Nulta tačka NATO umetnosti

Podelite:

Može li se umetnost efikasno podvrgnuti političkoj kontroli? Poslednja značajna sila koja je to probala bio je NATO, kada je 1999. osnovao grupu NATOarts, čiji su umetnici imali obavezu da direktno podnose izveštaje Upravnom odboru direktora. Šta je danas ostalo od ove inicijative za promociju ratnog duha estetskim metodama?

Godine značajne za delatnost organizacije NATOarts su istovremeno i njen program. Osnovana je 4. aprila 1999. u zlatno doba Alijanse na krilima, kako simboličkim, tako i onim pravim, kada je u sklopu prvog NATO performansa na evropskom tlu poslala bombardere na Srbiju.

Opis slike: Grisaj 4×8 metara iz 1971. američkog autora Pola Sarkisiana, parabola o modernosti zagusenoj istorijom. Minimalistička instalacija Joko Ono iz 1967. stočić i dve stolice, balansira taj osećaj nemoći antisepčkom belinom. (levo) Sa upravo otvorene izložbe “55susreta” u bečkom MUMOK-u – “Meta harmonija” Žana Tangulija, 1978. simbolizuje nemogućnost izlaska iz istorije (desno) 

Ugašena je tačno pet godina kasnije, neposredno posle Martovskog pogroma na Kosovu, kada su kosovski Albanci u besu zapalili i porušili na desetine hrišćanskih crkava i proterali na hiljade Srba i ostalih manjina.

Negde između aprila 1999. i aprila 2004, odbor NATO direktora je došao do zaključka da je za jednu vojnu organizaciju metodološki problematično kad svoju delatnost prevodi na jezik estetike.

U posledici, NATO kao umetnički mecena je propao, i to, kao što vremenski okvir sugeriše, upravo zbog Srbije.

Pri tome je NATO ne samo ignorantski prešao preko istorijskih primera koji bi ga sačuvali blamaže “NATO umetnosti”, već je neshvatljivo zanemario niz savremenih kulturnih teoritičara koji u umetnosti detektiraju nekontrolisanu energiju, od one vrste koja će se kad-tad u grubom humoru okrenuti protiv nalogodavaca i finansijera.

Kao što je Adorno 1949. sumirao moralni status Drugog svetskog rata izjavom da je “pisati poeziju posle Aušvica varvarski čin”, tako se i NATO između 1999. i 2004. našao u analoškoj moralnoj klopci da na ruševinama koje je sam stvorio stvara konceptualnu umetnost za svetlu budućnost.

Kako je Srbija sa Kosovom prostor na kome je i danas ostalo najviše instalacija NATO umetnosti, vredno je pozabaviti se praktičnom, teorijskom i logičkom stranom te inicijative.

U smislu formalne logike, eksperiment sa organizacijom NATOarts pokazuje da NATO najverovatnije ne zna šta radi, ponekad, često ili uvek. On proba – scenario 1, 2, 3…

Aktuelna dimenzija takvog interpretativno otvorenog razvoja je došla do izražaja na upravo završenom NATO samitu, kad je Vašington praktično ucenio evropske članice da podignu izdvajanja za naoružanje na dva odsto nacionalnog bruto produkta (trenutno taj uslov ispunjavaju samo Grčka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Estonija i Letonija).

 

On Kavara

On Kavara

Opis slike: Američki konceptualista japanskog porekla On Kavara proslavio se sa “Today Series”, tablama koje prate neumoljivi protok vremena. Svaka slika je ustvari pitanje – Šta ste radili tog dana? 

Viša izdvajanja za odbranu, forsirana u smislu reketa, guraju u fokus moguću stratešku nesigurnost NATO alijanse, jer se na taj način Evropljani stavljaju u dilemu da se ili prvo naoružavaju pa traže neprijatelja, ili prvo fiksiraju na glavnog neprijatelja, pa tek onda ciljano naoružavaju.

Ledolomac Internacional

Kako je sam NATO definisao sopstvenu ulogu univerzalnog mecene u onih pet godina između bombardovanja jedne evropske zemlje 1999. i ćutanja na ikonoklastični karakter Martovskog pogroma 2004, kad je uništen niz objekata sakralne umetnosti?

“NATOarts je internacionalna umetnička organizacija sa ciljem promocije globalne bezbednosti i stabilnosti sredstvima konceptualne umetnosti. Njome upravlja 19-člani Odbor direktora, uz simetričnu reprezentaciju iz zemalja članica. (…) Kao institucija operativna pod članom 23 Ugovora o odnosima Ujedinjenih nacija i međuvladinih organizacija (Oslo accord, 1971, prim. VK), NATOarts nije u direktnom odnosu ni sa jednom suverenom državom, već je subjekt međunarodnog prava. Kako su njegovi osnivači trenutno angažovani na drugim projektima, aktivnosti organizacije NATOarts su od 2004. do daljeg suspendovane.”

U tih pet godina postojanja ostvareno je nekoliko projekata:

1999: Internacionalni tender za uniforme koje će nositi umetnici i zaposleni u organizaciji NATOarts.

1999: Multimedijalna instalacija uz pratnju elektronskih orgulja “Tužbalica za argentinsku ekspediciju”. Projekat “Tužbalice” (threnody) je interpretativno otvoren za svu vrstu političkih asocijacija, čak i onih dijametralno suprotnih, jer se njime odaje počast poginulima u rusko-argentinskoj ekspediciji 1982. u pokušaju uspostavljanja vojnog prisustva na Antarktiku.

2000: Danube River Project. Američki konceptualista Skot Lizama dobio je zadatak da utvrdi ima li istine u tome da je Dunav zagađen i da to saznanje zabeleži kroz niz instalacija.

2000: Projekt Ledolomac Internacional. Isti američki umetnici koji su radili “Tužbalicu” poslati su na putovanje od Jokohame do Halifaksa na kontejneru “Trein Mersk”. U dva meseca plovidbe, od umetnika se očekivalo da konceptualizuju audio-izveštaj u korist ekonomske globalizacije.

2000: Projekt Sahalinska petorka. Sredinom 1999. je Svetska trgovinska organizacija zamolila NATO da istraži izveštaje o izvesnoj umetničkoj grupi koja deluje u japanskim neformalnim krugovima (u engleskom originalu “u podzemlju”, underground) sa ciljem da destabilizuje globalne ekonomske trendove, pre svega između Japana i Kanade. Odbor direktora je 2000. poslao nekoliko NATOarts umetnika u Japan da identifikuju lidere grupe.

2001: Retrospektivna, putujuća izložba svih akvizicija koje je NATOarts kupila, sponzorisala i dobila do tog trenutka. Izložba je prvi put otvorena 15. marta 2001. u Galeriji moderne umetnosti “Forde” u Ženevi.

Džasper Džons

Džasper Džons

Opis slike: Američki slikar Džasper Džons je slikao samo dve teme – zastave i mete. Ova meta iz fundusa bečkog MUMOK-a je nastala 1967, kao daleka idejna skica za banalizaciju koju će savremena umetnost doživeti u godinama NATOartsa. 

Ovaj kratki pregled NATO umetničke produkcije dozvoljava nekoliko zaključaka: NATOarts je bila dobra tezga za odabrane američke konceptualiste; slao se umetnik na umetnika, odnosno umetnik je umetniku bio špijun; na kraju konceptualne balade su svi umetnici, u urednim uniformama s međunarodnog konkursa, referisali Odboru direktora.

Cilj je bio produkcija izvorne konceptualne umetnosti. To je ona umetnost koja zaobilazi materijalnost da bi prenela čistu ideju, koja je tautologija same sebe, koja demaskira realno postojeće objekte na zemlji kao odsjaj transcendentalnih čistih ideja na nebu.

Ukratko, NATO je naivno mobilizovao Platona.

Kako je NATO naleteo na koncept

Naravno da to nije moglo da funkcioniše, ne samo zato što je Platon odavno mrtav.

Nije neophodno biti sumnjičav prema emancipatorskoj i zaštitničkoj ulozi Severnoatlantske alijanse da bi se postavilo pitanje – na kakvu je to minu ironičnog smisla NATO nagazio kad je promociju svojih globalnih ciljeva prepustio konceptualnoj umetnosti? Prepustio, pa se razočarano povukao kad je shvatio da savremena umetnost ne promoviše ničije ciljeve osim vlastitih, i da će se bezobzirno narugati svakome ko je upregne u kola propagandističke “globalne bezbednosti”.

Prvi su se javili neki teoretičari savremene umetnosti – meksički autor C. Medina, američki A. Dumbadze i S. Hadson, Nemica J. Rebentiš – koji su svu umetnost nastalu posle 1989. nazvali “NATO umetnost”.

Paradigma “NATO umetnosti” nije samo duhovita reakcija estetske teorije na nemušti i akcionistički cilj NATO mecenata, ona istovremeno predstavlja trenutni vrhunac rasprave o vremenskim zonama moderne umetnosti.

Kako je to vrlo politički vođena diskusija, i kako je umetnost sama po sebi barem od renesanse osvešćeni politički subjekat, hronologija zaslužuje da se kratko skicira.

Moderna umetnost počinje sa fovizmom i kubizmom na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek i nakon što se provrti kroz bogatu masu “-izama” završava sa Drugim svetskim ratom.

Prve posleratne godine su vreme “kraja poezije” po Adornu, u prenosnom smislu kraja ideje o napretku, koju je moderna umetnost uprkos svemu nosila u sebi.

To su i godine kada počinje razvoj savremene umetnosti – po jednom računanju kraj četrdesetih, po drugom sredina šezdesetih, a po trećem kraj osamdesetih.

Ta treća granica u definiciji “savremenosti” sinhronizovana je sa krajem Hladnog rata, verom u univerzalizam liberalne demokratije i “kraj istorije” (Fukujama). Shodno tome, ona je u teoriji savremene umetnosti dobila nadimak “NATO umetnost”.

Termin NATOarts iz 1999. je postao simbolička paradigma za specifično intoniranu umetnost koja se razvija od 1989. – grubu, prozirnu, drastičnu, manipulativnu, destruktivnu granu moralne superiornosti.

Desno: fotografija sa performansa Marine Abramović i Ulaja. Levo: Put ka ”Ženi na krevetu“ Džona de Andrea.

Desno: fotografija sa performansa Marine Abramović i Ulaja. Levo: Put ka ”Ženi na krevetu“ Džona de Andrea.

Opis slike: MUMOK, izložba 55susreta. Desno fotografija sa performansa koji su Marina Abramović i Ulaj izveli u Kaselu, dokumenta 6, 1977. Levo se otvara put ka “Ženi na krevetu”, instalaciji Amerikanca Džona de Andrea iz 1974. 

Tu nije kraj, naravno, jer svaka prava umetnost sadrži i upravo te gore spomenute crte; najbolje Pikasove slike se mogu čitati i na taj način. Stvar je u tome da se intepretacija dobre umetnosti ne iscrpljuje u njenoj drskosti, jer iza drskosti dolaze tuga i ranjivost. Savremena umetnost je, u svojoj suštini, empat koji se rasplače nakon svake svoje samouverene provokacije.

NATOarts, međutim, ne ide dalje od drskosti, nenameravane duhovitosti i potpunog odsustva senzibiliteta za društveni i estetski kontekst savremene umetnosti. To nije ni čudo – kad je prvi korak u savladavanju koncepta dizajniranje novih uniformi, onda i krajnji rezultat na kraju ispadne uniformisan.

Kad se sretnu dva tepiha

Adorno je opisivao fluidni karakter savremene umetnosti prve tranše (posle 1947) kroz metaforu o “zapletenim resama”. Otprilike, kao kad dva tepiha stoje jedan pored drugog tako da im se rese “upletu” i onda se više ne zna gde se završava jedan i počinje drugi.

Umberto Eko će posle na tu temu razviti teoriju “otvorenog umetničkog dela” koja će revolucionizovati novi doživljaj umetnosti, njeno nepoštovanje granica svake vrste, materijalnih, medijskih, žanrovskih i moralnih.

Čini se kako je NATO preko projekta NATOarts olako naseo na Adornovu tezu o umetnosti kao “administratoru društvenog pomirenja”, zanemarujući da su tu na delu dva dijametralno suprotstvljena procesa – integrativna društvena uloga umetnosti, i njena opstrukcija zajedničkog društvenog smisla.

NATO je 1999. prisvojio konceptualnu umetnost jer je čuo samo prvi deo, onaj o integrativnoj ulozi umetnosti. Pet godina kasnije je pobegao na druge zadatke kad je shvatio da koncept podriva i demaskira njegovu ulogu “administratora pomirenja” kao plitku marcijalnu ideologiju.

NATO se, do daljeg, povukao iz direktne umetničke produkcije. Porazila ga je svest da je ovladavanje tzv. relacionalnom estetikom savremene umetnosti mnogo kompleksniji poduhvat nego bombardovati zemlju od osam miliona, ili gurati Evropljane u rat s Rusijom.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here