O zapadnjacima koji su zavoleli Srbiju i Srbe

Podelite:

Spominjemo stalno one sa zapada koji se danas licemerno umiljavaju Srbiji pokušavajući sve da nas naprave naivnim budalama. Govore nam oni kako nam žele najbolje kako samo treba da poslušamo njihove savete i svi će se putevi pred nama otvoriti. Ono jedino što smo od tih „dragih“ nam i „dobronamernih“ do sada imali jesu bombardovanja, otimanje srpskih teritorija, ubijanja, teranja u dužničke kredite i ropstvo…

 Dakle jedini put koji su oni nama otvorili svojim „dobrim namerama“ bio je onaj koji vodi u propast i nestajanje. Nisu oni ni blizu onih koji imaju bilo šta pravično ili iskreno i miljama su udaljeni od onih koji zaista vole srpski narod. Oni su samo vojnici onog bezdušnog materijalnog zapadnog sveta na čelu sa Engleskom, Amerikom, Nemačkom … To su samo bezdušne sluge svoje pohlepe.

One prave koji jesu poreklom sa zapada ali sa još uvek očuvanim srcem u sebi smo mi poznavali. Nažalost neopravdano smo ih gurnuli u nekakve zaboravljene fioke, a oni su to najmanje zaslužili. Moramo zato pod hitno sa njih skinuti prašinu zaborava jer će nam njihovi svetli primeri pokazati nedvosmisleno i jasno kako izgledaju oni čije namere nisu skrivene, oni koji nam pristupaju čiste duše. Te fioke moraju što pre biti otvorene. Sigurno i zbog njih ali još više zbog nas samih.

Kada govorimo o njima svakako nezaobilazan je najveći srpski industrijalac svog vremena, Đorđe Vajfert. Poreklom Nemac ali srcem Srbin posle završetka školovanja 1872. godine priključuje se svom ocu u porodičnom poslu sa pivarama. Pivare u Pančevu i Beogradu pod njegovom stručnom palicom ubrzo postaju najveće na Balkanu, a postojale su sve do 2008. godine. Ipak ono što je mnogo bitnije kada se govori o Đorđu jeste da se odmah po dolasku u Beograd te 1872. godine u ponovouspostavljenoj Kneževini Srbiji aktivno uključio u javni život.

Tako je Đorđe Vajfert godinu dana pre izbijanja Srpsko-turskog rata poklonio svojoj Srbiji novac za kupovinu neophodnih topova. Nije on svoju Srbiju pomagao samo novcem, već iskreno do kraja bio je celom svojom dušom uz nju. Tokom samog rata kao dobrovoljac bio je deo srpske vojske, a za tom prilikom pokazano junaštvo odlikovan je ordenom za hrabrost. Vajfert iako politički aktivan nije bio član ni jedne partije, voleo je Srbiju.

U svom vlasništvu posedovao je rudnik uglja kod Kostolca, rudnik bakra u Boru, zlatni rudnik u Svetoj Ani, rudnik uglja u Podvisu… Postajući tako inicijator modernog rudarstva u Srbiji. Jedan je od osnivača Narodne banke Srbije, i njen guverner u dva perioda 1890-1902 i 1912-1926 (ukupno 26 godina). Upravo on je najzaslužniji za stabilnost srpske valute u tim teškim, ratnim i turbulentnim godinama.

Svoju iskrenu i sada potpuno srpsku dušu pokazao je nebrojeno puta i kao dobrotvor. Pa je tako za vreme Prvog balkanskog rata 1912. godine Đorđe platio 60.000 vekni hleba za najsiromašnije Beograđane… Vajfert je 1893. godine osnovao fond kralj Stevan Dečanski koji je omogućavao školovanje i brigu za gluvo nemu decu. Otvarao je i bolnice a bio i jedan od donatora za izgradnju zgrade Srpske akademije nauke i umetnosti…

Ostaće zabeleženo i predanje da je jednom prilikom u Nemačkoj na pregovorima oko nabavki mašina za kovnicu novca iako Nemac poreklom odbio da razgovara na maternjem nemačkom jeziku. Naravno da je odlično znao svoj maternji jezik, ali im je jasno rekao da dovedu prevodioca. Kada su ga začuđeni još jednom upitali zašto? Đorđe Vajfert im je odgovorio: „Gospodo, ja sam Nemac samo po rođenju, a Srbin po opredeljenju.“

Mogli bi danas neki političari po nešto da nauče od njega i da shvate da snishodljivost samo smanjuje vrednost. Nikada oni ponizni nisu bili ni na koji način cenjeni. Može vas neko voleti ili mrzeti to je jedno, ali samo one koji drže do Otadžbine, naroda i sebe mogu ceniti i uvažavati. Danas u vladi kao savetnici sede neki novi Nemci ali oni sigurno ne razgovaraju na srpskom jeziku a svakako još manje rade u srpskom interesu.

Možda nije to toliko ni čudno pošto je pitanje i od Srba koji tamo sede ko radi u interesu majke Srbije i srpskog naroda. Da nismo zaboravili one prave koji su zaista voleli Srbiju bez obzira na svoje poreklo, sada bi smo mnogo lakše prepoznali namere ovih prikrivenih licemera. U svakom slučaju iako je bio nosilac mnogih priznanja i medalja za svog života Vajfert je po ličnoj želji sahranjen 1937. godine sa onim za njega najvažnijim i najbitnijim srpskim ordenom za hrabrost. (1)

Naravno ne sme se zaboraviti ni Srbin koji je tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata zavredio 9 odlikovanja ali i 17 ranjavanja neprijateljskim kuršumima. Kako se sme zaboraviti na čoveka koji je bio nosilac dve medalje za hrabrost, Albanske spomenice, Krsta milosrđa, Ordena belog orla sa mačevima 4.stepena… Književnika koji je napisao romane poput Kroz buru i Krila, knjigu putopisa Kroz južnu Srbiju, memoare u prozi „Naše poslednje ratne pobede“, pa knjige „Plamen četništva“, „Prestolonaslednik Petar“, „General Milan Nedić“ I-II, „Na oštrici noža“…

Nažalost pole Drugog svetskog rata upravo njegove knjige dugo će biti skrivane i nepravedno potiskivane od javnosti, nova komunistička vlast ih je smatrala nepoželjnim. Čovek koji se već kao sedamnestogodišnjak tokom Prvog Balkanskog rata dobrovoljno prijavio u četničke odrede vojvode Vuka. Učesnik i Drugog balkanskog rata protiv Bugara. Branio je svoju majku Srbiju i u Prvom svetskom ratu, preživeo Albansku golgotu a bio i među prvima prilikom osvajanja Kajmakčalana.

Naravno reč je o srpskom oficiru, novinaru, filmskom reditelju i književniku rodom Poljaku ali dušom Srbinu Stanislavu Krakovu (1895-1968). Naklonjenost četnicima i odanost monarhiji koštala ga je „podobnosti“. Postao je nepodoban za narod i zemlju za koju se pored njega borio i njegov otac lekar takođe Poljak koji je svojevremeno napustio Pariz kako bi pomagao Srbima. Stanislav Krakov je morao 1944. godine da izbegne iz Srbije skrivajući se preko Austrije, Švajcarske pa do Francuske u kojoj se i zadržao. (2)

Uspevao je nekako da izbegne hajku koja je za njim kao „neprijateljem naroda“ godinama posle Drugog svetskog rata trajala, a koju je vodila nova komunistička vlast. Živeo je onako kako je i opisivao u svojoj knjizi „Život čoveka na Balkanu“. Znao je da je sve to kako je i pisao „jedan dramatičan dekor i još više opšte obeležje“, kao i da to nije samo njegov život već jednog celog naroda, pa je zapisao i: „…život miliona ljudi sa jednog istog geografskog područja i iz jedne iste istorijske epohe, često nerazumljive i neverovatne za one koji su bili izvan tog prostora i izvan tog vremena…“. Krijući se i skrivajući svoj pravi identitet kraj svog života je dočekao u stalnom strahu i bedi. Da li smo smeli to da dozvolimo, da li je to od Srbije zaslužio? Naravno Srbijo, ne. Ali i tada kao čini se i sada pogrešnima dozvoljavamo da upravljaju interesima nas i naše Otadžbine.

Znaju li danas Srbi ko je osnovao srpsku Artiljerijsku školu, ko je prvi srpski general …? Nažalost odgovor na ova pitanja znaju samo retki. A sve to i mnogo više, bio je svestrano obrazovani borac za istinu i slobodu František – Franjo Zah. Rođenjem Čeh ali zavolevši Srbiju postaje njen neprikosnoveni vojnik. Junak i oficir koji je činio sve da pomogne srpsku borbu za oslobođenje od Turaka.

Bio je prvi srpski general, a za načelnika Generalštaba Srpske vojske određen je pred rat sa Turskom 1876. godine. Sa tog mesta je rukovodio svim radovima koji su se odnosili na mobilizaciju, koncentraciju i prve operacije srpske vojske. Pred sam rat imenovan je za komandanta Zapadno-Moravske divizije (Ibarska Vojska) sa štabnim mestom u Čačku. Ibarska vojska koja je upravo pod njegovom komandom svojevremeno skupila 15.000 vojnika za oslobođenje Raške oblasti.

Upravo sa tom jedinicom koncentrisanom u Ivanjici je predvodio dva boja, 24. juna na Kalipolju i Kladnici i 12. jula na Javoru. Nakon čega nesrećnim slučajem tokom borbi za Srbiju ostaje bez noge, čime postaje i prvi srpski vojni penzioner. Sem ljubavi ka Srbiji, njegovoj hrabrosti i neustrašivog srca nesme se zaboraviti ni to da je upravo po njegovom “Planu slovenske politike Srbije“ kasnije Ilija Garašanin napisao čuveno „Načertanije“. Razlika između ova dva nacrta je bila samo u tome što je Zah smatrao u svome planu da Srbija treba da bude stožer svih slovenskih zemalja a Garašanin se držao samo srpskih teritorija i srpskog naroda. (3)

Trebamo li ponovo podsećati na ljude poput Arijusa van Tinhovena (1886-1965). Ratnog hirurga koji je bio uz Srbiju u oba Balkanska rata kao i u Prvom svetskom ratu. Ovaj holandski lekar je pokazao svu humanost i ljudskost koju čovek treba da poseduje a koja je postala takva retkost na zapadu. Svojim nemerljivim delom, iskrenom dušom i ljubavlju zavredio je Orden svetog Save četvrtog reda kao i orden Crvenog krsta Srbije. To je bilo ono minimalno što je tih ratnih godina Srbija mogla da učini za ljudsku gromadu kakav je bio Arijus.

On sam je govorio: „ko se u takvim okolnostima prvi nađe, pomaže dvostruko“. Zato valjda i ne treba da nas čudi zašto zapadni „prijatelji“ kad god nam je teško nisu tu ili „kasne“. Kako izgledaju oni pravi koji su tu onda kada je najpotrebnije pokazao je Arijus van Tinhoven. Ne samo da je sam pravio sale za operacije gde je vadeći kuršume iz nogu, ruku, trbuha spasavao stotine srpskih vojnika već je kao član istražne komisije učestvovao u istrazi ratnih zločina austrougarske vojske.

Radeći i ovaj posao časno i nepristrasno sa ostalim istražiteljima jasno je konstatovao i dokumentovao sistematski masakr od strane Austrougara. Fotografisao je i zapisao spaljivanje srpskih sela i domaćinstava, ubijanje žena, dece, staraca, vešanja nemoćnih, sakaćenja, iživljavanja… Ali tu nije bio kraj, nisu toj „civilizovanoj“ austrijskoj vojsci bila dovoljna kukavička ubijanja staraca, ni raskomadana tela dece, žena, majki i devojaka. Austrijanci su da bi pojačali svoj zločin koristili eksplozivne metke, što je naravno po svim međunarodnim ugovorima bilo zabranjeno. Ali zar za takve bezdušne skotove nešto vrede dogovori i potpisani međunarodni ugovori?

Upravo u razotrikavanju zločina sa korišćenjem raspršive ili tzv. dum-dum municije Van Tinhoven je dao nemerljiv doprinos. Odneo je primerke eksplozivnih metaka u Holandiju kao i fotografije rana koje su one pravile i dao da se to ispita. U svojoj knjizi izdatoj 1915. godine pod nazivom Strahote rata u Srbiji: dnevnik ratnog hirurga Dr. A. Van Tinhovena to je sve i opisao. Pisao je i o pegavom tifusu koji je u tim ratnim godinama vladao Srbijom i nemilice kosio ljudske živote. Dajući jasne dokaze da je to bilo još jedno namerno izazvano sredstvo za uništenje Srbije.

Kao lekar znao je kako ta bolest nastaje i koliko je retka, od nje je u Srbiji stradalo više hiljada ljudi. I sam Arijus je bio zaražen pegavim tifusom zbog čega je morao da se 1915 vrati u Holandiju. Slomljen dvanest dana je ležao bez svesti pod temperaturom koja je dosezala i preko 40C. Ali čim je uspeo da stane na noge vratio se da pomaže Srbiji. Nastavio je svoj posao šefa hirurškog odelenja u Valjevu, grada čiji je kasnije postao i počasni građanin. Tako da je sada mogao i da potvrdi ono što je za sebe voleo da kaže da je polu-Srbin. (4)

Njemu uz rame je sigurno i čovek koji je na poziv srpske vlade 1914. godine došao u Srbiju da istražuje zločine Austrougara, Nemaca i Bugara nad civilnim stanovništvom. Videvši o kakvim se zverima i zločincima radi pisao je mnoge knjige i radove trudeći seda one budu i objavljene u toj „demokratskoj“ Evropi. Pokušavajući bar na taj način da pokvari propagandu koju su Nemci i Austrougari širili o Srbima kao o nekakvom divljačkom narodu. Naravno reč je o Arčibaldu Rajsu (1875-1929) švajcarskom forenzičaru, publicisti, doktoru hemije i profesoru na Univerzitetu u Lozani.

Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i kao deo Moravske divizije oslobađao Beograd novembra 1918.godine. Nakon rata učestvovao je u modernizaciji tehničke policije. Koja je po tadašnjim standardima zahvaljujuči njemu bila dignuta na najviši nivo. Zavoleo je Srbiju, njen narod, srpskog vojnika-seljaka, srpsku hrabrost i dušu i do kraja života ostao u Srbiji. Koliko je iskreno voleo našu a sada i njegovu Otadžbinu možemo videti i po načinu na koji je njegovom željom sahranjen. Njegovo telo sahranjeno je na topčiderskom groblju, ali njegovo srce je odneseno u urni na Kajmakčalan, da bi počivalo sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta. Na urni je zapisano:

„Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana

Zlatno srce spava,

Prijatelj Srba iz najtežih dana,

Junak Pravde, Istine i Prava,

Švajcarca Rajsa, kom` nek je slava.“

Izgleda je nekima i mrtav smetao pa je nažalost tokom Drugog svetskog rata prilikom jednog od naleta naših „vekovnih prijatelja i saveznika“ Bugara urna polomljena. Pred kraj života objavio je svoj ratni dnevnik „Šta sam video i proživeo u velikim danima (1928)“. Pre toga su već bila objavljena 1924.godine „Pisma sa srpsko-makedonskog fronta (1916—1918)“. Ali možda najbitnije pisano delo ostavio je u rukopisu kao svoje posmrtno zaveštanje srpskom narodu pod nazivom „Čujte Srbi!“. (5)

Nama danas ostaje da poslušamo zaveštanje iskrenog prijatelja koji je svoje srce dao Srbiji, a on nam je u njemu između ostalog rekao:

„Neću sakriti od vas ništa bitno što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu. Međutim nećete imati to ogledalo u rukama dok sam ja u životu. Naći ćete ga u mojim spisima i činićete s njim što god budete hteli. Ili ćete ga pročitati, zamisliti se nad njegovim sadržajem i iz toga izvući korist, ili ćete ga pak, prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora. To će biti poslednja usluga koju mogu da vam učinim. U nabrajanju vaših vrlina neću morati da vam govorim o onome što vi nazivate „intelegencijom“. Njome ću se pozabaviti tek u delovima posvećenim vašim manama. Srećom, vaš narod ponajviše čine seljaci, a ne „intelegencija“…“

Ne smemo nikad da smetnemo sa uma zašto smo ovde, na ovoj svetoj zemlji. Ako ste bar jednom imali prilike da popričate sa ljudima koji su svoj život posvetili Gospodu, ako ste bar neki put ušli u naše crkve i manastire otvorene duše, morali ste to da osetite. Osetivši to sada znate da čovek ne odgovara samo za one grehe koje je svesno ili ne počinio, već i za sve ono dobro što nije učinio a mogao je i trebao. Verovatno kao obični ljudi ne možemo da izbegnemo sve kako volimo da kažemo ljudske porive, slabosti, mane nešto gde većina nas pada. Baš zato nemojmo da zaboravimo ono drugo dobro što možemo i moram da učinimo za sebe, svoju dušu, potomke i Otadžbinu.

Da bi to mogli i da uspemo moramo da prepoznamo prijatelje da jasno uočimo sve one lažne postavke oko nas. „Čujte Srbi“ zato ono što su vam govorili oni koji su vas iskreno pratili i voleli, pročitajte svoju istoriju, setite se svojih predaka. Tada će nam se jasno ukazati na koga smo mogli i možemo da računamo, a ko nam je uvek okretao leđa. Poslušamo li svoju prošlost možemo računati i na budućnost. Samo tada možemo biti sigurni da ćemo svojoj deci ostaviti Otadžbinu kakvu su zaslužili.

Ne smemo dozvoliti nikakvim lažnim demokratijama, civilizacijama, zapadu da nas zavaravaju. Nemamo prava na naivnost da nas nekakva „intelegencija“ pa makar i „naša“ vodi putem koji nije svetosavski. Nije Srbiju sačuvala nabeđena elita već iskrena i verujuća duša srpskog naroda. Zato koliko god da se neprijatelj trudi i da nas ubija, dok god čuvamo u svojim srcima svetosavsku dušu neće uspeti da nam naudi.

FSKSRB

 

Podelite:

1 komentar

  1. Ta zapadna ljubav i savezništvo dobrim delom su plod masonske propagande pre 1. i 2.sv.rata. Eto trebalo nam je 70 godina da se opasuljimo od francuske i engleske ljubavi, samo smo sa Nemcima još nešto ambivalentni.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here