Noam Čomski: Ciljevi i uticaj američke propagande – ratovi i strah

Podelite:

Ovaj intervju sa profesorom Noamom Čomskim, koji donosimo niže u našem slobodnom prevodu sa engleskog, obavio je David Barsamian, osnivač i direktor Alternativnog radija u SAD. Mi smo ga našli na Internetu pod originalnim naslovom „Kolateralni jezik“, 24.7.2003.

* * *

Noam Čomski (Noam Chomsky) je profesor na Katedri lingvistike i filozofije na Masačuset institutu. Autor je mnogih knjiga – njegove poslednje su: Sila teror i srednjeistočne iluzije, a knjiga o 11. septembru je međunarodni bestseler.

Barsamian: Poslednjih godina su Pentagon a posle i mediji usvojili izraz „kolateralna šteta“ da objasne uzgrednu smrt civila. To govori o upotrebi jezika u oblikovanju i stvaranju ljudskog razumevanja događaja.

Čomski: To je staro koliko i istorija. Nema mnogo zajedničkog sa jezikom. Jezik je sredstvo ljudskog međuodnosa i komuniciranja, pa prirodno, i sredstvo komuniciranja idejne pozadine događaja. Ali važnije je da se ovde jezik upotrebljava u pokušaju da se oblikuju stavovi i mišljenja i postigne konformizam i poslušnost. Ne iznenađuje da je ovo nastalo u demokratskijim društvima.

Prvo organizovano ministarstvo propagande nazvano Ministarstvo za informacije, bilo je u Britaniji za vreme Prvog svetskog rata. Zadatak mu je bio, kako sami kažu, da se kontroliše svest sveta. Ono što ih je naročito interesovalo bila je svest Amerike, svest američkih intelektualaca. Mislili su da ako ubede američke intelektualce u plemenitost britanskog ratnog poduhvata, američki intelektualci bi mogli uspeti da nateraju u osnovi pacifistički raspoloženo stanovništvo Sjedinjenih Država, koje s pravom nije želelo da bilo šta ima sa evropskim ratovima, u psihozu fanatizma i histerije, koja će ih odvesti da se priključe ratu. Britaniji je bila potrebna podrška SAD pa je britansko Ministarstvo informacija prvenstveno ciljalo na američko javno mnjenje i njegove lidere.

Vilsonova admiristracija je reagovala stvaranjem prve državne propagandne agencije ovde nazvane Komitet javnog informisanja. Komitet je bio brilijantno uspešan, uglavnom sa liberalnim američkim intelektualcima, ljudima iz kruga Johna Dewey, koji su stvarno bili ponosni na činjenicu da je prvi put u istoriji, prema njihovom shvatanju, stvoren ratni fanatizam, ne od strane vojnih lidera i političara, već od odgovornijih i ozbiljnijih članova društvene zajednice, naime razmišljenih inelektualaca. A oni i jesu organizovali propagandu koja je u toku od nekoliko meseci uspela da okrene relativno miroljubivo stanovništvo u zapenušene anti-nemačke fanatike koji su hteli da razore sve što je nemačko. Došlo se do situacije da Bostonski sinfonijski orkestar nije mogao da svira Baha. Zemlja je bila u histeriji.

Vilsonova propagandna agencija je imala ljude kao Edward Bernays-a koji je postao guru PR industrije za javnu reklamu i Walter Lippmann-a, vodećeg javnog intelektualca u 20. veku i najpoštovanije ličnosti u medijima. Oni su se široko koristili svojim iskustvom. Ako pogledate njihovo pisanje 1920-ih godina, videćete da kažu: naučili smo iz ovoga (iskustva sa agencijom) da je moguće kontrolisati javno mnjenje, ponašanje i mišljenja. Ovde je Lippmann rekao: „Možemo da proizvedemo saglasnost sredstvima propagande“. A Bernays dodao: „Inteligentniji članovi društvene zajednice mogu da nateraju stanovništvo na sve što žele“ pomoću onoga što je nazvao „inžinjerstvom saglasnosti“. A to je „suština demokratije“, rekao je.

Ovo je takođe odvelo podizanju industrije za javne odnose (PR). Zanimljivo je pogledati na 1920-e godine kada je otpočela. Ovo je period Taylorism-a u industriji, kada su radnici trenirani da postanu roboti, kod kojih je svaki pokret kontrolisan. Stvorio je vrlo efikasnu industriju sa ljudskim bićima pretvorenim u automate. Boljševici su time, takođe, bili vrlo impresionirani. Pokušali su da to imitiraju. U stvari, pokušano je to svuda u svetu. Ali su eksperti kontrole misli shvatili da je ne samo moguće imati kontrolu „na poslu“ već isto tako i kontrolu „van posla“. To je njihov izraz.  Kontrolisati ih „van posla“ stvaranjem filozofije beznađa i uzaludnosti, upućujući ljude na površne stvari života, kao pomodarsku kupovinu i konsumaciju, a u osnovi – držeći ih podalje od nas, da nam ne smetaju. Pustimo ljude koji treba da vode stvari da to čine bez mešanja mase stanovništva, koja nema ništa da traži na javnoj sceni. Iz toga se razvila ogromna industrija koja se prostire od reklame do univerziteta, svi vrlo savesno posvećeni shvatanju da se stavovi, ponašanja i mišljenja moraju kontrolisati, jer je inače narod isuviše opasan.

Naročito je upečtaljivo da se ovo razvilo u demokratskijim društvima. Pokušali su ovo da kopiraju u Nemačkoj i boljševičkoj Rusiji, Južnoj Africi i drugde. Ali je to uvek ostao sasvim izrazito uglavnom američki model. Postoji dobar razlog tome. Ako kontrolišeš svet silom, nije tako važno šta on misli i oseća. Ali ako izgubiš sposobnost da kontolišeš narod silom, postoji veća potreba da kontrolišeš njegovo ponašanja i mišljenja.

Tako stižemo do današnjice. Ali danas javnost neće više da primi državne propagandne agencije, pa je i Reganova kancelarija javne diplomatije, proglašena nezakonitom, morala da nastupi okolišnim putem. Ono što je uzelo njihovo mesto bile su privatne tiranije, stvarno, sistemi velikih korporacija, koji igraju ulogu kontrole mišljenja i ponašanja, ne dobijajući naređenja od vlade, mada prirodno tesno povezani sa njom. To je naš savremeni sistem. Vrlo samosvestan. Ne morate mnogo da nagađate šta oni rade, jer su dovoljno ljubazni da vam u svojim industrijskim publikacijama i akademskoj literaturi to kažu.

Tako krenete, recimo, u 1930-e godine, možda jednom osnivaču velikog dela moderne političke nauke. liberalni Vilsonijanac, Harold Lasswell, napisao je 1933. članak naslovljen „Propaganda“ u Enciklopediji društvenih nauka, obimno delo, u kome je bila poruka (a sve ovo je tačan citat): „Mi ne treba da podležemo demokratskom dogmatizmu da su ljudi najbolji poznavaoci sopstvenih interesa.“ Oni to nisu – mi smo. I pošto su ljudi suviše glupi i neznalice da shvate svoj najbolji interes, za njihovo sopstveno dobro – a pošto smo mi veliki humanisti – mi smo prinuđeni da ih marginalizujemo i kontrolišemo. Najbolji način je propaganda. Nema ničeg negativnog u propagandi, rekao je. Ona je neutralna kao i ručka na pumpi. Možete da je upotrebite za dobro ili za zlo. A pošto smo mi plemeniti i divni ljudi, mi ćemo je upotrebiti za dobro, da obezbedimo da glupe i ignorantne mase ostanu marginalizovane i razdvojene od bilo kakve mogućnosti odlučivanja.

Lenjinska doktrina je skoro ista. Obe su vrlo bliske sličnosti. Nacisti su je takođe prihvatili. Ako čitate Mein Kampf, Hitler je bio vrlo impresioniran anglo-američkom propagandom. On je tvrdio, ne bez razloga, da je ona dobila Prvi svetski rat i zavetuje se da će u sledećoj rundi Nemačka biti takođe spremna i razviti svoj propagandni sistem modeliran prema ovom u demokratijama. Rusi su ga takođe probali, ali je bio isuviše sirov da bi bio uspešan. Južna Afrika ga je upotrebila. I drugi sve do današnjeg dana. Ali je on najizrazitiji u Sjedinjenim Državama jer je to najslobodnije i demokratskije društvo, pa je stoga i mnogo više potrebno da se kontrolišu postupci i mišljenja.

Možete to čitati u Njujork Tajmsu. Oni su objavili zanimljiv članak o Carl Rove-u, menadžeru predsednika (Buša) u stvari njegovom instruktoru, čoveku koji ga uči šta da kaže i radi. Članak opisuje šta Carl Rove sada radi. On nije bio direktno umešan u planiranje rata, ali nije bio ni sam Buš. Rat je bio u rukama drugih. Ali njegov cilj je da predsednika predstavi kao moćnog ratnog lidera sa okom na sledećim predsedničkim izborima, tako da republikanci mogu da proguraju svoj domaći program. I to je ono na šta se Rove koncentriše, tj. smanjenje taksa – oni kažu zbog ekonomije – a misle na smanjenje taksa za bogate i druge programe koje on nije hteo da pomene, koji su skrojeni da koriste vrlo malom sektoru vrlo bogatih i privilegovanih, a sa lošim posledicama za gro stanovništva. Ali mnogo značajnije – što nije pomenuto u članku – jeste da se razori institucijalna osnova sistema socijalne pomoći; pokušaj da se eliminišu stvari kao škole i Društveno osiguranje i sve drugo osnovano na ideji da ljudi brinu jedan za drugoga. To je grozna ideja koja se mora izgnati iz narodne svesti. Ideja da treba osećati simpatiju i solidarnost, da bi trebalo da brinete da li sakata udovica na drugoj strani grada ima šta da jede, to mora biti izbačeno iz svesti ljudi.

Sasvim je jasno da postoje ogromne razlike u odnosu na Irački rat između javnog mnenja SAD i ostaloga sveta. Da li to pripisujete propagandi?

Ne može se postaviti pitanje o tome. Kampanja protiv Iraka počela je prošlog septembra. To je tako očigledno raspravljano i u širokoj publicistici, kao napr. glavnog političkog analitičara UPI, Martin Sieff-a, koji je u svom dugom članku opisao kako je to učinjeno. U septembru, što je bio i početak srednje-izborne kampanje za Kongres, tada je počelo i bubnjanje doboša ratne propagande. Imala je dve konstantne teme. Velika laž je bila da Irak predstavlja neposrednu opasnost za bezbednost Sjedinjenih Država. Mi moramo da ih zaustavimo sada, jer će nas inače oni razoriti sutra. Druga velika laž je bila da Irak stoji iza masakra od 11. septembra. Niko to nije rekao otvoreno; bila je to vrsta inuenda.

Pogledajete na ispitivanja javnog mnjenja. Ona verno pokazuju učinak propagande. Propaganda se širi putem medija. Oni je ne pripremaju, oni je samo šire. Možete je pripisati visokim vladinim činbenicima ili bilo kome drugome. Ali kampanja se vrlo brzo odrazila u ispitivanjima. Sa septembrom i posle njega oko 60 odsto populacije je osciliralo oko verovanja da Irak predstavlja opasnost za bezbednost Sjedinjenih Država. Sada već pola stanovništva, danas možda i više, veruje da je Irak bio pozadi 11. septembra i da su Iračani bili u napadačkim avionima i da planiraju nove napade.

Niko drugi na svetu ne veruje u to; nema zemlje gde se Irak smatra pretnjom njenoj bezbednosti. Kuvejt i Iran, iako obe ranije napadnute od Iraka, ne smatraju Irak pretnjom njihovoj bezbednosti. Irak je najslabija država u tom delu sveta, jer je zahvaljujući sankcijama, koje su ubile stotine hiljada ljudi i gde je verovatno oko dve trećine stanovništva na ivici gladovanja – zemlja sa najslabijom ekonomijom i najslabijom vojnom snagu u tom regionu. Troškovi njene ekonomije i njenih vojnih snaga su oko jedne trećine ovih Kuvejta, mada je njegovo stanovništvo deset puta manje od Iraka – i uveliko manji od ostalih zemalja regiona. Naravno, svako u regionu zna da tamo postoji i jedna supersila, SAD prekomorska vojna baza, Izrael, koji poseduje stotine nuklearnih oruđa i masivne oružane snage i potuno dominira svime.

Ali samo u Sjedinjenim Državama postoji strah od bilo kojeg od ovih verovanja. Možete da pratite rast ovih verovanja sa uticajem propagande. Zanimljivo je da su Sjedinjene Države podložne tome. Postoji pozadina toga, kulturna pozadina, koja je interesantna. Ali kakvi god razlozi da postoje, Sjedinjene Države se pokazuju vrlo uplašenom zemljom uporedno govoreći. Ovde se plaši gotovo svega: zločina, stranaca, skoro svega pod suncem. Mogu da se diskutuju i ispituju razlozi, ali pozadina je tu.

Šta nas čini podložnim uticaju propagande?

To je dobro pitanje. Ja ne kažem više osetljiva na propagandu; zemlja je više osetljiva na strah. To je uplašena zemlja. Razloge za to, savim iskreno, ne razumem, ali oni su tu i idu daleko u američku istoriju. Verovatno ima veze sa osvajanjem kontinenta, kada su morali da unište urođeničko stanovništvo; ropstvo, gde ste morali da kontrolišete (ropsko) stanovništvo koje je smatrano opasnim, jer nikad niste znali kada će da se okrenu protiv vas. Može da bude i refleksija ogromnog obezeđenja. Bezbednost Sjedinjenih Država je iznad svakog drugoga. Sjedinjene Države kontrolišu ovu hemisferu, kontrolišu oba okeana, kontrolišu suprotne strane oba okeana, nikad nisu bile ugrožene. SAD su zadnji put ugrožene u ratu 1812. godine. Od tada one samo osvajaju druge. To je nekako razvilo osećaj da će neko da se digne i nasrne na nas. I tako zemlja postaje vrlo uplašena.

Postoji razlog zašto je Carl Rove najvažnija ličnost u (Bušovoj) administraciji. On je ekspert za odnose sa javnošću (PR) zadužen za stvaranje imidža. Tako možete da progurate domaći program (republikanaca), ostvarite međunarodne političke ciljeve plašeći narod i stvarajući utisak da će moćni lider da vas spase od neposrednog i pretećeg razaranja. Njujork Tajms stvarno tako kaže, jer je vrlo teško to sakriti. To mu je kao neka druga priroda.

Hteo bih da prokemtarišete jednu od novih leksičkih konstrukcija „usađeni novinari“.

I to je vrlo zanimljivo. Interesantno je da su novinari spremni da to usvoje. Nijedan pošteni novinar ili novinarka ne bi hteo da sebe opiše „usađenim“. Reći „ja sam usađen novinar“ je kao da kaže „ja sam vladin propagandista“. Ali i to je usvojeno. I pomaže da usadi shvatanje da sve što mi radimo je ispravno i pravedno, pa stoga ako ste usađeni u neku američku vojnu jedinicu vi ste i objektivni. Ustvari ista stvar se pokazala u Peter Arnett slučaju. Peter Arnett je iskusan i poštovan novinar sa mnogim pozitivnim rezultatima.

On je ovde omrznut baš zbog toga. Iz istih razloga zbog kojih je i Robert Fisk omrznut. Fisk je Britanac, a Arnett poreklom sa Novog Zelanda. Fisk je daleko najiskusniji i najpoštovaniji srednjeistočni novinar. Tamo je bio vrlo dugo vremena, pokazao se odličan, poznaje taj region, sjajan je reporter. A ovde je prezren. Retko vidite jednu njegovu reč. Ako je pomenut to je da ga ospore. Razlog je da je suviše nezavisan. Ne želi da bude usađeni novinar. Peter Arnett je osuđen zato što je dao intervju na iračkoj televiziji. Da li je iko osuđen zato što daje intervju na SAD televiziji? Ne, jer to je divno.

Napad na Avganistan u oktobru 2001. porodio je dva od ovih zanimljivih novih izraza i Vi ste ih komentarisali. Jedan je bio Operacija „istrajna sloboda“ i drugi „nezakoniti ratnik“. U istini novina u međunarodnom pravu.

To je novina u posleratnom periodu. Posle Drugog svetskog rata dat je relativno novi okvir međunarodnom pravu, uključujući i Ženevsku konveciju, koji ne dozvoljavaju shvatanje neprijateljskog borca u smislu koji ste pomenuli. Možete da imate ratnog zarobljenika, ali ne postoji nikakva nova kategorija. U stvari pomenuti izraz je stara kategorija, iz pre Drugog svetskog rata, kada ste praktično mogli sve da imate. Ali po Ženevskoj konvenciji, koja je ustanovljena da formalno kriminalizuje nacističke zločine, to je promenjeno. Tako su ratni zarobljenici dobili poseban status. Bušova administracija, uz saradnju medija i sudova, vratila se u period pre Drugog svetskog rata – kada nije postojao ozbiljan okvir međunarodnog prava u odnosu na zločine protiv čovečnosti i ratne zločine – i objavila ne samo da će da vodi agresivne ratove, već da će da klasificira ljude koje bombarduje i zarobljava u nekakvu novu kategoriju koja nema nikakva prava.

A i to su prekoračili. Bušova administracija je uzela pravo da ovamo trasportuje ljude, uključujući američke građane, da ih vremenski neograničeno zatvara bez pristupa njihovih porodica i advokata i da ih tako drži bez optužbe dok predsednik ne odluči da je rat protiv terora – ili kako već želi to da nazove – završen. To je zaista nečuveno. A u neku ruku je usvojeno i od sudova. I u stvari, oni idu dalje i od onoga što nekad zovu Patriotski zakon br. 2, koji još nije ratifikovan. Zakon je u Ministarstvu pravde, ali je njegova sadržina „procurela“. I sada imamo dva članka o njemu profesora prava i drugih u štampi. Zakon zapanjuje. Traže pravo da oduzmu državljanstvo, osnovno pravo, ako državni tužilac zaključi – ne moraju da imaju nikakve dokaze – dakle samo zaključi, da je neka osoba na neki način umešana u postupke koji škode Sjedinjenim Državama. Morate da se vratite u totalitarne države da nađete nešto slično. Neprijateljski borac je jedan primer. Tretman ovih ljudi – ono što se radi u Gvantanamo bazi na Kubi je gruba povreda najosnovnijih principa međunarodnog humanitarnog prava posle Drugog svetskog rata, tj. od kada su ovi zločini formalno kriminalizovani kao posledice nacističkih postupaka.

Šta mislite o izjavi britanskog premijera Toni Blera citiranoj u „Nightline“-u, 31. marta: „Ovo nije invazija“.

Toni Bler je dobar propagandni agent Sjedinjenih Država: On je rečit, rečenice mu imaju smisla, očigledno svet voli kako on izgleda. On sledi stav koji je Britanija samosvesno zauzela posle Drugog svetskog rata. Za vreme Drugog svetskog rata Britanija je shvatila – posedujemo puno dokumenata o tome – što je bilo očigledno; Britanija je bila dominantna svetska sila i to neće biti posle rata – SAD će to biti. Britanija je morala da izabere: da li će biti samo još neka druga zemlja – ili će postati, kao što su sami rekli, mlađi partner Sjedinjenih Država? Ona je usvojila ulogu mlađeg partnera. I to je bila od tada. Britanija je bila maltretirana više puta na vrlo nedostojan način, a oni miruju i trpe i kažu: „U redu, bićemo mlađi partneri. Daćemo tome što se zove (vojna) koalicija naše vekovno iskustvo brutalizacije i ubijanja drugih naroda. Mi smo dobri u tome.“ To je britanska uloga. To je sramno.

Često se kod Vaših predavanja postavlja pitanje „Šta bi trebalo ja da radim?“. To čujete od američklh slušalaca.

U pravu ste, od američkih slušalaca. U Trećem svetu to nikad ne čujete.

Zašto ne?

Jer kad odete u Tursku ili Kolumbiju ili Brazil ili negde drugde, ne pitaju vas, „Šta bih ja trebalo da radim?“. Oni vam kažu šta već rade. Samo u vrlo privilegovanim kulturama ljudi vas pitaju „Šta bi ja trebalo da radim?“ Sve su nam opcije otvorene. Nemamo probleme sa kojima se suočavaju intelektualci u Turskoj ill kampezini u Brazilu ili bilo šta drugo slično tome. Mi možemo sve da radimo. Ali svet ovde je treniran da veruje: mi moramo da imamo nešto da radimo što će biti lako i što ćemo vrlo brzo da svršimo, a onda ćemo da se vratimo našim svakodnevnim životima.Ali tako ne ide. Treba da radite nešto čemu ćete se posvetiti, predati i raditi tako dan za danom. Tačno znati šta je to: to je vaspitni program, to je organizovanje, to je aktivizam. To je način da se stvari menjaju. A vi želite nešto kao magičan ključ, što bi vam omogućilo da se sutra vratite i gledate televiziju? Nema čarobnog ključa.

Vi ste bili aktivan i rani disident u 1960-im protiv SAD intervencije u Indokini. Sad imate perspektivu kako je bilo onda i šta se dešava sada. Opišite kako se razvijao otpor u Sjedinjenim Državama.

Postoji jedan drugi članak u Njujork Tajmsu koji opisuje kako su profesori aktivisti protiv rata, a studenti nisu. Ne kako je ranije bilo, kada su studenti bili protivratni aktivisti. Reporterka govori o stanju oko 1970. – i istina je – sa 1970-om studenti su bili aktivni antiratni protestari. Ali to je bilo posle osmogodišnjeg rata SAD protiv Južnog Vijetnama, koji se do tada raširio na celu Indokinu, koji je praktično uništavao čitava naselja. U prvim godinama rata – objavljeno je 1962. – avioni SAD bombarduju Južni Vijetnam, upotreba napalma odobrena, hemijski rat za uništavanje hrane i useva, programi da se milioni ljudi nateraju u „strateška sela“, u stvari koncentracione logore. I sve to javno. Ali nema protesta. Nemoguće da nađeš nekoga da o tome razgovaraš. Godinama, čak i u liberalnim gradovima kao Bostonu, nemoguće je bilo imati javni miting protiv rata jer bi ga razbili studenti uz podršku medija. Bilo bi potrebno imati stotine policajaca oko govornika sličnih meni, da bi izbegli sa mitinga neozleđeni. Protesti su došli posle godina i godina rata. Do tada je stotine hiljada ljudi bilo ubijeno, veći deo Vijetnama razoren. Tada su počeli protesti.

Ali sve je to izbrisano iz istorije, jer govori suviše mnogo istine. Zahtevalo je godine i godine teškog rada mnogih ljudi, uglavnom mladih, koji su najzad uspeli da stvore pokret protesta. Sada smo daleko iza toga. Ali reporterka Njujork Tajmsa ne može to da razume. Siguran sam da je reporterka vrlo poštena. Reporterka govori tačno ono što smatram da je naučena – da je postojao ogroman protivratni pokret, jer stvarna istorija treba da se izbriše iz svesti ljudi. Ne smete da naučite da posvećen, predan rad može da ostvari znatne promene u svesti i razumevanju ljudi. To je vrlo opasna misao da je narod bude svestan.

 

 

Iskra

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here