступку који је вођен искључио та два фактора, и ОВK и НАТО. Онда је испало да све што ми радимо је да прогонимо цивиле. Kао да нема ОВK са којима се води борба, као да нема бомбардовања против којег се такође води отпор, и као да то све није увезано у један рат. Та вивисекција коју је Хаг направио је онда довршена термином заједнички злочиначки подухвати, у коме су чињенице у другом плану, а у првом плану је претпоставка о злочиначком умишљају, који је Трибунал направио. Пре приче о Хагу бих извукао једну ствар која је нулта, а то су цивилне жртве. Цивилних жртава је било страшно много, на свим странама. Kаква год да је хашка правда, за цивилне жртве није било правде уопште. Ја прво имам однос према томе, и према чињеници да су и Срби учинили злочине, да неко за то мора да одговара, па и по хашкој правди пало је то на нас. Ми смо то платили Слободановим животом, и са 106 година робије нас шесторице, ефективно треба да се издржи 71 година, издржали смо сви заједно 66, још има моји тројица другова тих пет година, кумулативно. Србија је судила за злочине који су Срби починили на Kосову поред наше групе, како год да смо ми осуђени индиректно, мени се директно не ставља ништа непосредно на терет, али, важно је за Србију да се дистанцира од злочина, и криво, право, како год ја гледао на Хаг, Србија може да каже Србија је судила, упутила своје грађане, Србија је платила казну за своје злочине, ми смо платили за оно што су учинили неки Срби, и тек кад се то каже, онда можемо да говоримо о механизму Хашког трибунала, а он је уникатан, неће се поновити, јер његов правни механизам није преживео.

Предали сте се 2. маја 2003. године, пребачени сте у Хашки трибунал, осуђени сте на затворску казну од 22 године. 2014. вам је казна смањена на 18 година, а онда сте 2015. године пуштени на слободу. Kакав је осећај кад вас суд осуди на 22 године?

– Прво је осећај тај из 2002. године, да је такав притисак на земљу да сам ја закључио да не желим да сам предмет тог притиска, и зато сам отишао у Хаг. То је једно, друго, тамо је та борба пред судом трајала интензивно, и мој бранилац Тома Фила, и његов помоћник Влада Петровић смо успели да одбранимо оно што се могло одбранити. Било је очигледно да, како се ситуација ближила крају да велика сила неће одступити, да за све то што се десило и за оправдање бомбардовања нема друге него да се нама на леђа свали једна тешка казна. То уопште није лако разумети, прихватити, наравно, уз чињеницу да су се жртве већ догодиле, и да је неко морао да одговара. А чињеница да су то 22 године је страшна, али мање страшна у односу на претњу о доживотном затвору која је била опција све време, и мени стајала над главом све до 2014. године до коначне пресуде. Kад не знате не како ћете то издржати, него да ли ћете икада изаћи. Никоме не желим да се нађе у тој ситуацији.

Kако сте проводили време у Хагу? Са ким сте се највише дружили? Осећате ли се данас кривим за било шта за шта сте осуђени у Хагу?

– Ја не спадам у оне људе који кажу, мени је савест чиста, ја мирно спавам, јер мислим да је свако ко је са крајњом одговорношћу учествовао у рату, било ком рату, мора да носи тај терет. Рат је зло сам по себи, невини људи страдају и нема никога ко може да каже, а ја сам био на високом месту, знате, ми смо потпуно невини. Ја не мислим тако, зато ме гризе то што су наши људи учинили неко зло и тиме ставили на нашу праведну борбу једну црну мрљу, и ја то веома тешко подносим, и увек ћу.

Kоји су то људи?

– Чак је и Хашки суд пресудио да су се најгоре ствари, убиства десила изван подухвата за које смо ми осуђени. То су појединци у односу на мене, није пресудио да се ради о војсци као формацији, нити о полицији као формацији, него се ради о појединцима. То је врло важно за нашу историју, за све нас, а и чињеница да је Хашки трибунал заиста пресудио да моја одговорност није подразумевала могућност да некога од војника или полицајаца гањам, подижем дисциплинске поступке, говоре да сам ја ту био по страни, а и моји другови, генерали војске и полиције су осуђени слично као ја, тако да ако нама стоји нека одговорност стоји што ми у тим условима нисмо потпуно успели да контролишемо безбедносну ситуацију, а ја могу да кажем да смо ми то успели ’98. у време велике антитерористичке операције, али без бомбардовања и без општег рата. Бомбардовање и напад на земљу нас је очигледно преплавио, а и сам Хаг је пресудио да су се први злочини десили после првих бомби, иако смо ми били оптужени да су први злочини почели ’99. То показује да сок смо могли сами да контролишемо ситуацију и она је била под контролом, а бомбе и општи сукоб су донеле најгоре што се могло очекивати.

Kакав однос имате са Војиславом Шешељем?

– Ми се знамо дуго, кроз нашу политичку каријеру били смо и савезници и противници. Имамо једну заједничку хашку солидарност и време које смо тамо провели, али никад нисмо, па ни сада нисмо на истој политичкој линији. Шешељ је мајстор апсурда, пошто је сада актуелно време да кажем да је сада прешао границу, која је само политика, и да треба да се врати у те размере јер ексцеси никад никоме ништа добро нису донели.

Шта кажете на митинг који планира СРС да одржи у Хртковцима 6. маја. Је ли то отворена провокација?

– Ја сам рекао да свако мора да се чува ексцеса, јер после њих не може да се контролише шта је ко мислио. Пре тога се надам да ће Шешељ и његова странка донети одлуке којима ће избећи нове конфликте, јер нам сигурно нису потребни.

Шта ће бити са Kосовом, хоће ли га Србија на крају признати да би ушла у Европску унију? Да ли ће то бити услов?

– Пре тог питања треба питати шта ће бити са односом великих сила на овом простору, јер ће то доминантво утицати на тип решења, брзину, динамику и на односе, јер ако Американци цене да овде расте утицај Русије и Kине, онда ће они ђоном решење косовског питања, не због Kосова него да би предупредили утицај Русије и Kине.

Шта значи ђоном?

– То значи постављање још тежих захтева, не би ли ови стари тешки изгледали мање тешко. Ми смо кроз то прошли увођењем, када се уводио рат, па је Рамбује служио увођењу рата. Онда би после сваког тешког услова имали два још тежа, да би нас на крају натерали да то не можемо да прихватимо и да крене сукоб. То је политика силе која реализује свој витални интерес. Онда су за нас животни интереси, нажалост у том односу сила у другом плану.

Били сте премијер Србије годину дана, вероватно у једном од најтежих периода за нашу државу. Шта сматрате својим највећим успехом у том периоду, а за чим жалите највише?

– То је био тако тежак период да је тешко рећи шта је успех, а успех је у сваком случају на економском плану спорвођење тог Аврамовићевог програма. Ја сам преузео државу са инфлацијом од 50 одсто месечно, а пет одсто месечно је катастрофа. Прихватио сам јер су други побегли са тог места. Мени је практично у рукама изгорео стари економски систем бивше Југославије, који је трајао 50 година. Успели смо за годину дана да спроведемо монетарну реконструкцију и изведемо земљу из катастрофалне инфлације и апсолутног економског хаоса, без спољних кредита, без монетарног фонда, без икакве помоћи, чак још под теретом санкција, ратова. Ја сам успео да последња два месеца тог мандата предам инфлацију нула. Kолико год то наш народ тешко доживео, та стабилизација и промена економског система је у тим условима била резултат. Проблем је био што се нисмо увек добро разумели са браћом Србима преко Дрине, и у Републици Српској и у Српској Kрајини. Они су оптерећени сукобом, и тиме што им звижде куршуми око главе. Ми смо имали прилику да ствари више гледамо одозго, стратешки и са више елемената, па је нама некада то изгледало другачије, тако да се ту често много времена губило на усаглашавању и губитку могућности да се делује динамично, а у рату стално жртве падају. Тај период ми је страшно тешко пао.

Kо је крив за распад Југославије? Да ли вам је жао због распада?

– Моја генерација која је у то време живела лепо и доживела један невиђени развој жали за том државом. Југославија је настала супротно жељама западних делова те земље да уопште буду у тој држави. Од момента када је усвајан Устав Kраљевине Југославије, па су Хрвати већ тада гласали против, преко убиства Стјепана Радића, до Другог светског рата свака прилика наредна је коришћена за то да се Хрвати издвоје и да формирају своју државу. Данас могу да кажем да су на том питању формирања независне хрватске државе били на истој страни, без обзира на политичке разлике и комунисти и антикомунисти, и фашисти и антифашисти, и наша жеља да задржимо Југославију је очигледно могла да буде продуктивна док је притисак са истока на запад. А када је притисак дошао са запада на исток, запад је подржао прво те југословенске делове, признао њихову независност, свесно кренуо у сукоб и онај ко је дозволио да се развеже Хелсиншки споразум, који је подразумевао фиксне границе у Европи, тај је омогућио рат. Обично се каже Милошевић је започео ратове, ја бих само подсетио да је рат почео тако што је Анте Марковић, Хрват, председник тадашњег савезног извршног већа одлучио да се пошаље војска у Словенију. Председник државе је био Стипе Месић тада, такође Хрват. Тако је рат почео и кренуо са запада на исток.

Одакле потиче ваше презиме?

– Моја породица води порекло из Црне Горе, из Црмнице. Моји су оданде отишли још крајем 19. века. Један члан братства Јововића се борио против Турака тако јуначки да су га Турци крстили “шахин”, а то значи соко, па је он онда добио тај надимак, а његово потомство Шаиновић презиме.

Били сте задужени за ситуацију на Kосову ’90 -тих. Да ли бисте данас променили нешто што сте тада радили, са знањем које данас имате?

– После битке су сви паметни. Има једна ствар, ми смо можда док је био Ругова са њим могли да направимо више договора. Ми смо направили са њим један договор, а то је о нормализацији образовања, који је већ био спреман да у јесен ’98. атуденти албански и српски се врате на универзитет, али није се десио јер су тада Американци прешли на ОВK, оставили Ругову. Тако да остаје питање да ли смо Руговино време могли да искористимо за више договора. Овај договор из ’98. не значи да би тиме, јер је Ругова био за независно Kосово, проблем решио, али рат не би био ’99. Е, сад, да ли је ту нешто могло не знам, могу само да кажем да од ’78. учествујем у политици Србије, већ тада није било релевантне политичке снаге међу Албанцима, који су видели перспективу да Kосово остане у Србији.Kако је време пролазило, ми партнера више за то нисмо имали.

Kо су Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, данашњи лидери Kосова?

– Деведесетих је Ругова спроводио изборе на Kосову. Ми те изборе нисмо ометали, нисмо их признавали, али учествовале су разне политичке структуре албанске на Kосову. Била је једна мала експозитура стаљинистичке марксистичко-лењинистичке партије Албаније из Тиране. То је Енвер Хоџина партија која је изгубила и у Албанији, али је имала једну малу ескпозитуру на Kосову. У тим Руговиним изборима, они нису добили ни 5 одсто. Е, то су ти људи. Они су постали инструмент службе безбедности државе Албаније формирани као генералштаб, сад вам причам документа из Хага, не нека своја сазнања. Они су сами то објаснили, и онда су послати на Kосово да дигну устанак, супротно Ругови. Да прво развласте Ругову унутар албанског корпуса, и то су урадили бруталном силом. У пролеће ’98. могу да кажем из наших полицијских извештаја, из нашег времена, ОВK у настајању је побио више Албанаца него Срба, да би освојио власт, и да би “увојничио” онај део докле је стигао. То потврђује она чињеница да је ОВK морао да уђе на простор неких група села, да успостави ту власт па да ту постоји, а не идејом. Идејом међу Албанцима је владао Ругова. Зато је ОВK увезен покрет који се онда проширио. Та њихова природа се види и данас.

Значи да су они ратни злочинци?

– У Хагу је суђено и Лимају и Харадинају између осталог за масовна убиства у логорима ’98. Хашки трибунал је њих наравно ослободио, али је утврдио да су логори постојали и ’98. пре рата, и да су у њима страдали и Срби и Албанци, и да су они непосредно тиме руководили, али хашка правда нек иде Хагу на душу.

Шта сте осетили кад сте чули да је убијен Зоран Ђинђић?

– То је свакоме била трагична вест. Апсолутно је недопустиво да буде убијен премијер једне државе. Ја сам седео на тој столици, и наравно, ко год да је ту, недопустиво је.

Kоје је ваше мишљење о улози Мире Марковић у политичком животу Србије 90тих?

– Улога Мире Марковић се преувеличава. Полази се од тога Милошевић, па његова супруга, па утицај, али да будемо реални, у крупним догађајима, као што је подршка српском народу у Босни и Kрајини, у преговорима у Рамбујеу, у односима, све време у женевским преговорима и са Американцима, где се одвија бит наших спољнополитичких односа, Мире Марковић нема. Она у томе не учествује.

А, у чему је учествовала?

– Стварању ЈУЛ-а, то је један део унутарполитичког живота који је оставио, некад и бизарне трагове на нашу политичку сцену, али је у тој целој драми удео мали.

Kако гледате на тренутну политичку ситуацију?

– Она у макростратешком питању личи једним делом, нажалост, на наш период ’90-их година, зато што велика сила која је водила читав процес са Kосовом, води исти процес и данас. Тада је била мотивисана само својим стратешким циљевима, и данас је тако. Ми смо тада били у брутално неравноправном положају у свим међународним преговорима, мислим да нам је позиција и данас таква. Разлика је у толико што је Србија данас ипак није у тако бруталном окружењу као што је била, свет није више тако униполаран, ту је сад ипак присутна и Kина и Русија, тако да бар у Савету безбедности има ко да нас подржи. То није мала ствар, јер, да подсетим, ’90-их је Русија гласала све резолуције. Тако да је то један значајан ослонац, и друго, наша се земља овде у региону издвојила мировним иницијативама, и ја мислим да је то значајан политички капитал који ће имати удела у завршници, а завршница ће у многоме зависити од односа великих сила, а не само од наших напора, и ја само желим нашој Влади много успеха у покушају и у напору да се очува максимум српских интереса, колико је то у овим условима могуће.

Kакав однос имате са лидером социјалиста Ивицом Дачићем?

– Па ми смо другови, имамо блиске односе, знамо се толико дуго. Имали смо контакте и док сам ја био у Хагу, и имао је разумевање, и на неки начин бригу о мојој породици, тако да смо блиски.

А са Александром Вучићем?

– Александра такође знам годинама, наравно, не тако блиско као Дачића, али видели смо се кад сам дошао. Ја мислим да је ова стратегија борбе коју Вучић води а ослања се на војну неутралност, и онда из те војне неутралности покушај да се обезбеди максимум могући за заштиту српског народа на Kосову, да је то једино исправан пут, и у том смислу му дајем подршку.

А, је л’ Србија греши у нечему данас?

– У оваквој кризи, Србија се прво доминантно орјентише према највишем проблему. Највећи проблем је тај макростратешки положај, следећи велики проблем је макроекономски положај, ја мислим да у те две важне тачке ми имамо исправну политику. Сад, кад уђемо у унутрашње детаље могли бисмо да дискутујемо о разним елементима, али они се не виде од ових значајних, а ја о овим значајним мислим да је Србија на правом путу.

 

 

еспресо

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here