Нови свет, стари ратови

Поделите:

Човечанство данас живи између изјаве Путина да свет без Русије нема смисла и изазивачког понашања Пентагона и Форин офиса

Сједињене Државе, обузете обликовањем новог света, активне су на пет ратних театара: америчком, руском, европском, кинеском и блискоисточном. На америчком се води идеолошки рат за капитализам и трансиндустријско друштво. Главне тачке сукоба су Конгрес (америчка плутократија), Бела кућа (представник и непосредни извршилац америчке плутократије) и медији (идеолошка комисија Британске империје). Кинески ратни театар је најмирнији, премда царински рат који су отпочеле САД против Кине најављујe нове заплете. Покушаји Вашингтона да ометe сарадњу Пекинга и Москве нису успели. Кина, по природи неутрална сила (не користи право вета у Савету безбедности УН), истовремено избегава сукоб са Русијом и прижељкује тржиште САД, од кога зависи економски и технолошки. У случају да Кина капитулира, светска трговина тећи ће преко Пацифика и Атлантика а нестабилни Блиски исток изгубиће ранији значај.

БЛИСКОИСТОЧНО РАТИШТЕ
На Блиском истоку најважнија битка води се у Сирији, преко које Пентагон покушава да отвори пролазе ка Кавказу и централној Азији. Досадашњи успеси Кремља на Криму и у Сирији дали су значајну оперативну и моралну снагу руској војсци. Ипак, Кремљ још увек није успео да своје тактичке и дипломатску успехе преточи у стратешку иницијативу. То ће се десити пошто буде ослобођена Сирија или Украјина. Пентагон процењује да је руска војска, у погледу логистике, у слабијем положају од његових снага и рачуна да може брзо да повећа борбену моћ у Сирији. Зато су САД привремено одустале од најављиваног повлачења не би ли преокренуле ситуацију у своју корист а онда, уз помоћ коалиције арапских земаља, задржале Сирију. Одређени атлантски кругови мисле да могу истовремено да доведу нове снаге у Сирију, активирају сукоб између Јерменије и Азербејџана, свргну Ердогана, активирају исламисте у средњој Азији, избаце Русију из СВИФТ-а, организују саботаже и терористичке нападе широм Русије, активирају украјински фронт и коначно потисну Русију с Блиског истока. Потом би уследила смена у Кремљу и долазак новог Горбачова. А зар све то није до сада искушано више пута у последњих двадесетак година?

У случају неуспеха у Сирији, Бела кућа би могла да понуди поделу сфера утицаја између Русије, Ирана и Израела. Иран би добио изворе нафте и гаса под контролом шиита у Персијском заливу а заузврат би нормализовао односе с Израелом, пристао на посебне услове експлоатације освојених нафтних извора у временски ограниченом периоду (њих би ратно ваздухопловство Израела и САД претходно потпуно разориле) и одустао од ранијих споразума с ЕУ. Израел би добио најчвршће гаранције безбедности и у новонасталим околностима би подстакао пресељавања дела нејеврејског становништва из Израела (недавно је уставом утврђено да је Израел држава Јевреја). Русија би добила концесије на Балкану, Медитерану, Константинопољ (улазак српских и руских [чеченских] јединица и решење питања Свете Софије и Фанара), и протекторат над Курдистаном. Остварење овог плана започело би обарањем наследног принца Саудијске Арабије,[1] устанком Хусита и Курда, уклањањем Ердогана и довођењем Гулена на чело Турске. Овај развој догађаја погодовао би САД и Израелу, док би Јапан, Кина и ЕУ били на губитку. Утолико пре што би за 15-20 година у новом циклусу геополитичких надигравања САД биле јаче него данас.

ЕВРОПСКИ ТЕАТАР
Развој прилика у Сирији и рањивост америчке флоте (нова ракетна оружја) обеснажује напоре САД да заплетима у Украјини и на Корејском полуострву осујете план да се робе из Кине (фабрика света) извозе преко Русије (транзит и војна заштита) у Европу (технологије и тржиште). Пошто Обама није успео да осујети план успостављања технолошког, трговинског и војног језгра Евроазије разбијањем Сирије и Ирана, Трамп се окренуо Европи. Америчком Конгресу и Белој кући остаје да принуде Немце да одустану од сарадње с Русијом и Кином, чему могу послужити унутрашње европске противречности (исток-запад, север-југ), али и све већи број имиграната. Осим тога, Немачка и Француска најављују престанак финансирања источноевропских чланица, што подстиче раскол ЕУ, те у Паризу и Берлину размишљају о формирању језгра западноевропских земаља изван кога би се налазила колонијална периферија – источноевропске чланице ЕУ.

Повратак из рата (1863), Винслоу Хомер

Све извеснији немири у ЕУ довешће до кризе европских држава, сиромашења становништва и оживљавања бројних жаришта (попут Косова), широм континента. Одједном ће границе, до јуче неважне, постати узрок сукоба. Будући да је средиште русофобије у санитарном кордону (Балтик, Пољска, Хрватска), САД ће у тим земљама имати чврстог заговорника санкција против Русије, о чему сведочи и повећање америчког војног присуства у овим земљама. Потези Пентагона убрзаће довођење на највиши ниво руских експедиционих снага и њихово распоређивање на западном фронту (Балтик, Украјина). О томе сведоче и маневри Восток 2018.

У рату за Европу Русији одговара само победа, Америци победа и нерешен исход. Ако „луда кћерка Европе“ растроји ЕУ и осујети њен савез с Русијом и Кином, Кремљ би почео да гради прелазно решење (не превише повољно) тако што би заузео већи део држава насталих распадом СССР-а, Блиски исток и источну Европу.

РУСОФОБИЈА И РАТ АМЕРИЧКИХ ЕЛИТА
Било која спољнополитичка одлука Конгреса или Беле куће данас не јамчи победу САД. Осим одступања Русије (победа САД) и победе Русије (пораз САД) могућ је и трећи сценарио, коме теже малобројни руски и амерички елитни клубови: споразум и сарадња САД и Русије. Отуда заједнички покушај Беле куће и Кремља да удруже снаге и што пре сруше институте старог поретка.

Сам наговештај тог савеза, наизглед ограничен на један задатак, довео је до покретања истраге у САД о руском мешању у америчке изборе 2016, касније и британско распиривање оптужби 2018. да је Кремљ наредио тровање бившег руског официра (афера Скрипаљ). Обе афере, покренуте различитим поводом, имају исти задатак: да сасеку сваку расправу у САД о новим путевима америчко-руске сарадње (Трампов покрет) ширењем русофобије.

Наиме, руска завера каква се исповеда данас у САД и Великој Британији, резултат је русофобије коју су на амерички континент пренеле европске колонијалне силе и колонисти. Касније, она је финим културним радом уткана у амерички политички образац и у другој половини ХХ столећа потпуно је прожела америчке елите. Данас се један део Америке, суочен с пропашћу европског колонијализма, у изнудици, присетио давних дана када су САД биле далеко од европских пизми и у пријатељским односима с Русијом. И како време пролази Америка све више увиђа, мада гласно не збори, да је у ХХ столећу водила туђе ратове.

Војска Потомка – спава на свом оружју (1864), Винслоу Хомер

Амерички грађански рат (1861-1864) имао је обележја светског рата, као и данашњи Трампов. Савез Севера с Русијом допринео је његовој победи над Конфедерацијом која се ослањала на Енглеску и Француску, чиме је осујећен покушај поделе САД. Сарадња САД и Русије била је на врхунцу у време Линколна, када је амбасадор САД у Русији К. Клеј преговарао о савезу између САД и Русије. Харперс Викли је октобра 1863. писао да би савез Русије и САД развејао страх обе земље од иностраног мешања и пружио им већу сигурност и начин да избегну рат.[2] Њиме би европски поредак сила након Бечког конгреса био доведен у питање. У периоду између 1763. и 1815. на успостављање руско-америчких веза благотворан утицај имала је сарадња америчког научника и писца Декларације о независности Бенџамина Френклина с Руском академијом наука и Америчким философским друштвом. Кримски рат (1853-56) ојачао је настојање да се формира америчко-руски савез, а америчка јавност тада је била на страни Русије.

У време грађанског рата, цар Александар II је у једном моменту напоменуо да би признање независности Конфедерације од стране Француске и Велике Британије сматрао за casus belli. Руска флота упловила је у воде САД 24.9.1863. истовремено и на атлантској и на пацифичкој страни и задржала се до априла 1864. Неки од тих бородова пловили су и реком Потомак.[3] Амерички председник Линколн убијен је априла 1865. а годину дана касније извршен је атентат на цара Александра II. Продаја Аљаске, о којој се преговарало од раније, окончана је 1867. Упркос поразима, Британија је учврстила свој положај у Канади, а након убиства Александра II (1881) покушај да САД и Русија успоставе сарадњу задуго је скинут с дневног реда.

Данас, након избора Трампа за председника, Кисинџер узалудно обилази Вашингтон у нади да ће наћи десетак разборитих и мудрих људи, спремних и способних да га разумеју. Али док прати рад Мајкла Помпеа и Ники Хејли вероватно увиђа да би га понајбоље разумели Сергеј Лавров и Василиј Небензија, његови главни противници. Свет се променио и Хенријеви саврменици Мао, Брежњев, Никсон, Громико и многи други одавно су прошли. Осим тога у Вашингтону данас нема нових идеја које нису испробане, осим једне – да се баце атомске бомбе на Русију. И то је све. Једино што остаје заговорницима америчког супрематизма јесте муњевита смена у Кремљу. Али тај план из дана у дан губи изгледе. Чак и ако би данас на чело Русије дошао слаб владар, пре или касније он би се суочио с директним нападом евроатлантског света и посегнуо би за брзим ракетама. Са своје слабости. Човечанство данас живи између изјаве Путина да свет без Русије нема смисла и изазивачког понашања Пентагона и Форин офиса.

Пред Русијом и Америком је тешка битка против института старог поретка након које ће бити могућ нови савез две велике силе. У првом таласу промена под Трампом, на кључна места у Белој кући дошли су политички представници, попут Бенона, који истовремено гаје русофобију и жељу да се моћ Кремља обузда без опасних сукоба (нуклеарни рат). У следећем таласу промена на челу америчке плутократије или ће доћи до даљег ширења русофобије или до учвршћивања америчких патриота опрезних према Кремљу и истовремено склонијих преговорима него рату.

Велики руски бал у Музичкој академији (1863), Винслоу Хомер

Скоро сто година након америчког грађанског рата Стаљин је на Јалти, вели анегдота, шаљиво обећао да СССР неће тражити припајање Аљаске, и тако наговестио сарадњу двеју држава. Черчилов говор у Фултону био је увод у руско-амерички сукоб од кога већ седамдесет година читав свет трпи последице а једна група визионара и државника извлачи велике дивиденде. Можда је добро што се данас битка за разумнији и предвидивији свет води у Москви, али не развојем нових оружја и јефтине масовне производње, већ досезањем нових хоризоната људског друштва. Циљ евроатлантског света јасно је обзнањен: уништење Русије и подела плена. Кремљ за сада не потеже најмоћније, апсолутно оружје за решавајућу битку које му је на располагању – Русију. Све док не обзнани циљеве које је пред њега поставила Русија, побеђиваће представници старог поретка, а губити Американци, Руси и већи део света.

СЛАВОЉУБ ЛЕКИЋ

Нови Стандард

 

 

УПУТНИЦЕ
[1] Амерички председник Трамп јавно је казао да саудијски краљ без САД не би опстао ни две седмице на престолу. 3.10. 18. Ал Џазира, Балкан  http://balkans.aljazeera.net/vijesti/trump-saudijski-kralj-bez-sad-ne-bi-opstao-ni-dvije-sedmice

[2] George, K. 1992. The US Russian Entente That Saved – The Union. Executive intelligence review, 1992 г., прештампано из часописа The Campaigner, 1978 г.

[3] George, K. 1992. The US Russian Entente That Saved – The Union. Executive intelligence review, 1992 г., прештампано из часописа The Campaigner, 1978 г.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here