Нови Устав Српске цркве, као Устав СФРЈ из 1974. године!

Поделите:

Пише: др Владимир Димитријевић

У свом излагању на састанку универзитетских наставника одржаном на Правном факултету у Београду 18. марта 1971. године, професор Михаило Ђурић је истакао (а касније, због тих истих речи, послат на робију): „Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или, тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико од ње нешто још и остаје, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, па чак и међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.“

Данас бисмо те речи могли да парафразирамо овако: “Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње црквене заједнице православног српског народа. Или, тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја јединствене аутокефалне црквене заједнице. Уколико од ње нешто још и остаје, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази имали још шта да приведемо крају. То је чињеница којој данас треба смело погледати у очи.“

Што је речено 1971, остварило се 1991- Југославија се распала. Време убрзава. Што је речено о СПЦ данас, може се остварити много пре но што су се остарила Ђурићева предвиђања о растакању државе.

ЈЕДАН ЗАПИС ОД ПРЕ ТРИ ГОДИНЕ

Потписник ових редова већ годинама указују на чињеницу да пут којим идемо, кад је Светосавска Црква у питању, води у пропаст. И то не зато што је „мудар“ и „прозорљив“, него зато што зна да је циљ свих наших непријатеља да разоре СПЦ, и што се све то може закључити из наше црквене историје. Зато ево одломка из једног текста који сам објавио у Вечерњим новостима 17. марта 2015, у доба кад се још није знало какве нам промене нуди нови нацрт Устава СПЦ:

„Године 2008, новине су објавиле писмо владике захумско-херцеговачког Григорија. Ту су поменута имена епископа неуклопивих у њу ејџ намењен Србима. На списку су се нашли епископи већ уклоњени са својих катедри: рашко-призренски Артемије, зворничко-тузлански Василије, милешевски Филарет. Уклоњен је и владика западноевропски Константин, а спрема се и обрачун са владиком канадским Георгијем. Занимљиво је да су ти епископи, на овај или онај начин, били против литургијске реформе, резервисани према екуменизму и сарадњи с Ватиканом, али и против планова НАТО империје на нашем простору.

Ако се томе дода улога коју су имали владике Василије и Филарет у борби српског народа у БиХ 1992-1995, јасно је да је у току “пацификација“ СПЦ, чији ће симболички врхунац вероватно бити посета римског папе Патријаршији у Београду.

Из депеша „Викиликса“ се види да је један од главних циљева Вашингтона у нас претварање СПЦ у „религиозни сервис“ који нема снаге да брани српску државотворност. То се дешавало и раније: кад је пала Деспотовина 1459, СПЦ је привремено ‘прогутала’ грчка Охридска архиепископија; у другој половини 18. века, после српске сарадње с Аустријом у борби против Турака, Цариградска патријаршија, по дозволи султана, уклања наше и доводи владике фанариоте; краљ Милан протерује митрополита Михаила, јер се он противи Милановој антируској, аустрофилској политици.

Ми живимо у доба нове, ‘меке’ окупације српског народа, па се историја понавља. Који чита, да разуме.“

Очито је да сада, када је нови Устав СПЦ на дневном реду, то виде сви који желе да виде.

КАКО ТО ВИДЕ РУСИ?

Павел Тихомиров, помоћник главног и одговорног уредника „Руске народне линије“, велики пријатељ православних Срба и аутор књиге о Светом Николају Жичком и Охридском, ових дана је објавио два текста која се баве стањем у СПЦ.

Добро обавештени Тихомиров је, од својих извора у Београду: “Циљ је да се уместо Српске Православне Цркве која је централизована око Београдске патријаршије изгради нека врста конфедерације регионалних митрополија. Тако би се уместо Српске Православне Цркве добила извесна Пећка патријаршија, што би водило расрбљивању Православне Цркве у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Косову републици.

Мотивација је следећа: ако се православље не буде везивало са Србијом, то ће, тобож, помоћи Цркви да се развија, мисионари, итд. Ентузијасти промене имена Цркве сматрају да све треба да се спроведе у две фазе: прво се називу Срpска Православна Црква дода Пећка патријаршија, а затим се уклања Српска Православна Црква. Где има дима, има и ватре“.

Тихомиров је уочио да су промене засноване на екуменизму постале дубинске, и да је мешовита православна – римокатоличка комисија за дијалог о Степинцу направљена тако да има за циљ измену срpског става о „надбискупу геноцида“ (самим тим и о Јасеновцу), чиме би се екумениски дијалог довео до врхунца.

РАЗМИШЉАЊА РАНКА ГОЈКОВИЋА

У интервјуу који је правио са Ранком Гојковићем, преводиоцем и издавачем из Србије, Тихомиров је питао зашто је питање Устава СПЦ постало медијски скандал.

Гојковић је истакао да се нашим „партнерима“ јако жури, и да се под притиском западне Империје, која управља домаћим властодршцима, нагло мењају планови – под хитно треба убрзати планирано разарање Српске Цркве путем измене њеног Устава. Гојковић је истакао да обесхрабрује покушај “десрбизације“ СПЦ. Мада у рају нема ни Јелина, ни Јудеја, ми ипак живимо у реалном свету, каже Гојковић, истичући да је баш “специфични светосавски дух Србског Православља омогућио народу да опстане у условима притиска Османске империје, Ватикана и Хабзбурга.“

Сада су, тврди он, неки моћни мисионари у СПЦ решили да изврше „јелинизацију“ и „јудаизацију“ СПЦ, у чему им на руку иду и србијански политичари. Гојковић указује на још једну опасност новог Устава: “Дробљење јединствене СПЦ на мноштво помесних митрополија довешће до рушења саборности србског православног народа, јер се међу ентузијастима промене устава налазе људи који исповедају папистички модел поистовећивања Цркве са Епископом. Те митрополије би се, на крају крајева, претвориле у микро-кнежевине којима владају црквени кнежићи.“

О СТАТУСУ ЦРНЕ ГОРЕ

Историчар Александар Раковић, који сматра да је добро што се наглашава да је СПЦ – Пећка патријаршија (управо да бисмо се још више везали за Косово и Метохију), уочио је још једну „зачкољицу“ у предлогу новог Устава: „Најпре упада у очи велики број архиепископских титула које се уводе у Српској цркви, при чему се не води рачуна о значењу такве титуле, коју сада имају само патријарх и архиепископ охридски, и формално митрополит црногорско–приморски.

Нарочито би требало да се разматра решење које Раковић означава као понижавајуће, а то је да се патријарх титулише као патријарх српских и поморских земаља. Тиме је, неопрезно, први пут један од цетињских владика, у овом случају митрополит Амфилохије, издвојио Црну Гору из српских земаља. Тако се задовољавају режимски атеисти у Црној Гори, а не истински верници. Наши архијереји не смеју да дозволе да Црна Гора, односно српски крвави крш, како је говорио Владика Раде, први пут у историји буде издвојен из српских земаља“, закључио је др Александар Раковић.

РАСРБЉИВАЊЕ, ТАЧКУ ПО ТАЧКУ

Врло је важно да се неком жури са доношењем новог Устава СПЦ. Правни историчар др Зoран Чворовић, у интервјуу за Печат вели: „Као што се од државе Србије тражи да реши све спорове са суседима, што је еуфемизам за признање лажних држава и лажних нација на српским историјским земљама, тако се, чини се, и од СПЦ тражи да своју организацију прилагоди новој политичкој ’реалности’“

Чворовић је такође указао да нови Устав СПЦ води расрбљивању наше Цркве. Он каже: „Без брисања српског идентитета епархијама СПЦ у овим земљама, нема ни успешног завршетка процеса стварања квази-нација… Да су ове слутње оправдане, говори уводно дефинисање наше помесне цркве, у коме се реч српска не помиње као идентитетско одређење ниједанпут, већ се супротно томе истиче како Црква превазилази све границе, па и националне.

Из Преамбуле Устава се не види да је из црквене аутокефалије рођена српска национална свест, нити да је њен угаони камен светосавље као православно хришћанство српског стила и искуства. Таква помесна црква без националног идентитета дозвољава према предлогу Устава својим епархијама да користе печат који неће одражавати јединство СПЦ, већ ће бити у складу са антисрпским асимилаторским законодавством нпр. Црне Горе или Хрватске.“

КОМЕ КОРИСТ?

Кога треба задовољити новим Уставом СПЦ? Пре свега, западну Империју Вашингтон – Брисел, која одавно налаже да се СПЦ укине као могући извор отпора Империји и обнове Србства. Треба угодити и локалним господарима из Београда, који хоће да продају Косово и Метохију. Новим Уставом мора да буде задовољна и екуменистичка Скупштина Конференције европских цркава (она иста је подржала русофобски Мајдан и укрофашисте на Украјини, а од 2008. у њој не учествује РПЦ), која се одржава почетком јуна у Новом Саду, и чији је циљ управо „десрбизација“ СПЦ, сасвим у складу са Екуменском повељом која свим члановима КЕЦ налаже залагање за даље „евроатлатнтске интеграције“. Биће задовољан и Фанар, главни слуга Вашингтона и Брисела на Истоку, коме морају припасти све наше епарахије у дијаспори.

Само ми, православни Срби, нећемо и не можемо бити задовољни. Зато се морамо борити и сведочити, молећи се Светом Сави и Небеској Србији да не дозволе да се уруши њихово наслеђе на земљи. Нека нам Бог у томе помогне, иако грешнима и раслабљенима, али ипак Његовима, нама, који смо народ светаца и мученика, стражари на страшној међи Истока и Запада!

Седмица

Поделите:

4 Коментари

  1. Daleko smo mi od nasledja Svetog Save, i Nebeske Srbije. Onaj ko je naslednik Svetog Save i NS se bori da je Srba vise, da su bogaiji, da se ne sele. Nasi srbo-branitelji danas brane Komunizam kao nesto sto i “nije bilo tako lose”….a napadaju Zapad. Ovo je NKVD Putinovski sajtt…..okrenemo li se Putinu…..jos cemo mi gubiti i izgubiti na zalost

    • Нека те, Маљевичу! И што рече: “… а нападају Запад”. То ли тебе сврби, Маљевића, милоида? И не помињи Светог Саву, није то за тебе – имаш Мираша. А ћирилицу научи.

  2. Само у савезу са Православном Русијом Авнојевска Србијица може да преживи.
    Енглеско крваво коло, савез Черчила, Тита и Павелића је довео Србе до коначног пораза у другом светском рату.
    Бољшевичка Русија, уједињена Европа, Вашингтон и Нато пакт су нас довели до руба пропасти.

    Само јединствена и централизована Српска Православна Црква, са ослонцем на сестринску Руску Православну Цркву, може да направи морални препород Срба и обнови Српску државу.
    Сетите се стихова народне мудрости:
    Великаши проклете вам душе
    на комаде раломише царство.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here