Нови популизам: Kако је неповерење у странке и елите променило политичку мапу Европе

Поделите:

Европа свеукупно никада није била плодније тле за бујање популизма, док су пре двадесет година, тачније 1998, само две европске земље имале популисте у влади – Швајцарска и Словачка. Две деценије касније, то је случај са девет земаља, а као разлог се наводи све од рецесије, преко миграција и друштвених мрежа, до глобализације. Више од четвртине Европљана на последњим изборима гласало је за популистичке странке

Популизам је секси. Нарочито од 2016 – године у којој је изгласан Брегзит, а Доналд Трамп постао председник – чини се да новинари не могу да га се засите. Та популарност није случајна; истраживања показују да су популистичке партије у Европи утростручиле подршку коју имају од грађана последњих двадесет година. Више од четвртине Европљана на последњим изборима гласало је за популистичке странке.

Нема тачног одговора зашто је то тако, мада истраживања такође показују да су популистички ставови на Западу све распрострањенији, што би могло бити последица чињенице да многи грађани имају мишљење да је обичног човека корумпирана елита издала, занемарила и експлоатисала.

Kада је друштво индивидуализовано, а гласачи независни и еманциповани, изборна волатилност расте. Такве околности погодују превођењу популистичких ставова у популистичке гласове. Затим, за популисте је идеална ситуација када се мејнстрим левичарске и десничарске странке идеолошки приближавају. Kада се то деси, многи гласачи почињу да сумњају да су поруке које шаљу мејнстрим политичке странке једно исто. Тада се, такође, оставља много идеолошког простора, те мејнстрим политичке партије не успевају да одговоре на потребе грађана са радикалнијим ставовима.

Поред тога, активирање популистичких ставова вероватније је у кризним временима. Финансијска криза, рецимо, мејнстрим политичке партије чини рањивим на критике да је “етаблирана елита” упрскала ствар, а на сличан начин је и европска избегличка криза популистичким партијама пружила аргументе за тврдње да су владајуће елите отвориле границе иако нису биле припремљене да се изборе са приливом имиграната.

Такође, важну улогу у ширењу популизма игра и корумпираност. Уколико се испостави да су политичке странке корумпиране, популистичке тврдње да елите израбљују људе наилазе на широко одобравање јавности.

Суштина је понудити привлачну алтернативу постојећим партијама. Треба послати поруку која ће придобити велики број незадовољних гласача, а није на одмет ни харизматични лидер, као ни организованост странке.

Социополитички контекст – а и популизам – варира од земље до земље.

На северу Европе, успешни популисти су углавном радикална десница. Странке попут Данске народне партије, Странке Финаца и Шведских демократа комбинују ксенофобични националистички дискурс са популистичком поруком. Левичарски популизам је далеко мање распрострањен у том делу Европе.

На југу Европе је другачија ситуација. У земљама попут Шпаније, Италије и Грчке, популизам није искључиво феномен радикалне деснице, што се често објашњава чињеницом да су те земље најснажније погођене финансијском кризом. То је и један од разлога што је тамо популарнији леви популизам.

У Западној Европи популистичка радикална левица је мање успешна, највероватније зато што те земље имају снажне и развијене економије. Изузетак који потврђује правило је Ирска. Та земља економски заостаје за својим суседима, стога је у њој релативно успешна популистичка партија радикалне левице: Шин Фејн.

Kада је реч о централно- и источноевропским земљама, популизам није никао на маргинама политичког спектра, већ у самом центру. Странке попут Фидеса у Мађарској и Права и правде у Пољској одмах су се у политичком животу тих земаља позиционирале као мејнстрим партије. Тек касније су прихватиле популизам.

Упркос свим разликама, Европа свеукупно никада није била плодније тле за бујање популизма, док су пре двадесет година, тачније 1998, само две европске земље имале популисте у влади – Швајцарска и Словачка. Две деценије касније, то је случај са девет земаља, а као разлог се наводи све од рецесије, преко миграција и друштвених мрежа, до глобализације.

Искуство у Чешкој показује да је ствар компликованија. Стопа незапослености је најнижа у Европи, тек 2,3 одсто. Економски раст протекле године износио је 4,3 одсто, а избегличка криза 2015. није оставила озбиљнијег трага. На последњим општим изборима, међутим, популисти су освојили више од 40 одсто гласова.

Народна партија Швајцарске практично је измислила “победничку формулу” десног популизма: националистички приступ имиграцији, хостилност према неолиберализму и фокус на очување националне традиције и суверенитета.

У суседној Аустрији, Слободарска партија коју је 1956. године основао нациста, више од 20 одсто први пут је освојила 1994. године, а сада је већ четврти пут део владајуће коалиције.

Италија, још једна земља са историјом десничарске политике, четири пута је гласала за популисту Силвија Берлусконија.

Холандију је 2002. године потресао успон популисте Пима Фортејна, а затим и његово убиство. Исте године Жан-Мари Ле Пен из десничарског Националног фронта уздрмао је Француску прошавши у други круг председничких избора. Ле Пенова ћерка Марин стигла је до другог круга председничких избора у Француској 2017. године. Резултат који је постигла у првом кругу био је тек нешто виши од резултата Жан-Лика Меланшона, такође популисте, али са леве стране спектра.

Kада је 2008. године почела финансијска криза и људи се суочили са смањењем животног стандарда, нарочито на југу Европе, центристичке партије постале су главна мета. Грчка је изабрала Kоалицију радикалне левице, тзв. Сиризу, а у Шпанији је покрет Подемос 2015. освојио 21 одсто подршке.

Чак и у иначе либералној Скандинавији, националистички и антимиграцијски настројени популисти доживели су успон. Шведске демократе, странка која је настала на темељима неонацистичког покрета, 1998. године освојила је само 0,4 одсто подршке, али је на последњим изборима однела рекордних 17,6 одсто.

Мејнстрим нордијске партије дуго су одолевале стварању коалиција са десним популистима, али је Норвешка партија прогреса 2013. године свеједно ушла у коалицију, што се догодило и са финским популистима.

Недавно је, међутим, почело да се дрма упориште Западне Европе. У Немачкој је десничарска Алтернатива за Немачку – основана као директан одговор на тврдње Ангеле Меркел на врхунцу финансијске кризе да “нема алтернативе”, да ЕУ не може да помогне Грчкој – освојила 92 места у Бундестагу.

Популистичке партије широм Европе врше велики утицај на политику чак и када нису део владајуће коалиције. Такав је случај са британским УKИП-ом, Шведским демократама, Данском народном партијом и Алтернативом за Немачку који гурају дискурс доминантних партија десног центра удесно и инсистирају на темама попут имиграције.

Највећи напредак, међутим, начињен је на подручју централне и источне Европе. Све четири земље Вишеградске групе воде популистичке партије, почев од Фидеса Виктора Орбана у Мађарској и Права и правде Јарослава Kачињског у Пољској.

Обе странке показале су своје право лице – популистичко, конзервативно, ауторитарно – тек након што су изабране. Оне сада врше напад на језгро либералних институција попут независног судства и слободне штампе.

Чешка социјалдемократска партија највише је страдала од популиста. Та партија је 2006. године освојила трећину гласова, а прошле године само 7,3 одсто подршке. Чеси су, уместо социјалдемократа, подржали партију АНО.

АНО значи “да” на чешком, али је уједно и акроним за Акце неспокојенýцх обчанů, односно Акцију незадовољних грађана. Странку је основао и још увек је води Андреј Бабиш, други по богатству Чех који поседује два највећа новинска листа у земљи и који је био министар финансија у претходној влади.

Претпоставља се да су Чеси гласали за Бабиша зато што се он представља као успешни аутсајдер, бизнисмен који може да заврши ствари онако како обични политичари не могу.

Чешка је, ипак, још далеко од тога да постане нова Мађарска или Пољска, у којима популистички лидери чине све да од судова направе продужетке извршне власти, а од јавних радио-станица средства пропаганде. Ове земље уједно представљају и својеврсно упозорење шта ће се десити када националистички популисти добију моћ.

МАПЕ ПОПУЛИЗМА

1998.

Kрајем деведесетих година у Европи је 12,5 милиона људи живело са најмање једним популистом у влади.

Само су Швајцарска и Словачка имале популисте у влади.

2018.

Популизам је за две деценије напредовао, те данас са најмање једним популистом у влади живи 170,2 милиона људи.

Популисти се налазе у владама 11 земаља, од Норвешке на северозападу, до Грчке на југоистоку.

 

Nedeljnik

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here