Нови сукоб који ће одредити будућност Блиског истока

Поделите:

Иран може да одахне, тежиште будућег конфликта на Блиском истоку биће сукоб Залива са Турском за вођство у муслиманском свету

„Господин Трамп, нити било ко други из његове администрације није саопштио било какве закључке о томе како је господин Кашоги умро, нити ко сноси одговорност за наређено убиство“, бесни Вашингтон пост кроз реч уредника. „Уместо тога, претварају се да чекају резултате саудијске истраге… очигледан проблем са таквим држањем је што полази од претпоставке да сам Мохамед бин Салман није на врху завере – иако обиље доказа води управо ка престолонаследнику. У стварности, која је сигурно добро позната администрацији, нема саудијске истраге – само темељна операција заташкавања која је трапаво покушана да се прикаже као истрага“.

Један аспект ове афере је и питање унутрашње америчке политике. Бела кућа се све више посматра – како то Вашингтон пост имплицира – као неко ко је умешан у „меко“ заташкавање заташкавања. Другим речима, верује се да је Белој кући толико стало да задржи МБС-а „у фотељи“ као темељ читаве Трампове блискоисточне политике, да ће Бела кућа и господин Болтон зажмурити – односно запушити уши – пред било каквим аудио доказима који указују на МБС-а, а које турска влада објави.

ТРАМП НА ОПРЕЗУ
Председник Трамп се не залеће. Рекао је: „Имаћу чвршћи став о овој теми наредне недеље… Тренутно формирам веома утемељено мишљење“. Али опрез с његове стране је можда мудар: водећи турски дневни лист, Јени Сафак, који је близак турској влади и који је објављивао „процуреле“ детаље о Кашоги истрази из дана у дан, објавио је да је Махер Мутриб – саудијски обавештајни официр који је предводио петнаесточлани тим ликвидатора у Анкари – разговарао са Бадром ал Асакером, руководиоцем канцеларије престолонаследника, и то четири пута пре него што је Кашоги убијен (ако је Мутриб преко телефона шефу МБС-овог кабинета казао оно „реци свом шефу“ – онда је импликација сасвим јасна). Ово још није званично поврђено, али је могуће (па и вероватно) да турска обавештајна служба има још детаља који би могли да „испадну из фиоке“ како би дискредитовали саудијски наратив сваки пут када краљевина покуша да га састави. Чини се да је Ердоган одлучан у жељи да се докопа МБС-овог скалпа.

У сваком случају, природа и економија саудијско-америчких односа је очигледан проблем који мучи Вашингтон: Адам Шиф, председавајући Обавештајног комитета Представничког дома, већ је поставио „ко, где, шта“ Кашогијеве афере као главну тему интересовања Демократске странке од момента када се нови састав овог дома формира.

Међутим, већи проблем – што Трамп можда није спреман да прихвати – је то што је његова блискоисточна стратегија у дубоким проблемима, чак и уколико МБС успе да опстане на месту престолонаследника, што делује вероватно кад се има у виду Трампова јака посвећеност томе. Компликације не извиру само из ужасног убиства Кашогија – сада је проблем далеко шири. Значај Кашоги афере је у томе што је распорила Пандорину кутију гадних збивања. Оно што се намеће као закључак је да ликвидација Кашогија није ни изолован догађај ни одступање од актуелне заливске праксе: Базфид њуз је известио како су лидери УАЕ оформили инострану плаћеничку паравојну формацију са експлицитним задатком убијања вођа Муслиманског братства у Јемену (док је Саудијска Арабија за то време тихо помагала снаге Ал Каиде у овој земљи, како би се борили против Хути побуњеника).

Хутски борац у Сани након ваздушног напада коалиције предвођене Саудијском Арабијом

Недавно је и Њујорк тајмс обелоданио покушај вишег саудијског функционера да склопи две милијарде долара вредан уговор са америчким интересентима – поново у сврхе серијских убистава – али овај пут иранских лидера. Читање ових извештаја, да будемо искрени, више асоцира на еру Садама Хусеина. А ту су и „нестанци“ принчева у Швајцарској и Паризу, отмице премијера, затварања дисидената и претендената на престо…

Наравно, „реалисти“ ће рећи – „па шта“. И тај резон видимо код „западних званичника“ у њиховим изјавама, на пример за Фајненшел тајмс: то је уморни уздах кроз који одзвања мисао „немамо алтернативу“. „Западни званичници не верују да је 33-огодишњи принц у опасности од свргавања с власти, с обзиром на то да је концентрисао толико много моћи, укључујући и стављање читавог апарата оружаних снага и безбедносних служби под своју контролу… Не постоји јасан кандидат који би могао да замени принца Мохамеда, који ужива подршку омладине и либералне елите услед својих социјалних реформи које су обележиле његов метеорски успон“, закључују они. Заиста? Нико? Нико ко би могао да врши било коју од његових улога?

ТРОСТРУКИ ПРОБЛЕМ
Е па, онда заиста постоји проблем за Трампову велику стратегију. У ствари, постоји троструки проблем. Једно је психологија. Да ли МБС или Саудијска Арабија тренутно отелотворују ишта што бисмо могли назвати ауторитативним или привлачним кад су у питању вођство и визија? Да ли Краљевина сада има потребну харизму да ,,под својом заставом“ окупи сунитски свет и поведе Трампов „рат“ против Ирана? А већини људи у региону су се згадили и догађаји у Јемену, још и пре него што је Кашоги убијен.

Друго, нису ли сви ови извештаји открили колики је политички ризик Трамп предузео када је све ставио на једну ситну коцку платформе која се врти око појединца? Шта би још непримећено и непознато могло да вреба испод површине? Узгред, и премијер Нетањаху је своју платформу такође базирао на опасно танким темељима.

И коначно, шта сада – у светлу нових дешавања – стоји као „главна идеја“ коју нуди Залив? За шта се то Залив залаже након сумрака монархијског „de haut en bas“ (фр: „с врха ка дну“) милосрђа захвалним „поданицима“? Да ли је то визија квази-секуларне аутократије, свеприсутне полицијске државе и сировог неолиберализма? Сигурно да би то био „пун погодак“ код Израела, али у контексту енергичне националне и културне ресуверенизације северних крајева регије, ова сирова идеја није конкурент. А прибегавање моделу полицијске државе само по себи не показује самоувереност, већ растући унутрашњи немир и егзистенцијалне притиске које је неопходно обуздати и потиснути.

Заједничка фотографија на заседању Савета за заливску сарадњу, Кувајт, 5. децембар 2017.

А управо је на ову потоњу ствар (увећану унутрашњу репресију) Кашогијева смрт бацила неочекивану светлост. Направљен је увид који указује на то да будуће тежиште конфликта у регији неће бити оно којем се Трамп и премијер Нетањаху надају. Неће бити фокуса на Иран, него ће уследити нова рунда сукоба са Муслиманским братством и његовим патронима – Турском и Катаром. Неке заливске земље се више плаше исламистичке опозиције Муслиманског братства унутар својих емирата него што се плаше Ирана, који нема историју државног експанзионизма. Ови страхови покрећу, па и сами за себе представљају, нову регионалну прерасподелу.

А ове заливске земље – УАЕ и Саудијску Арабију – плаши да би Турска, та стара османска империјална сила која је седиште исламске уме, могла да успе у узурпацији исламских прерогатива Саудијске Арабије и сведе је на ниво кустоса Меке и Медине (турска штампа је иначе пуна таквих тврдњи). Ово би Заливу одузело велики део значаја и вредности коју има за Вашингтон.

БУКАГИЈА ОКО ВРАТА
И док је Залив направио заокрет ка квази-секуларизму како би удовољио Западу, Турска је тихо усисавала оно што је остало од пољуљаног исламског кредибилитета Залива користећи „меки“ исламизам Муслиманског братства и веома експлицитни неоосмански реваншизам подгрејан осећајем Турске да је била жртва завере Мохамеда бин Зајида, Америке и Израела.

Стога ће тежиште будућег конфликта вероватно бити оно између уплашеног Залива и све смелије Турске која жели вођство у муслиманској сфери. Што се Ирана тиче, он може да посматра ове догађаје са оптимизмом, док су Саудијци под притиском да окончају кампању против Јемена и опсаду Катара. Осим тога, ова нова регионална динамика ће само приближити Турску и Катар Ирану.

Све то не обећава ништа добро за господина Трампа. Турска ће наставити „да предводи“ залажући се за палестинску ствар (док ће Иран и Катар бити у позадини), а МБС-у ће мањкати кредибилитет за вођење било каквог новог „рата“ против Ирана након јеменске катастрофе, као и снага потребна да примора Палестинце на капитулацију пред „споразумом века“. Његов готово потпуно онемоћали отац , као и цела породица Ал-Сауд, схвата Нетањахуову стратегију сахрањивања идеје палестинске државе – али ће ионако Бибијеву стратегију вероватно прогутати домаћа политика, док се Израел мучи са последицама Либерманове оставке.

Мохамед бин Салман

Све ово намеће питање зашто Трампова администрација наставља да посматра краљевину предвођену МБС-ом као некакав стуб стратешке стабилности. Да ли је само реч о томе да старе навике тешко нестају? Трампова политика у којој не само да је изашао из Иранског нуклеарног дила, него је отишао и корак даље у намери да кроз санкције уништи Исламску Републику, на крају ће постати – како лично сматрам – букагија коју је Трамп непотребно себи окачио око врата. Стратегија неће функционисати, а амерички кредибилитет на Блиском истоку ће коначно нестати када неуспех постане очигледан.

Превод Војислав Гавриловић

Нови стандард

Извор strategic-culture.org

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here