Ново обуздавање

Поделите:

Премда успех није загарантован, политика обуздавања Кине, Русије и Ирана је најбоља шанса да се одбране амерички интереси у 21. веку

Четвртина века која је наступила по окончању Хладног рата била је најмирнија у савременој историји. Најснажније светске силе нису се бориле између себе, па чак ни пуно размишљале у том правцу. Оне се уопште нису припремале за рат, нису га очекивале, нити водиле преговоре и политичке маневре са изгледом рата који би се могао наслутити. Како је војна хегемонија САД опстајала, могућност да се развијене нације боре између себе деловала је удаљеније него икада.

Онда је историја почела да мења свој правац. Током последњих неколико година три силе су покренуле активне кораке у правцу ревизије безбедносних аранжмана у својим регионима. Русија је извршила инвазију на Крим и друге делове Украјине и прикривено покушала да дестабилизује европске демократије. Кина је изградила утврђења на вештачким острвима у међународним водама, показала претензије на огромно пространство Западног Пацифика и направила кораке у правцу економског организовања Евроазије по мери Пекинга. Исламска Република Иран је проширила свој утицај на значајан део Ирака, Либана, Сирије и Јемена и покушава да се докопа нуклеарног оружја.

НОВО ОБУЗДАВАЊЕ ЗА НОВИ ВЕК
Овакав нови свет изискује нову америчку спољну политику. Срећом, не тако давна прошлост може да понуди одређене смернице. Током Хладног рата, Сједињене Државе су изабрале да обуздају Совјетски Савез, деценијама успешно спречавајући његове војне агресије и ограничавајући му политички утицај. Оне би још једном требало да примене стратегију обуздавања, овога пута према Русији, Кини и Ирану. Савремени свет је довољно сличан оном из средине ХХ века да би ту стару стратегију учинио релевантном, али и довољно различит да би она морала бити модификована и унапређена. Иако успех није загарантован, нова политика обуздавања нуди најбољу шансу да се одбране амерички интереси у ХХI веку.

Данас, као и раније, постојање могућности избијања оружаног сукоба врши велики утицај на спољну политику Сједињених Држава и земаља широм Азије, Европе и Блиског Истока. Хладни рат је свет поделио у супротстављене таборе, са регионима, па чак и земљама, подељеним на два дела. Слични расцепи се развијају и данас, при чему свака од ревизионистичких сила захтева своју личну сферу утицаја, одвојену од ширег глобалног поретка који подржавају САД.

Ревизионистичке силе су и данас, као и раније, диктатуре које доводе у питање америчке вредности, али и америчке интересе. Оне теже да оборе политичке, војне и економске аранжмане, чије су успостављање Сједињене Државе давно помогле и које од тада подржавају. Уколико би Русија Владимира Путина успела да изнова успостави контролу над деловима бившег Совјетског Савеза, Кина Сија Ђинпинга преузела контролу над поморском трговином у Западном Пацифику, или Иран Ајатолаха Алија Хамнеја доминирао резервама нафте у Персијском заливу, Сједињене Државе, њени савезници и глобални поредак који подржавају претрпели би озбиљан ударац.

Ипак, данашње околности се у неколико значајних ставки разликују од оних у прошлости. Током највећег дела Хладног рата, Вашингтон се сукобљавао са једним моћним опонентом – Совјетским Савезом, лидером међународног комунистичког покрета. Сада мора да се носи са три засебна супарника, од којих је сваки у великој мери независтан од друга два. Русија и Кина сарађују, али се такође и међусобно такмиче и, док и једни и други имају добре односе са Ираном, истовремено и једни и други имају велику и потенцијално непослушну муслиманску популацију, што им даје разлог да брину о порасту моћи и утицаја Ирана. Обуздавање је током Хладног рата било јединствен глобални подухват, имплементиран регионално. Савремено обуздавање ће укључивати три засебне регионалне иницијативе, које би требало имплементирати у међусобној координацији.

Знак испред зграде Државног секретаријата САД, Вашингтон, 12 септембар 2018.

Поврх тога, Совјетски Савез је представљао снажан идеолошки изазов, посвећен не само геополитичким интересима Москве већ и њеним комунистичким принципима. Ни Русија ни Кина данас немају такву „крсташку“ идеологију: Русија је у потпуности напустила комунизам, а Кина је то учинила делимично, задржавајући појам врховне власти партије, али одбацујући већи део економског и идеолошког жара. Што се тиче Ирана, премда Исламска Република представља идеолошки принцип, а не само широку територију, потенцијална привлачност њене идеологије је у великој мери ограничена на исламски свет, пре свега на његову шиитску мањину.

Ни једна од данашњих ревизионистичких сила не поседује застрашујуће војне капацитете којима је располагао Совјетски Савез. У војном смислу, Русија представља умањену везрију СССР-а, а Ирану недостају респектабилне модерне војне снаге. Економски развој Кине би могао да јој омогући достизање нивоа Сједињених Држава у свим стратешким димензијама и да је претвори у истински равноправног опонента. Ипак, до сада је фокус Пекинга био усмерен на развој снага којима би одстранио САД из Западног Пацифика, а не на глобално пројектовање своје силе. Штавише, иницијативе које је свака од ових земаља до сада покренула – руско заузимање Крима и уплитање на Блиском Истоку, кинеска изградња вештачких острва, регионалне субврезије Ирана – пре су представљале вид ограниченог опипавања пулса него отворени напад на постојећи поредак.

На крају, Совјетски Савез је током Хладног рата у великој мери био изолован од светске економије са центром у САД, док су данашње ревизионистичке силе њен саставни део. Русија и Иран имају релативно мале економије и углавном извозе енергенте док, Кина поседује другу највећу економију на свету, са дубоким, разгранатим и растућим везама са земљама широм света. Узајамна економска зависност ће компликовати процес обуздавања. Кина, на пример, можда јесте политички и војни ривал, али је истовремено и кључни економски партнер. Сједињене Државе зависе од кинеског финансирања њиховог дефицита, а Кина рачуна да ће Сједињене Државе куповати њене извозне производе. Стога ће азијски део стратегије обуздавања такође изискивати и другачију политику јер, иако би кинески војни колапс унапредио безбедност Азије, кинески економски колапс би изазвао економску катастрофу.

СНАЖНИЈИ ЗАЈЕДНО
Скупа, ове разлике чине данашњу политику обуздавања мање ургентним изазовом у односу на хладноратовски период. Сједињене Државе не морају да се носе са једном смртоносном претњом од стране државе која је посвећена прекрајању читавог света по својој слици. Оне морају да се окрену трима озбиљним, али мањим изазовима,  постављеним од стране земаља које не теже глобалној утопији, већ већој регионалној моћи и аутономији. Ипак, иако данашњи изазови можда нису толико епохални, они су далеко компликованији. Старо обуздавање је било једноставно, ако не и лако. Ново обуздавање ће морати да споји мноштво политика, међусобно пажљиво координисаних по планирању и егзекуцији, што ће изискивати иновативност и флексибилност Сједињених Држава и њених савезника.

Данашње обуздавање, попут хладноратовског, изискује америчко војно присуство у иностранству. У Европи, копнене трупе су неопходне како би се спречила руска агресија. Путинов режим је већ слао трупе у Грузију и Украјину, а Сједињене Државе су посвећене заштити својих НАТО савезника. То укључује и малене балтичке земље на руским границама. Бранећи њих, Сједињене Државе би могле да се сусретну са неким од истих потешкоћа на које су наишле приликом одбране Западног Берлина, укључујући ту и, у најгорем случају, неопходност доношења одлуке да се у игру уведе и нуклеарно оружје, радије него да се прихвати војни пораз.

Источна Азија изискује снажно поморско присуство, како би се одбранила од кинеске намере да доминира Западним Пацификом. Сједињене Државе су посвећене заштити својих савезника, попут Јапана, Јужне Кореје и Тајвана, те одржавању отворених поморских путева. Оне спроводе такозвану „слободу навигационих операција“ у међународним водама на које је Кина недавно истакла претензију, како би се ставило до знања да остатак света не прихвата кинеске претензије и кинеску доминацију на том простору.

Борбена формација кинеског носача авиона Лајонинг током војних вежби кинеске морнарице у Јужном кинеском мору, 2. јануар 2017.

На Блиском Истоку, америчке поморске и ваздушне снаге су неопходне како би се обезбедиле пошиљке нафте из Персијског залива у Европу и Азију и како би се подржало успешно спречавање нуклеарног програма Ирана, уколико би то постало неопходно. Америчке копнене трупе нису потребне; локалне снаге су те које би морале да надгледају иранске покушаје регионалних субверзија (које изводе локалне милиције).

Дипломатски, Вашингтон мора да задржи или склапа широке коалиције локалних снага које би се супротставиле сваком ревизионистичком изазову. У Европи, НАТО је био створен да спроведе управо ову мисију и то би требало да буде ослонац америчке стратегије на том простору. У Азији и на Блиском истоку, образац „главног чворишта“ америчких савезништава из Хладног рата још увек постоји, и поред тога што су регионалне силе почеле између себе да сарађују. Рад са партнерима експлоатише највећу снагу Вашингтона: способност да привлачи савезнике и ствара моћне коалиције против изолованих противника. Сарадња са другим земљама америчкој спољној политици такође пружа легитимитет који би јој иначе недостајао, показујући на тај начин да Сједињене Државе не наступају само ради себе, већ да бране опште принципе међународног реда које и многи други подржавају.

Зависност ревизиониста од приступа глобалној економији пружа Сједињеним Државама и њеним коалиционим партнерима потенцијални извор моћи. Вашингтон и његови савезници покушали су да експлоатишу ову чињеницу санкцијама Русији због инвазије Украјине, тарифама за Кину због њене трговинске праксе и санкцијама Ирану због програма развоја нуклеарног наоружања. Међутим, међузависност иде у оба смера: Русија је покушала да изврши притисак на Украјину бранећи јој приступ руским енергентима, док је Кина увела циљани ембарго Јапану и Норвешкој како би изразила незадовољство одређеним потезима тих земаља. Штавише, економска средства у најбољем случају имају мешовите исходе у постизању политичких циљева: што је коалиција која уводи санкције шира, то ће њихов домет бити већи.

ОЗВАНИЧАВАЊЕ
Могућност троструке стратегије обуздавања у ХХI веку поставља одређена питања. Будући да Сједињене Државе већ чине много тога што се од њих очекује, колико промена у америчкој спољној политици је заиста потребно? Да ли је обавезна или остварљива конфронтација са све три ревизионистичке силе одједном и како би све то могло да се заврши?

Што се тиче првог питања, отворено посвећивање Сједињених Држава обуздавању би само наставило многе постојеће политике, преобликујући их као део кохерентне националне стратегије, радије него као резултат инерције или непажње. Јавна посвећеност обуздавању би повећала кредибилитет америчке политике одвраћања и смањило шансу опортунистичких напада у нади да се постигну лаки добици (што се десило у Кореји 1950. и Ираку 1990. године). То би, заузврат, убедило тренутне и потенцијалне савезнике и повећало њихову спремност да се укључе. Усвајање обуздавања као стратешког оквира би такође помогло у уздржавању од повремених импулса Вашингтона да чини више (у покушају да трансформише друга друштва) или мање (да се у потпуности повуче из глобалног ангажовања).

Што се тиче конфронтирања са све три силе одједном, геополитичка логика и историјско искуство сугеришу да је редуковање броја непријатеља најбољи пут, баш као што су Сједињене Државе учиниле уласком у коалицију са Совјетским Савезом како би поразили нацисте, а затим се повезали са Мао Цедунговом Кином како би поразили Совјете. Пост-совјетска Русија је требало да буде природни партнер Западу. Међутим, Москва је експанзијом НАТО-а, које је довело иностране трупе на њен праг упркос руском противљењу, беспотребно отуђена од свог логичног геополитичког партнерства.

Председник Русије Владимир Путин поклања фудбалску лопту председнику САД Доналду Трампу на заједничкој конференцији за штампу у Хелсинкију, 16. јул 2018.

У овом тренутку, сва три ревизионистичка режима се зарад унутрашње подршке ослањају на националистичко непријатељство према САД и западним демократијама генерално и одбијају да буду део коалиције коју предводи Вашингтон. На срећу, Русија је много слабија од Совјетског Савеза, Кина је суздржана због војне претње и свести да би сукоб оштетио њену економију, а Иран је регионална сила, па Сједињене Државе могу себи да приуште обуздавање све три силе истовремено (докле год то раде у склопу снажних коалиција).

Хладноратовско обуздавање је било политика неизвесног завршетка, што значи да се евентуални исход могао само прижељкивати. Исто ће важити и за нову верзију: курс би требало следити све док постоје претње због којих је успостављен, а у идеалном случају ће се завршити на сличан начин (као и први Хладни рат). Конструктивне промене режима, на пример, нарочито долазак демократије, промениле би спољнополитичку оријентацију ревизионистичких сила. Такве промене би морале да се одиграју кроз унутрашње процесе и није превише вероватно да ће се оне догодити у неко скорије време. Па ипак, ни један од тих режима не може да буде у потпуности уверен у своју дуговечност: учестала избијања политичких турбуленција током година показала су да се свако од њих суочава са значајном унутрашњом опозицијом, на власти се одржава кроз принуду, плашећи се свог народа више него што му верује. Такве ситуације се могу мењати веома брзо. Добро примењена политика обуздавања могла би да повећа шансе за одређене промене, стварањем спољног контекста који би то охрабрио, а када и да ли би то уродило плодом је немогуће предвидети.

ЧУВАТИ СЕ „ШВЕРЦЕРА“
Иронично, највећа препрека новој политици обуздавања не долази са стране сила које би требало обуздавати, већ од држава које би то обуздавање требало да врше. Сједињене Државе морају изнова да науче како се управља чврстим савезничким коалицијама, али и да убеде сопствене грађане да је вршење глобалног лидерства и даље вредно труда који изискује.

Коалицијама је и у најбољим околностима тешко управљати. Није било лако одржати западну коалицију током Хладног рата, иако је била суочена са једном моћном претњом. Изградња и одржавање упоредивих коалиција данас, када се суочавају са различитим мањим претњама, биће чак и теже. У Европи све земље зазиру од Русије, али неке више од осталих: оне које се налазе најближе границама Русије најснажније подржавају појачано војно присуство Запада. Године криза око заједничке европске валуте су у међувремену узеле политички данак, повећале унутрашње тензије у Европи и отежале сарадњу сваке врсте. Драма око Брегзита, која је и даље у току, само ће додатно закомпликовати ове проблеме.

У Азији, Филипини и Јужна Кореја су понекад имали бенигнији поглед на кинеску снагу од осталих земаља региона. Развој заједничке политике чак и међу оним земљама које се слажу око потребе да се кинеске амбиције контролишу (укључујући Аустралију, Индију, Индонезију и Јапан) је тежак посао, јер су то аморфне, хетерогене групе.

На Блиском Истоку, кључни амерички савезници – Катар (у коме се налази америчка ваздушна база) и Саудијска Арабија – имају жестоке несугласице. Влада Турске, која је чланица НАТО пакта, поистовећује се са Муслиманским братством, које Египат и Саудијска Арабија сматрају за своје смртне непријатеље. Иронично, једини непроблематичан савезник коалиције против Ирана јесте Израел, земља која је деценијама била анатемисана као корен свих проблема на Блиском Истоку, а која сада бива препозната као поуздана противтежа персијској моћи.

Председник САД Доналд Трамп и премијер Израела Бенјамин Нетанјаху

Све коалиције се суочавају са проблемом „шверцовања“, па доминантни чланови обично плаћају више од договорених трошкова, а тако ће бити и са новим обуздавањем. Тај дисбаланс ће бити најочигледнији у Европи, где већ исувише дуго опстаје традиција пуштања Вашингтона да изнесе највећи део терета колективне одбране; она потиче из периода када су амерички савезници били сиромашни и слаби, али се одржала чак и након што су они постали снажни и богати. Током Хладног рата, сваки амерички председник је покушао, без превише успеха, да натера европске државе да дају више новца за НАТО, али нико од њих није потенцирао ову тему исувише снажно јер је приоритет био да се одржи заједнички фронт против совјетске претње. Може бити да је данас толеранција према том „шверцовању“ мања, што коментари америчког председника Доналда Трампа јасно стављају до знања.

Азијске земље које зазиру од Кине повећале су своја улагања у одбрану. Ипак, Сједињене Државе ће морати да преузму вођство у супротстављању Кини јер је најургентнија претња коју она представља поморске природе, а то изискује огромну морнарицу која би јој парирала, морнарицу какву поседују само Сједињене Државе. На Блиском Истоку, Израел поседује способне оружане снаге. Саудијска Арабија је набавила скупу војну опрему од Сједињених Држава, али није демонстрирала капацитет да је ефикасно користи. Турска располаже респектабилном војском, али се не може рачунати да би је актуелна влада користила за обуздавање Ирана.

ХОЋЕ ЛИ АМЕРИКА ПРЕДВОДИТИ?
Најслабија карика у ланцу могла би да буде баш сама најмоћнија сила. Постоје разлози за очекивање да ће америчка јавност подржати водећу улогу у обуздавању Русије, Кине и Ирана, јер Сједињене Државе имају дугу историју вођења такве спољне политике. Овакав приступ иза себе има геополитичку логику, апелујући да заштити америчке интересе у кључним деловима света, по разумној цени. Али такође постоје и разлози за сумње: данашње претње делују мање ургентно; суочавање са њима ће бити компликованије, а став грађана према иностраним уплитањима се погоршао током претходне две деценије, из разумљивих разлога.

Сједињене Државе су у оба светска рата биле увучене спољним нападима, а Американци су током Хладног рата пружили подршку политици глобалног домета јер су били уверени да ће се на тај начин спречити још један светски рат. Након колапса Совјетског Савеза, многи од уговора из Хладног рата су опстајали кроз инерцију и стечену подршку, пошто је деловало да не изискују превисоку цену и ризик. Сада када су се трошкови и ризици такве политике повећали, многи Американци би могли да преиспитају своју подршку.

Скептицизам се продубио услед недавних невоља у иностранству. Интервенције у Авганистану, Ираку и Либији нису се добро завршиле и јавност нема превелику жељу за новим авантурама. Иако је овај став доста логичан, он не би смео да угрози проспект новог обуздавања, јер је тај политички курс доста другачији од пропалих „крсташких похода“ претходних деценија. Они су укључивали напоре да се унутрашње политике и економије слабих земаља трансформишу. Политика обуздавања подразумева баш супротно – контролисање понашања снажних земаља. Уколико би национални лидери умели да цене и објасне ову разлику, могли би да привуку јавност на своју страну.

Најзад, нови успон популизма чини сваки такав подухват тежим. Суштина популизма јесте непријатељство према елитама, а обликовање и спровођење спољне политике јесу елитне активности. Представници спољнополитичког естаблишмента фаворизују снажну улогу Америке у свету, што би могао да буде добар разлог за оне који су против тог естаблишмента – укључујући и популисту који тренутно обитава у Белој кући – да јој се противе.

Амерички председник Доналд Трамп држи говор испод слогана „купуј америчко – запошљавај Американце“, Висконсин, 18. април 2017.

Дакле, будући правац америчке спољне политике остаје нејасан. Вашингтон би могао да се одрекне вођства коалиција у обуздавању три ревизионистичке силе, у случају чега ће њихова снага нарасти. Охрабрени америчким повлачењем, оне би могле да постану агресивне у опхођењу према својим суседима. Ти суседи се тренутно ослањају на заштиту америчког нуклеарног арсенала. Уколико почну да сумњају у кредибилитет америчких безбедносних гаранција, оне би могле да следе пример Израела и одлуче се за развој или набавку сопственог арсенала како би се заштитили. Америчко повлачење би тиме учинило свет опаснијим, а нуклеарну пролиферацију извеснијом.

Захваљујући величини, географији и снази Сједињених Држава, Американци су током многих генерација били у могућности да обраћају мање пажње на америчку спољну политику у односу на грађане других земаља, на чије животе и срећу та политика има много непосреднији и директнији утицај. Међутим, уколико би се земља одлучно окренула од своје глобалне улоге и дозволила да ревизионистички изазивачи напредују без контроле, америчка срећна одвојеност од света могла би да нестане. А када се коначно схвати шта је то што треба заштитити, могло би бити исувише касно да се то постигне без великих тешкоћа и високе цене.

Мајкл Манделбаум је директор Америчког спољнополитичког програма на Универзитету Џон Хопкинс и аутор 10 књига о спољној политици Сједињених Држава

 

Превео Срђан Бељић

 

Извор foreignaffairs.com

Поделите:

1 коментар

  1. “Una salus victis nullam sperare salutem” – “Jeдини је спас побеђенима не надати се никакву спасу”

    Без обзира на то, да ли то неко не жели или неће да прихвати, свемоћни амерички и европски тријалисти ће и даље имати месијанску улогу и усмеравати међународне односе преко њихових структура у свету, зато не можемо заобићи ни изјаву америчког председника Ulysses-а S. Grant-а када је 1872. године по други пут изабран за председника САД, он је тада рекао:

    “Цивилизовани свет тежи ка републиканизму, ка народној владавини преко његових представника и наша велика република судбином је одређена, да служи као водич свима осталима… Наш творац спрема свет да постане у одговарајућем моменту једна велика нација, која ће говорити само једним језиком и којој војска и флота више неће требати…” – “Le monde civilise, disait Grant, tend vers le republicanism, vers le gouvernement du people par ses representats et notre grande Republique est destine a server de guide a toutes les autres… Notre Createur prepare le monde a devenir en temps opportune une grande nation qui ne parlera qu’une langue et ou les armees et les flottes ne seront plus necessaries” (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 27).

    Даље, на стр. 28 Вирион каже: “То је унапред потврђени амерички лидершип у остварењу
    овог програма, чију су непрецизност и говорничко месијанство маскирали у једну окултну диктатуру“. Одмах затим, на истој страни, Вирион се пита: “Одакле је долазила Грантова сигурност? Још у оно време?“, да би наставио:

    – “Не само због преноса у Њујорк исте те 1872 године седишта Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој;

    – не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога и због вртоглавог успона банкарске групе ‘Јакоб Шиф, Кун и Лоеб’, која ће финансирати револуцију 1917 године;

    – не само због устоличења у Њујорку од 1867 године Мазинијевог ‘Универзалног Демократског Савеза’, успркос важности његове непосредне улоге у револуционарним покретима све до Пољске и Русије, посредством Бакуњинове мреже;

    – и не само због оснивања у Њујорку 1843 године чувеног тајног искључиво јеврејског друштва Б’наи Брит.

    Није значи изненађујуће што је Њујорк постао седиште „револуционарних структура, високе паладистичке масонерије, великих међународних финансијера, све је ту, као на састанку утврђеном унапред у исто време и у истом граду…“ (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр.131).

    И тако се архитектима америчке изузетности и месијанства указала прилика да убаце идеју о “светској владавини” са седиштем у Њујорку, о чему на 44 стр. Вирион каже: “Час је дакле дошао, да се убаци идеја о светској владавини у масу, да се обрађује међународно тесто, да би се директно измоделирао профил ‘Великог Дела’ на једном плану који више није био тајна, старом три века, који је већ изложио Comenius, па онда Saint – Yves d’ Alveydre, да би нашао најзад свој модернизовани израз у Синархијском пакту…” (Види: Pierre Virion, Beintot un gouvernement mondial? – Une super et counter-eglise, стр. 44).

    Није без интереса да подестимо и на пројекат свемоћног англоамеричког неолибералног глобалистичког естаблишмента, којег представљају интернационалне,
    мултикорпоративне, идолатриске, окултне, тајне и јавне структуре у свету, да би се једног дана човечанство подвргло и савило под јарам тзв. „великих изабраника-кардова“ који
    представљају проститусану „Светску федералну владу“ са седиштем у Њујорку (World
    Federal Government, United World Federalist, World Constitution and Parlament
    Association…). Значи није изненађујуће што је рекао амерички сенатор Џемс П. Варбург (James P. Warburg) пред америчким сенатом 1950. године:

    „БЕЗ ОБЗИРА НА ТО, ДАЛИ ТО НЕКО ХОЋЕ ИЛИ НЕЋЕ, МИ ЋЕМО ИМАТИ СВЕТСКУ ВЛАДУ! ЈЕДИНО ПИТАЊЕ КОЈЕ СЕ ПОСТАВЉА ЈЕСТЕ: ДА ЛИ ЋЕ ТА ВЛАДА БИТИ УСПОСТАВЉЕНА НА ОСНОВУ ЊЕНОГ ПРИХВАТАЊА ИЛИ ПАК ПОБЕДОМ“ – „QUATRE ANS PLUS TARD, EN 1950, WARBOURG DECLARAIT DEVAN LE SENAT AMERICAIN: ‘QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI POCE GOUVERNMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE…“ ( Види: Pierre Virion, Biontot un gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 27; William P. Hoar, Architects of conspiracy – An Intriguing History, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here