Novi zeleni dogovor – hoće li SAD skrenuti ulevo?

Podelite:

Mogu li mlada Amerikanka portorikanskog porekla i njen ambiciozni Novi zeleni dogovor odlučiti naredne predsedničke izbore u SAD?

Na samitu G20 u Hangdžouu 3. septembra 2016. predsednici Sjedinjenih Američkih Država i Kine Barak Obama i Si Đinping rešili su da pristupe Pariskom klimatskom sporazumu. Dva najveća svetska zagađivača sa udelom od skoro 40 odsto u ukupnoj svetskoj emisiji gasova sa efektom staklene bašte su time ubrzala njegovo stupanje na snagu. Kina je to učinila ratifikacijom, a SAD prihvatanjem sporazuma. Bez obzira na to što je Obama već tada bio lame duckpredsednik, njegov potpis bio je punovažan. Međutim, onda se pojavio do sada možda i najtvrdoglaviji američki predsednik Donald Tramp. Ono što je najavljivao u kampanji, ostvario je 1. juna 2017. kada je iz jedne od bašti Bele kuće obnarodovao da se SAD povlače iz ovog sporazuma.

Za to vreme je jedna milenijalka, pogođena ličnim tragedijama, relativno zbunjena i nesnađena u svetu punom korupcije i ogromne društvene nejednakosti, mešajući koktele u jednom od mnogobrojnih njujorških restorana, verovatno osluškivala predsednika kako sa televizora iznad njene glave govori o tome da su klimatske promene obmana kojom se žele ugroziti Sjedinjene Države. Verovatno je, prelistavajući Njujork tajmsVolstrit džornal ili Njujork post, naišla na apel Fejsbuka, Majkrosofta, Gugla, Epla, Morgan Stenlija i još 20 drugih multinacionalnih kompanija kako doslovno mole Trampa da ne povlači SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma i ne ugrožava najmoćniju ekonomiju sveta. Sasvim je sigurno da je na Tviteru, toj paralelnoj dimenziji i virtuelno kreiranim koridorima selektivne društvene stvarnosti, videla i poneki tvit najstarijeg američkog predsednika u kojem on na ciničan i sarkastičan način govori o tome da globalno zagrevanje ne postoji. I ne zna se šta je tačno bio okidač da Aleksandrija Okasio-Kortez izađe iz tog restorana i uključi se u beskompromisnu političku borbu, ali se zna da ona nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa čak ni samog Donalda Trampa.

GLAS OBESPRAVLJENIH
Ova harizmatična Amerikanka portorikanskog porekla došla je u fokus američke javnosti kad je na unutarstranačkim izborima u Demokratskoj stranci pobedila Džozefa Kraulija koji je u Kongresu zastupao Njujorčane od 1999. godine. Tom pobedom ona je postala kandidatkinja demokrata za 14. distrikt grada Njujorka u Predstavničkom domu. Ako je to bila svojevrsna politička senzacija, kako onda možemo definisati to što je najpre na opštim izborima novembra 2018. ubedljivo pobedila republikanca Entonija Papasa i potom ušla u američki Kongres kao najmlađa žena u istoriji ove – danas pomalo obespravljene i skrajnute – političke institucije?

Pobeda Donalda Trampa je očigledno bila preveliki udarac za elitni demokratski establišment. Šok, neverica, histerija, nazovite to kako hoćete. Sa prvim vestima elektora sa Floride, krenula je kao kula od karata da se ruši ta „elitna, beltvejska demokratska tvrđava“. Ni ogroman novac, ni skoro tri miliona glasova više nisu bili dovoljni da spreče jednog vremešnog biznismena i rijaliti majstora da preuzme američki tron. Ni postizborna neverica, razni protesti, pokušaji impičmenta, traljavi pokušaji iznošenja afera u javnost nisu uspeli da izmene situaciju. Niti je navodno „rusko mešanje“ u izbore uspelo da bude dovoljno jak arguemnt i opravdanje za očigledan poraz elita. I trebalo im je gotovo tri godine da shvate da nešto moraju da promene ako misle da se ponovo domognu Ovalnog kabineta. Jer poznato je da se elitističke navike teško menjaju. Upravo iz takvih unutardemokratskih previranja, kolebanja, upiranja prstom i traženja alternative izronila je Kortezova.

Novoizabrana kongresmenka Aleksandrija-Okasio Kortez izvlači broj svog kabineta u Predstavničkom domu SAD, Vašington, 30. novembar 2018.

Kao dete radničke porodice, ona je devojka koja zna da je cent „četvrtast“ i da se do njega teško stiže. Pojavila se sa levičarskim idejama koje mnogima zvuče primamljivo iako u američkim krugovima često ne nailaze na dobar prijem, budući da zvuče sovjetski, to jest previše commie, a sve što unutar SAD vuče na levicu još uvek je žigosano pečatom ideološkog stigmatizma. Međutim, Kortezova ističe da se ona „ne kandiduje iz levog miljea, već se kandiduje sa dna“. Drugim rečima, ona je glas obespravljenih; glas onih siromašnih koji bi želeli univerzalno i javno dostupno zdravstveno osiguranje i obrazovanje, povećanu minimalnu zaradu, pristojan život, jaču kontrolu Volstrita i zdravu životnu sredinu. Ukratko, ona želi jednu vrstu sigurnosti koju danas milenijalci, u čije ime ona takođe govori, svakako nemaju. Na kraju krajeva, sasvim je prirodno da ona zastupa baš ovakve stavove, s obzirom na njeno poreklo, pređašnji život i opštu ogorčenost elitama.

Posebno je, čini se, inspirisana Trampovim upornim odbijanjem da prihvati odgovornost ljudskog faktora za globalno zagrevanje, a naročito je bio iritantan njegov čuveni tvit u kojem „doziva globalno zagrevanje da brzo dođe“, budući da je cela zemlja tokom januara bila okovana ledom. Ne pomišljajući da je upravo taj polarni ekstrem direktna posledica potpuno havarisane globalne klime, Tramp je pokazao nerazumevanje problema posluživši se pogrešnom logikom – ako je ovoliko hladno, o kakvom globalnom zagrevanju mi govorimo?

IZMEĐU VIZIJE I UTOPIJE
Samo par dana nakon izbora, sa preko 200 klimatskih aktivista zakucala je na vrata Nensi Pelosi, aktuelne spikerke Predstavničkog doma sa zahtevom da Kongres usvoji njenu rezoluciju o Novom zelenom dogovoru. Pored ovakvog očigledno marketinškog poteza, ona je već 7. februara u Predstavničkom domu iznela njegove osnovne pretpostavke. Inspirisana Ruzveltovim Nju dilom, u etar je pustila još jedan, 21. veku prilagođen i prilično kontroverzan, Zeleni Nju dil.

Novi zeleni dogovor sam po sebi pretpostavlja istorijsku odgovornost Sjedinjenih Država za zagađenje planete, zbog čega one treba da preuzmu vodeću ulogu u smanjivanju emisija gasova sa efektom staklene bašte kroz pravednu i inkluzivnu ekonomsku transformaciju. Ta transformacija, između ostalog, podrazumeva da se neto emisija štetnih gasova svede na nulu i da se celokupna potražnja za električnom energijom obezbedi iz obnovljivih izvora energije, što bi trebalo da obezbedi milione dobrih i pristojno plaćenih poslova.

Aleksandrija Okasio-Kortez sa klimatskim aktivistima u Kongresu, 18. novembar 2018.

Pored ova dva temeljna cilja, u inicijativi Okasio-Kortezove pominju se još borba protiv sistemske nepravde, čisti vazduh i voda, zdrava hrana, popravljanje infrastrukture, povećanje energetske efikasnosti, jačanje prava radnika, primena trgovinskih pravila, rast domaće proizvodnje, visokokvalitetna zdravstvena zaštita, pristupačno i adekvatno stanovanje, ekonomska sigurnost, uzimanje u obzir potreba raznoraznih zajednica i tako dalje. Iako ova rezolucija ima nesumnjivo levičarski prizvuk, ona ujedno predstavlja i pomalo nerealan „spisak lepih želja“ koji treba da bude sušta suprotnost Trampovoj politici. No, razmotrimo dve prvobitno date ideje, zvezde vodilje Novog zelenog dogovora.

Ukratko rečeno, ovaj desetogodišnji plan potpune reorganizacije američkog načina života podrazumeva gašenje svih termoelektrana i nukleranih elektrana, potpuno napuštanje sagorevanja uglja, iskopavanja nafte, izgradnje gasovoda, radikalnu transformaciju u saobraćaju, proizvodnji, poljoprivredi i značajno veće investicije u obnovljive izvore energije. Koliko je ovaj plan revolucionaran, toliko je i rizičan, a koliko je rizičan, toliko je i neophodan. A da li je realan i ostvarljiv u praksi?

IZMEĐU FIKCIJE I TRILERA
Aktuelna situacija u SAD nam govori da je scenario ovog plana, govoreći filmskom terminologijom, definisan negde između naučne fantastike i trilera. Na vlasti je trenutno možda i najveći klimatski skeptik u istoriji zemlje i čovek koji tvrdoglavo nastoji da ispuni ono što je obećao u predizbornoj kampanji. Njegov plan se, između ostalog, bazira na forsiranju korišćenja uglja, kresanju budžeta EPA-e i povlačenju iz Pariskog sporazuma, da bi njegova vladavina dobila novu dimenziju sa – zasad neuspešnim –pokušajem vraćanja izvitoperenoj Monroovoj doktrini u kojem se već oseća opori miris nafte. Venecuelanska misija „Gvaido“ polako posustaje i čini se da je pokušaj rušenja Madura pred neuspehom. Instrumenti poput „uvoza demokratije“ i „dostavljanja humanitarne pomoći“ su, istina, opipali ogromna nalazišta nafte, ali izgleda da to „svrdlo“ nije dovoljno jako da probije izuzetno nepristupačno i poprilično tvrdo venecuelansko naftno polje.

Dakle, kao što se da videti, plan ove administracije je da se od nafte ne odstupa ni za pedalj, a na delu vidimo i – istina ponovo neuspešan – pokušaj američkih emisara da Evropljanima prodaju svoj gas. Zbog toga je prihvatanje ovog plana trenutno nešto što se zaista graniči sa domenom naučne fantastike.

Međutim, svaka naučna fantastika ima primesu trilera. Taj triler se ogleda u činjenici da demokrate po svaku cenu žele da se vrate u Ovalni kabinet i osujete Trampove namere. Histerija koja vlada zbog njega je tolika da bi mnogi „krvožedni psi“ iz redova establišmenta rado voleli da sruše izabranog predsednika nedemokratskim metodama. Ipak, znajući da bi narušavajući sistem mirne predaje vlasti sami sebi „skočili u usta“, oni će morati da ga istrpe do 3. novembra 2020. godine, kada su zakazani naredni predsednički izbori. A veliko je pitanje da li i samo do tada.

FAKTOR SANDERS
Naredni izbori bi mogli ući u istoriju kao zanimljiviji možda čak i od prethodnih, i to zbog jedne proste činjenice napomenute u prvom pasusu ovog teksta. Prvi dan kada Sjedinjene Države mogu i definitvno da se povuku iz Pariskog klimatskog sporazuma jeste 4. novembar 2020. godine, iako se u medijima stvorila pogrešna slika da SAD od Trampove najave više nisu strana sporazuma. Prema Članu 28, a u skladu sa datumom stupanja sporazuma na snagu (4. novembar 2016.), prvi dan kada jedna zemlja (u ovom trenutku samo SAD) može zvanično da se povuče jeste, igrom slučaja, baš prvi dan nakon američkih izbora. Dakle, pred Amerikom je nimalo popularan izbor, reklo bi se „između čekića i nakovnja“: ili Tramp i nastavak njegove defektne politike „zaštite životne sredine“ oličene u povlačenju iz Pariskog sporazuma ili demokratski kandidat leve orijentacije sa izuzetno ambicioznim Novim zelenim dogovorom u džepu koji treba da bude karta za ostanak u „pariskom vozu“. Ali ko je ta ličnost?

Kada je „Aleks iz bloka“ sa desetostruko manje sredstava od svog glavnog unutarstranačkog protivnika uspela da uđe u Kongres, bio je to znak u kom će se pravcu kretati izbor kandidata Demokratske stranke. Ona je bila recept za uspeh. Iako zbog svojih godina Kortezova ne može stati na crtu Trampu na narednim izborima, najava kandidature Bernija Sandersa, koji je podržao ovaj dogovor i koji zastupa slične ideje kao i Aleksandrija, govori nam da bi predsedničkog kandidata Demokratske stranke zaista trebalo tražiti u levičarskom miljeu. „Magarci“ su jako svesni naprasno velike popularnosti koju Kortezova uživa unutar brojnih zajednica i starosnih društvenih struktura, ali i njene sposobnosti da progovori u ime običnih ljudi i radnika iz čijih krugova je došla. Kako se bliže izbori i kako se o Novom zelenom dogovoru sve više govori, a uzimajući u obzir da konkretnog alternativnog plana nema ni na vidiku, sasvim je sigurno da će se oko njega „lomiti koplja“.

Međutim, ono što ovaj „demokratski triler“ delimično pretvara u tragediju jeste njegova cena koštanja koja je sve samo ne ohrabrujuća. Procene su da bi Novi zeleni dogovor i njegova podrazumevajuća ekonomska transformacija društva državu koštali čitavih 93 hiljade milijardi dolara, odnosno nekih 600.000 dolara po domaćinstvu. Drugim rečima, demokratski kandidat će morati da se kocka između potpunog debakla zbog predviđenih velikih troškova ovog zelenog programa i vizionarske budućnosti oko koje će čitav svet morati u dogledno vreme da se okupi jer nas u protivnom ne čekaju nimalo lepe vesti.

Na kraju, recimo i to da čitava ova priča ima i jednu crtu komedije oličenu u slici koja je obišla svet, na kojoj je „zabrinuti“ Tramp obema rukama obgrlio američku zastavu u nadi da će ga ona spasiti od razularenih „demokratskih bikova“. Računajući da bolje poznaje većinsko raspoloženje u američkoj javnosti, on je na pomenutoj konferenciji Konzervativne političke akcije u Merilendu javno ohrabrio demokrate da promovišu ovaj dogovor, nazvavši plan Kortezove „srednjoškolskim radom koji je pisao siromašni đak“. Tom za republikance smešnom a za demokrate obeshrabrujućom porukom on je svojim protivnicima ironično stavio do znanja da mu, podržavajući Novi zeleni dogovor, uveliko „olakšavaju“ pobedu 2020. Naravno, Tramp je svestan skupoće i radikalnih promena koje ovaj plan nosi sa sobom, pa on vešto koristi svaku priliku da ga „javno podrži“ i da ismeje sve one demokrate koje ga podržavaju baš zato što čvrsto veruje da će zbog tog dogovora lako ostati u sedlu i u naredne četiri godine.

A da li će „Zeleni Nju dil“ ostati „magareća komedija“ ili će postati „slonovska crna komedija“, pa čak i „tragedija“, i da li će se optimistične pariske noći nastaviti, ili će se pretvoriti u još jednu vašingtonsku melanholičnu serenadu, ostaje nam da vidimo na „dodeli predsedničkog Oskara“ u noći između 3. i 4. novembra iduće godine, kada će stvari unutar SAD postati mnogo jasnije.

 

Radomir Jovanović

Izvor Novi Standard

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here