Нови зелени договор – хоће ли САД скренути улево?

Поделите:

Могу ли млада Американка порториканског порекла и њен амбициозни Нови зелени договор одлучити наредне председничке изборе у САД?

На самиту Г20 у Хангџоуу 3. септембра 2016. председници Сједињених Америчких Држава и Кине Барак Обама и Си Ђинпинг решили су да приступе Париском климатском споразуму. Два највећа светска загађивача са уделом од скоро 40 одсто у укупној светској емисији гасова са ефектом стаклене баште су тиме убрзала његово ступање на снагу. Кина је то учинила ратификацијом, а САД прихватањем споразума. Без обзира на то што је Обама већ тада био lame duckпредседник, његов потпис био је пуноважан. Међутим, онда се појавио до сада можда и најтврдоглавији амерички председник Доналд Трамп. Оно што је најављивао у кампањи, остварио је 1. јуна 2017. када је из једне од башти Беле куће обнародовао да се САД повлаче из овог споразума.

За то време је једна миленијалка, погођена личним трагедијама, релативно збуњена и неснађена у свету пуном корупције и огромне друштвене неједнакости, мешајући коктеле у једном од многобројних њујоршких ресторана, вероватно ослушкивала председника како са телевизора изнад њене главе говори о томе да су климатске промене обмана којом се желе угрозити Сједињене Државе. Вероватно је, прелиставајући Њујорк тајмсВолстрит џорнал или Њујорк пост, наишла на апел Фејсбука, Мајкрософта, Гугла, Епла, Морган Стенлија и још 20 других мултинационалних компанија како дословно моле Трампа да не повлачи САД из Париског климатског споразума и не угрожава најмоћнију економију света. Сасвим је сигурно да је на Твитеру, тој паралелној димензији и виртуелно креираним коридорима селективне друштвене стварности, видела и понеки твит најстаријег америчког председника у којем он на циничан и саркастичан начин говори о томе да глобално загревање не постоји. И не зна се шта је тачно био окидач да Александрија Окасио-Кортез изађе из тог ресторана и укључи се у бескомпромисну политичку борбу, али се зна да она никога не оставља равнодушним, па чак ни самог Доналда Трампа.

ГЛАС ОБЕСПРАВЉЕНИХ
Ова харизматична Американка порториканског порекла дошла је у фокус америчке јавности кад је на унутарстраначким изборима у Демократској странци победила Џозефа Краулија који је у Конгресу заступао Њујорчане од 1999. године. Том победом она је постала кандидаткиња демократа за 14. дистрикт града Њујорка у Представничком дому. Ако је то била својеврсна политичка сензација, како онда можемо дефинисати то што је најпре на општим изборима новембра 2018. убедљиво победила републиканца Ентонија Папаса и потом ушла у амерички Конгрес као најмлађа жена у историји ове – данас помало обесправљене и скрајнуте – политичке институције?

Победа Доналда Трампа је очигледно била превелики ударац за елитни демократски естаблишмент. Шок, неверица, хистерија, назовите то како хоћете. Са првим вестима електора са Флориде, кренула је као кула од карата да се руши та „елитна, белтвејска демократска тврђава“. Ни огроман новац, ни скоро три милиона гласова више нису били довољни да спрече једног времешног бизнисмена и ријалити мајстора да преузме амерички трон. Ни постизборна неверица, разни протести, покушаји импичмента, траљави покушаји изношења афера у јавност нису успели да измене ситуацију. Нити је наводно „руско мешање“ у изборе успело да буде довољно јак аргуемнт и оправдање за очигледан пораз елита. И требало им је готово три године да схвате да нешто морају да промене ако мисле да се поново домогну Овалног кабинета. Јер познато је да се елитистичке навике тешко мењају. Управо из таквих унутардемократских превирања, колебања, упирања прстом и тражења алтернативе изронила је Кортезова.

Новоизабрана конгресменка Александрија-Окасио Кортез извлачи број свог кабинета у Представничком дому САД, Вашингтон, 30. новембар 2018.

Као дете радничке породице, она је девојка која зна да је цент „четвртаст“ и да се до њега тешко стиже. Појавила се са левичарским идејама које многима звуче примамљиво иако у америчким круговима често не наилазе на добар пријем, будући да звуче совјетски, то јест превише commie, а све што унутар САД вуче на левицу још увек је жигосано печатом идеолошког стигматизма. Међутим, Кортезова истиче да се она „не кандидује из левог миљеа, већ се кандидује са дна“. Другим речима, она је глас обесправљених; глас оних сиромашних који би желели универзално и јавно доступно здравствено осигурање и образовање, повећану минималну зараду, пристојан живот, јачу контролу Волстрита и здраву животну средину. Укратко, она жели једну врсту сигурности коју данас миленијалци, у чије име она такође говори, свакако немају. На крају крајева, сасвим је природно да она заступа баш овакве ставове, с обзиром на њено порекло, пређашњи живот и општу огорченост елитама.

Посебно је, чини се, инспирисана Трамповим упорним одбијањем да прихвати одговорност људског фактора за глобално загревање, а нарочито је био иритантан његов чувени твит у којем „дозива глобално загревање да брзо дође“, будући да је цела земља током јануара била окована ледом. Не помишљајући да је управо тај поларни екстрем директна последица потпуно хаварисане глобалне климе, Трамп је показао неразумевање проблема послуживши се погрешном логиком – ако је оволико хладно, о каквом глобалном загревању ми говоримо?

ИЗМЕЂУ ВИЗИЈЕ И УТОПИЈЕ
Само пар дана након избора, са преко 200 климатских активиста закуцала је на врата Ненси Пелоси, актуелне спикерке Представничког дома са захтевом да Конгрес усвоји њену резолуцију о Новом зеленом договору. Поред оваквог очигледно маркетиншког потеза, она је већ 7. фебруара у Представничком дому изнела његове основне претпоставке. Инспирисана Рузвелтовим Њу дилом, у етар је пустила још један, 21. веку прилагођен и прилично контроверзан, Зелени Њу дил.

Нови зелени договор сам по себи претпоставља историјску одговорност Сједињених Држава за загађење планете, због чега оне треба да преузму водећу улогу у смањивању емисија гасова са ефектом стаклене баште кроз праведну и инклузивну економску трансформацију. Та трансформација, између осталог, подразумева да се нето емисија штетних гасова сведе на нулу и да се целокупна потражња за електричном енергијом обезбеди из обновљивих извора енергије, што би требало да обезбеди милионе добрих и пристојно плаћених послова.

Александрија Окасио-Кортез са климатским активистима у Конгресу, 18. новембар 2018.

Поред ова два темељна циља, у иницијативи Окасио-Кортезове помињу се још борба против системске неправде, чисти ваздух и вода, здрава храна, поправљање инфраструктуре, повећање енергетске ефикасности, јачање права радника, примена трговинских правила, раст домаће производње, висококвалитетна здравствена заштита, приступачно и адекватно становање, економска сигурност, узимање у обзир потреба разноразних заједница и тако даље. Иако ова резолуција има несумњиво левичарски призвук, она уједно представља и помало нереалан „списак лепих жеља“ који треба да буде сушта супротност Трамповој политици. Но, размотримо две првобитно дате идеје, звезде водиље Новог зеленог договора.

Укратко речено, овај десетогодишњи план потпуне реорганизације америчког начина живота подразумева гашење свих термоелектрана и нуклераних електрана, потпуно напуштање сагоревања угља, ископавања нафте, изградње гасовода, радикалну трансформацију у саобраћају, производњи, пољопривреди и значајно веће инвестиције у обновљиве изворе енергије. Колико је овај план револуционаран, толико је и ризичан, а колико је ризичан, толико је и неопходан. А да ли је реалан и остварљив у пракси?

ИЗМЕЂУ ФИКЦИЈЕ И ТРИЛЕРА
Актуелна ситуација у САД нам говори да је сценарио овог плана, говорећи филмском терминологијом, дефинисан негде између научне фантастике и трилера. На власти је тренутно можда и највећи климатски скептик у историји земље и човек који тврдоглаво настоји да испуни оно што је обећао у предизборној кампањи. Његов план се, између осталог, базира на форсирању коришћења угља, кресању буџета ЕПА-е и повлачењу из Париског споразума, да би његова владавина добила нову димензију са – засад неуспешним –покушајем враћања извитопереној Монроовој доктрини у којем се већ осећа опори мирис нафте. Венецуеланска мисија „Гваидо“ полако посустаје и чини се да је покушај рушења Мадура пред неуспехом. Инструменти попут „увоза демократије“ и „достављања хуманитарне помоћи“ су, истина, опипали огромна налазишта нафте, али изгледа да то „сврдло“ није довољно јако да пробије изузетно неприступачно и поприлично тврдо венецуеланско нафтно поље.

Дакле, као што се да видети, план ове администрације је да се од нафте не одступа ни за педаљ, а на делу видимо и – истина поново неуспешан – покушај америчких емисара да Европљанима продају свој гас. Због тога је прихватање овог плана тренутно нешто што се заиста граничи са доменом научне фантастике.

Међутим, свака научна фантастика има примесу трилера. Тај трилер се огледа у чињеници да демократе по сваку цену желе да се врате у Овални кабинет и осујете Трампове намере. Хистерија која влада због њега је толика да би многи „крвожедни пси“ из редова естаблишмента радо волели да сруше изабраног председника недемократским методама. Ипак, знајући да би нарушавајући систем мирне предаје власти сами себи „скочили у уста“, они ће морати да га истрпе до 3. новембра 2020. године, када су заказани наредни председнички избори. А велико је питање да ли и само до тада.

ФАКТОР САНДЕРС
Наредни избори би могли ући у историју као занимљивији можда чак и од претходних, и то због једне просте чињенице напоменуте у првом пасусу овог текста. Први дан када Сједињене Државе могу и дефинитвно да се повуку из Париског климатског споразума јесте 4. новембар 2020. године, иако се у медијима створила погрешна слика да САД од Трампове најаве више нису страна споразума. Према Члану 28, а у складу са датумом ступања споразума на снагу (4. новембар 2016.), први дан када једна земља (у овом тренутку само САД) може званично да се повуче јесте, игром случаја, баш први дан након америчких избора. Дакле, пред Америком је нимало популаран избор, рекло би се „између чекића и наковња“: или Трамп и наставак његове дефектне политике „заштите животне средине“ оличене у повлачењу из Париског споразума или демократски кандидат леве оријентације са изузетно амбициозним Новим зеленим договором у џепу који треба да буде карта за останак у „париском возу“. Али ко је та личност?

Када је „Алекс из блока“ са десетоструко мање средстава од свог главног унутарстраначког противника успела да уђе у Конгрес, био је то знак у ком ће се правцу кретати избор кандидата Демократске странке. Она је била рецепт за успех. Иако због својих година Кортезова не може стати на црту Трампу на наредним изборима, најава кандидатуре Бернија Сандерса, који је подржао овај договор и који заступа сличне идеје као и Александрија, говори нам да би председничког кандидата Демократске странке заиста требало тражити у левичарском миљеу. „Магарци“ су јако свесни напрасно велике популарности коју Кортезова ужива унутар бројних заједница и старосних друштвених структура, али и њене способности да проговори у име обичних људи и радника из чијих кругова је дошла. Како се ближе избори и како се о Новом зеленом договору све више говори, а узимајући у обзир да конкретног алтернативног плана нема ни на видику, сасвим је сигурно да ће се око њега „ломити копља“.

Међутим, оно што овај „демократски трилер“ делимично претвара у трагедију јесте његова цена коштања која је све само не охрабрујућа. Процене су да би Нови зелени договор и његова подразумевајућа економска трансформација друштва државу коштали читавих 93 хиљаде милијарди долара, односно неких 600.000 долара по домаћинству. Другим речима, демократски кандидат ће морати да се коцка између потпуног дебакла због предвиђених великих трошкова овог зеленог програма и визионарске будућности око које ће читав свет морати у догледно време да се окупи јер нас у противном не чекају нимало лепе вести.

На крају, рецимо и то да читава ова прича има и једну црту комедије оличену у слици која је обишла свет, на којој је „забринути“ Трамп обема рукама обгрлио америчку заставу у нади да ће га она спасити од разуларених „демократских бикова“. Рачунајући да боље познаје већинско расположење у америчкој јавности, он је на поменутој конференцији Конзервативне политичке акције у Мериленду јавно охрабрио демократе да промовишу овај договор, назвавши план Кортезове „средњошколским радом који је писао сиромашни ђак“. Том за републиканце смешном а за демократе обесхрабрујућом поруком он је својим противницима иронично ставио до знања да му, подржавајући Нови зелени договор, увелико „олакшавају“ победу 2020. Наравно, Трамп је свестан скупоће и радикалних промена које овај план носи са собом, па он вешто користи сваку прилику да га „јавно подржи“ и да исмеје све оне демократе које га подржавају баш зато што чврсто верује да ће због тог договора лако остати у седлу и у наредне четири године.

А да ли ће „Зелени Њу дил“ остати „магарећа комедија“ или ће постати „слоновска црна комедија“, па чак и „трагедија“, и да ли ће се оптимистичне париске ноћи наставити, или ће се претворити у још једну вашингтонску меланхоличну серенаду, остаје нам да видимо на „додели председничког Оскара“ у ноћи између 3. и 4. новембра идуће године, када ће ствари унутар САД постати много јасније.

 

Радомир Јовановић

Извор Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here