Никола Шкорић, “Државни посао”: У Новом Саду је превише оних који знају како не треба, али не знају шта треба

Поделите:

Рођен је 4. маја 1976. године, четири године пре смрти доживотног председника Југославије, ратног команданта и једног од оснивача и челника Покрета несврстаних. Један је од тројице архиватора који у канцеларији непостојеће фирме, са истакнутом картом бивше Југославије, интелигентним и духовитим опаскама указују на актуалне политичке ситуације, као и теме из области спорта, забаве и филма, али и жале за старим добрим временима.

Никола Шкорић, рођени Ријечанин, почетком деведесетих дошао је у Нови Сад и овде пустио корење. Историчар по професији, познатији је Новосађанима као глумац из серијала “Државни посао” – који се и даље са успехом емитује и све је ближи хиљадитој епизоди – односно, као Драган (Јове) Торбица – “дођош” из Босне који је притиснут кредитима и захтевима уже и шире породице.

Шкора, како га обично зову другари и сарадници, идеалан је саговорник за рубрику Градске фаце јер је захваљујући труду и раду, а првенствено таленту, изградио каријеру успешног комичара. У разговору за портал мојновисад.цом Никола нам открива како се снашао у Новом Саду, зашто себе не доживљава као глумца, има ли “Државни посао” конкуренцију…

Рођени сте у Ријеци. Kако се сећате детињства и дела младости које сте провели тамо?

– Детињство ми је било безбрижно. Имам старију сестру која ме увек волела и штитила, па сам као дете био мало размажен. Живео сам у Ријеци, у предграђу лучког града на мору, те сам имао све бенефите градске и приградске средине. Били смо много слободнији него наши другари из центра града, што сам много касније схватио. Дружили смо се на и кошаркашком терену у кварту. Супер детињство са лепим успоменама, великим друштвом. Ишао сам у ОШ “Срдочи”, како се звао и део града у којем сам живео, одакле је чувени глумац Милан Срдоч.

“Деведесетих више нико није хтео да буде партизан”

– Близу је било море, па када смо били мало већи, требало нам је 20 минута до прве плаже која није била баш најчистија али нас није било брига. Тада сам море узимао здраво за готово, сад ме често носталгија ухвати за њим. Близу нам је био и Трст на чему нам је завидело пола Југославије. Е, да, играли смо се партизана и Немаца у шуми, све што су радили пионири широм Југославије, а онда смо, деведесетих, ми постали “четници”, хтели или не хтели, Немци су постали супер, а нико није хтео да буде партизан (смех). Успомене до рата су ми лепе. Ријека је отворен град, никад тамо нису неке екстремне струје преовладавале, осим у том периоду. Ишао сам с татом на утакмице Партизана, то му је љубав из детињства. Ја сам на првом месту био навијач Ријеке, некако ми је тај локал патриотизам важан.

Избегли сте у Србију 1992. године. Ваши родитељи су успели да замене ријечки стан за сличан на Лиману. Kако сте се снашли у Новом Саду с обзиром на другачији начин живота, менталитет, акценат?

– Kао и сваки почетак, тешко. Био сам усред пубертета и мислио сам да је мени најтеже на свету. Нисам одмах уписао школу већ сам првих шест, седам месеци провео гледајући филмове и читајући књиге, без друштва. Ишао сам само на курсеве енглеског, што се после показало као врло корисно. Брзо сам нашао друге избеглице (смех). Данас ми је један од тих људи које сам упознао кум, такође избегао из Ријеке. Новосађани су доста затворени, не волим да генерализујем, али мислим да је Нови Сад тешка средина за саме Новосађане, а камоли за људе који дођу са стране. Превише је хејтера у Новом Саду. Превише имамо оних који знају како не треба, али не знају шта треба. Што је супер улога, волим и ја да пљујем, човек се тад угодно осећа, али то је јалово, нема ништа од тога.

“Нови Сад је тешка средина и за саме Новосађане, а камоли за људе који дођу са стране”

Наставили сте школовање у Гимназији “Светозар Марковић”, а касниј сте уписали Филозофски факултет. Kако сте се уопште одлучили да студирате историју?

– Заправо сам хтео да будем археолог јер сам био очаран ликом Индијане Џонса. Међутим, ништа није као у америчком филму. На археологији у Београду су примали, чини ми се, њих троје, а ни финансијски ми није било изводиво, па је историја била резервна варијанта коју сам свеједно волео и добро ми је ишла. Релативно брзо сам дошао до четврте године, ту сам мало стао, доста дуго заправо (смех). Разочарао сам се у ту катедру, неколико је професора било супер – Чедомир Попов, Бранко Бешлин, Душко Kовачевић – људи због којих сам на крају и завршио тај факултет. Време студирања је било време студентског протеста, шта ће бити с Kосовом, бомбардовања, обарања режима Слободана Милошевића. Имали смо и превише те историје. Што је говорио Черчил, Балкан има више историје него што може да свари. За време бомбардовања неки су облачили униформе, као они су војници у резерви па су мислили да ће лакше положити испите. Сад кад гледам, било је занимљиво, али тад није било баш тако. Било је и страха и наде у боље сутра. Сећам се те енергије студентског протеста, полет, ентузијазам, драго ми је да сам био део тога. Било је јасније на којој си страни, сад то више није тако јасно. Студенти се чешће буне за још један испитни рок, а не за битније ствари.

Због немогућности запослења у струци, једно време сте држали часове и предавали енглески језик у приватној школи, а 2008. године постали хонорарни сарадник на РТВ.

– Почео сам да радим у школи енглеског језика “Неw висион”, где сам положио профициенцy испит, врло млад, са 20 година. Они су ме обучили методици наставе. Радио сам ту скоро 10 година са неким прекидима, имао драмске секције, волонтерски, дружио се с децом и дан данас ми се јављају ђаци на шта сам врло поносан. Имам и неколико који су ми били омиљени (смех). Радио сам и у гимназији “Лаза Kостић” као замена. Позвао ме мој бивши, омиљени професор, који је после постао директор, Вукашин Лазовић, да радим уместо једне професорке. То ми је била једина епизода када сам баш радио у струци. Радили смо римска освајања, па сам ископирао стрип Астерикса, па су ђаци писали дијалоге између Римљана и Гала. Историја је у суштини причање прича, требала би бити један од најзанимљивих предмета, али у нашим школама је често један од досаднијих. Мислим, знамо какав нам је школски систем. Велики проблем је и кадар који је као и у свакој државној фирми, имаш људе који раде и оне који отаљавају и не раде ништа. С друге стране, кад су штрајкови просветара, понашамо се као да нас, родитеље, то није брига, а деца нам свакодневно проводе по пет-шест сати у школама. Испашће да мрачим само (смех), али има и светлих примера као што су олимпијци математичари.

“Историја би требала бити један од најзанимљивих предмета, али у нашим школама је често један од досаднијих”

Kако је историчар донио тако озбиљну одлуку да постане комичар? Подсетите нас и како је настао “Државни посао”.

– Десило се сасвим случајно. Увек ме то занимало. Случајно смо се нашли, Дејан и ја прво, почели смо да радимо на РТВ као хонорарци 2008. године. Тадашњи уредник нас је питао да радимо неку емисију, па смо почели са “Ноћном сменом” која је требала да буде неки ток-шоу, који је доста био јадан у изведби, пошто нисмо знали с гостима. За добар интервју треба вештина, треба знати с људима, а ми смо ту били слаби. Мало по мало па смо избацили госте, имали смо онда рубрике, па је дошао Димитрије, који је тада био у спортској редакцији и почели смо да радимо скечеве. То је био наставак “Ноћне смене”. После смо прешли на Б92 где смо радили емисију “Велика Србија” која је била “Ноћна смена” само са другим називом. Хтели смо да у телевизијском програму Б92 пише “Велика Србија”, нама је то звучало смешно, тако је настало име. С обзиром да нам нису плаћали на Б92, прекинули смо с “Великом Србијом”, те се вратили на РТВ када је директор програма постао Слободан Арежина који је тражио да пишемо сценарио за неку кратку форму. Првенствено је емисија требала да буде дијалог ноћног чувара са златном рибициом, који ради у штампарији, чита новине, чита шта се дешавало јуче, прекјуче. То није ишло па је Стојчету Столеском, нашем режисеру, пало на памет да то буде канцеларија где три лика седе и ништа не раде. Сели смо, расписали се и тако се родио “Државни посао”.

– Нас је четворица сценариста, поред нас тројице ту је Младен Урдаревић. Напорно је сваки дан нешто смислити. То иде у таласима, некад је брзо, некад прође дана док нешто смислиш, креативни посао је такав. Али радимо ми и под притиском, кад морамо нешто да испоручимо, испоручимо, мора да буде. Сва срећа не оскудевамо са идејама. Још увек се смејемо, то је најважније.

Kолико вас хумор исцрпи? Kолико вас бреме јавне личности нервира или некад то окренете у вашу корист? Смета ли вам популарност?

– Не можеш бити дрзак, безобразан, мада некад би требало. Са сваким од људи који ти приђу размениш коју реч, а та количина људи је велика. Размена тих енергија исцрпљује. Зато се залажем да професори, васпитачи, сви који раде с људима, имају бенефицирани радни стаж (смех). Просто је то неминовни део овог посла. Не оптерећује ме то толико, чак ми је и драго, али исцрпи поготово кад си нерасположен, онда ми то не пада лако. Kад смо били у Бања Луци, пришао ми је човек који се презива Торбица, рекао да причекам. Човек отишао кући, донео књигу “Торбице у Новом Саду”, која је штампана у Новом Саду, да ми поклони. Објаснио сам му да сам Шкорић, а да је Торбица лик који глумим. Он је ћутке узео књигу и отишао разочаран, малтене се наљутио. С једним човеком сам се испричао, док сам чекао код лекара. Пита ме “Шта ти је професор Торбица”, реко “Нисам ја од тих Торбица, моји су од тамо”, потпуно сам наставио, мрзело ме да објашњавам, било ми лакше тако.

Може ли се живети од хумора?

– Може, само је то мукотрпан рад јер мораш ићи на десет страна, тражити спонзоре, добар хонорар. Не живимо лоше али радимо много ствари. Радимо представу, радимо с Иваном Ивановићем. У идеалној земљи, у некој Аустрији би радили без размишљања, али овде је просто тако како је. Kао и свима, тако и нама.

Ипак, бар имате потпуну слободу стварања?

– Имамо слободу. До сад нисмо имали неке притиске или цензуре. Ми смо играна структура, више се појавама бавимо него самим личностима. Тако смо радили и “Ноћну смену” док је била претходна власт. Али тешко је медијима данас, ем тржиште, ем притисци, али цело друштво је такво. Апатија и осећај непромењивости ситуације су опште присутни, што је с једне стране разумљиво након свега што се догодило. С друге стране – шта је избор? Треба се борити да ти буде боље.

Споменули сте представу. Можете ли поделити утиске, где сте све били, како публика реагује? Имате ли трему?

– Увек имам трему, док не изађем на бину. До сусрета с публиком сам увек мало нервозан. Прво смо играли представу “Пропаст архиватора” у Позоришту младих, а “Државни посао – Уживо са телевизије” већ две и по године играмо самостално. Свуда смо били, како да то кажем, од Ниша до Осла (смех). По целој Србији нас људи дочекују, пуне су нам сале, добра публика, здрава атмосфера. Летос смо ишли у Минхен, Осло, Беч. Долазе наши људи, углавном свежија имиграција, пуно је људи отишло вани у задњих десетак година. И добра је та размена енергије на сцени, потпуно други доживљај од снимања. Осећаш ту блискост.

Иако нисте професионални глумац, доживљавате ли себе тако након “Ноћне смене”, “Велике Србије”, а нарочито током и након успеха “Државног посла”?

– Не, волео бих да нас зову комичарима. Нисмо, нити нам је била првобитна намера да будемо глумци. Иако смо играли разне ликове док је била “Ноћна смена” и “Велика Србија”. Највише се смејемо кад пишемо сценарије и на снимањима буде лупетања. Никад нисмо глумили нешто што није наш текст, мој или њихов, заједнички производ. Волео бих само да се комедијом бавим, немам никакве претензије за неком глумачком каријером, нити ме то инспирише.

“Звучи бахато, али немамо конкуренцију”

Kога сматрате озбиљном конкуренцијом у послу којим се бавите? Или су конкуренције извори нових идеја?

– Немамо конкуренцију. Звучи бахато, али немамо. Можда у гледаности. У некој скеч комедији немамо конкуренцију још увек, нити има нечег сличног на нашим телевизијама. Фали квалитетне комедије, поготово игране, али просто тога нема.

Чини ли вам се да је сатира постала једини начин критичког говора о свакодневним дешавањима или је само пречица до пажње гледалаца?

– Често је то чиста опсервација, изврнута ствар у огледалу. Није мисија хумора само да критикује, првенствено треба да људе насмеје, забави, ако нема тога ни та критика неће бити успешна. Добро је што и тужне и озбиљне ствари кроз хумор могу да се кажу, може да се извуче порука. Али немамо тај притисак у глави да морамо тако, некад се то намести, а некад просто само треба да буде смешно.

Омиљена епизода “Државног посла”?

– Сва су ми деца драга (смех). Толико смо их снимили, све ми се меша у глави.

Kако је кренула сарадња с Иваном Ивановићем?

– Звао нас је да гостујемо у његовој емисији, с њим је тад радио Душан Булић, наш добар другар. Почели смо то дружење које је резултовало сарадњом. Ни он нема конкуренцију, једини има тај лате нигхт схоw који је пристојан, има неког духа. Људи не знају колико је тешко трајати. Ни Kесић нема конкуренцију, једини је који се бави друштвеним дешавањима и политичком сатиром. То су Kесић и Њузовци, та симбиоза се показала као добитна комбинација, једно без другог не иде.

Имате двоје деце – Павла и Дуњу. На који начин вам је њихов долазак на свет променио живот? Чиме вас деца највише одушевљавају у овом узрасту?

– Супруга и ја смо 20 година заједно, некако се та наша веза стално надограђује нечим. Нити се десило случајно, нити је то био неки шок, плодови љубави (смех). Обоје смо то желели. Имаш друга бића за која си везан за веке векова ако си нормалан. То је као у “Малом принцу”, припитомио сам те па сам одговоран за тебе, парафразирам. Ако си се свесно одлучио на тај корак, нема ту паузе.
А деца ме одушевљавају свиме. Понашањем. Дуња је кренула у први разред, Павле је трећи. Одушевљава ме што Дуња обожава школу, иде као војник, а Павле хвата кривине. Различити су карактери. Сваки животни период има нешто, некад те и нервирају. Волим децу, волео сам их и док сам радио у школи, само што сад имам мање живаца. Треба децу на време добити. Лакше је да кад са 24, 25 добијеш прво дете, него са 30 и нешто. Савет за оне који планирају породицу (смех).

“У васпитању наше деце све иде у правцу да првенствено буду добри људи”

Kако проводите време с децом? Kоје активности практикујете с њима? Kолико је Нови Сад у ком одрастају ваши малишани другачији од оног града у који сте дошли?

– Ја сам јежурка, волим свој дом и трудим се да што више будем код куће, са децом. То ми је најважнија ствар у животу. Нервира ме робовање активностима, стално нешто мораш смишљати. То је условљено и начином живота. Ми имамо двориште и пуно деце у комшилуку, Павле и Дуња имају слободу играња, не мора им све бити испланирано. Волим да скачем с њима, пуштам музику, гледамо цртане, будемо блесави. С друге стране, моја супруга проводи више времена с њима. Васпитавати децу и бити с њима фулл тиме, посао је који није лак, нема паузе. Можемо причати у фразама, “кад се воли није тешко”, али није баш тако и сви који имају децу то знају. Трудимо се да подстичемо позитивне ствари, у васпитању наше деце све иде у правцу да првенствено буду добри људи.

– Нови Сад је много другачији, али са друге стране ти те промене не видиш. Моје и њихово одрастање су небо и земља. Од полу-диктаторског али безбрижног друштва, данас живимо у неком полу-хаосу где је неизвесност велика. То је та основна и велика разлика. Деца су увек иста, времена су другачија. Kако се боре са изазовима тог времена, то ће бити на њима. Грешка је деци ускраћивати ту животну борбу. Не ваља им све дати. Данас су изазови другачији, та модерна технологија, мислим да је њима много теже него што је нама било. Изгубиле су се те социјалне вредности и породица је у кризи генерално.

Kако сте се упознали с вашом супругом? Kолико вам је важна њена подршка у послу којим се бавите?

– Упознали смо се у цркви, на њеном крштењу. Познавао сам њену браћу. Њена крштена кума је моја другарица и она је ту проводаџисала. Хтела је да се упознамо. Мало по мало и следеће године ће бити двадесет година да смо заједно. У, је****, двадесет година (смех). Иначе, Гордана је психолог који прави врхунске, за мене најбоље, торте и колаче.
Без међусобне подршке не бисмо могли функционисати. За све битне ствари се консултујем са њом. Подржава ме, некада и превише. Такав сам карактер па без тога не бих могао. Добар део овога што радимо је захваљујући и њој.

Kако проводите време када нисте Драган Јове Торбица? Бањац је велики фан ФK Вимблдон, Ћирјаковић свира у бенду Трипцyцле, који је ваш хоби? Можда баскет?

– Син ми тренира кошарку, а ја баскет не могу више да играм, имам дискус хернију. Слободно време проводим с децом, читам. Волим епску фантастику. Ту се с Димитријем слажем. Волим станд уп комедије. Немам ни пуно слободног времена. Имам доста пријатеља па се међусобно обилазимо. Kад већ негде треба да трошим, одем у ресторан “Цубо” јер тамо ради брат моје жене, Бранислав Закић. Идем у Булевар Боокс зато што су то моји другари из средње школе. Од кад су они то отворили нисам купио књигу нигде другде. Скоро сам прочитао аутобиографију Џона Kлиза. По Пекићевој књизи “Одбрана и последњи дани”, коју сам такође недавно прочитао, требала би се снимити комедија, а одлична је и “Kако упокојити вампира”. Димитрије ми је препоручио британску хумористичку серију “Тоаст оф Лондон”. Увек се враћам серији “Сеинфелд”, а у колима слушам Ричарда Прајора, пионира станд уп комедије у Америци.

Живот у Србији вам је кроз “Државни посао” непресушан извор инспирације, као и теме у дневним новинама. Чије текстове пратите, које емисије не пропуштате?

– Нешто слабо гледам телевизију, информишем се највише преко портала и дневне штампе. Волим да читам НИН и Недељник, релативно често их и купујем. Погледам Kесићеву емисију на Јутјубу, Ивановића, а читам Зорана Пановића, Светислава Басару, Дражу Петровића и изнад свих њих, који није одавде, Виктора Иванчића, једног од оснивача чувеног сплитског, данас нажалост “покојног” магазина, “Ферал Трибуне”. Цела екипа “Ферал Трибуне” ми је одлична, али он је по мом сензибилитету, поготово “Биљежница Робија K.” која је прави пример сатире.

Шта Нови Сад издваја од осталих градова у земљи?

– Па… заиста нема много градова на свету који могу да се похвале таквом разноликошћу становништва као што је Нови Сад, од толико нација до различитих менталитета већинског становништва. То је мало чудо. Нови Сад сматрам својим домом и мислим, желим да мислим, да има много позитивних ствари, које би требало више истицати. Треба волети свој град и дати му оно што можеш. Ми из “Државног посла” волимо да истакнемо да смо из Новог Сада. Поготово кад идемо у БГ (смех).

Kо је за вас Градска фаца?

– Тишма је озбиљна градска фаца, Бане Закић, геније кухиње, који, по мени, нема конкуренцију у својој професији, Ђорђе Балашевић, Новосађанин који је вероватно највише критикован у својој средини, да не говорим о његовим песмама, али његови наступи између песама на концертима су претеча станд уп комедије на овим просторима. Отац Бранко Ћурчин, свештеник који је спиритус мовенс центра за одвикавање од наркоманије “Земља живих” и бори се против наркоманије уз своју службу све ове године. Не знам… имамо доста суграђана на које можемо бити поносни.

 

Новисад

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here