Home Инфо Обрен Ђекић: Златиборска тројка у јаму бацала младе

Обрен Ђекић: Златиборска тројка у јаму бацала младе

Поделите:

Ђецо, кад за овцама пођете кроз шуму, у ону јаму камење више не бацајте! То се сад не ваља.

Обрен Ђекић (90) може бити најстарији живи Златиборац, а седамнаест је имао кад од оца Ивана, солунца и рањеника с Мачковог камена, поче слушати шта се у пећини Церова збило. – Тајну чувах 72 године, четири месеца и јоште који дан, све досад. Од старости, вид сам изгубио, ал’ ми памћење оста цело, o злој људској коби, на идеологију наслоњеној. И све што знадем сад ћу рећи вама, тужиоцима и ко ‘оће да чује.

– Mој отац Иван се, с комшијом Николом Рајевцем, тог јуна ’45. искрао на ово брдо у Мушветама над нама. Гледали су издалека како тројица према јами одводе младиће, повратнике из рата, везане жицом. Чим се она тројица удаљише, отац приђе јами. Видео је локве крви свуда унаоколо и на њима ројеве мува. И један опанак код отвора с којим није знао шта ће, па га је убацио доле. Исто се поновило два или три дана заредом. Све у цик зоре, са истим џелатима – говори Обрен, у својој кући у Сушици, одакле се брдо Церова уздиже. – Следећег јутра дође нам на врата Ј. Б. из Мушвета. Жена у ужас претворена, оца пита: „Шта се ово побогу ради?“ Њен син, бегунац од освете партизана, крио се тих дана у кукурузима. Тако се догодило да је све видео. Рече жена, а ја упамтих: Б. А. са Д. Р. и Ђ. М. (имена позната редакцији) убијају људе над јамом! Ова су тројица Златиборци. Предводио их је Б. А., јер је он једини у тој групи могао знати за ову пећину.

Иван, војник свикао на страву, није могао да ћути. По’ита у Чајетину, да нађе Сретеновића, шефа Озне. Па шта му добри бог да, и њему и његовима.

– Сретеновић дође чезом у пратњи Џ. Р и У. Д. из Бранежаца. Отац удбаше поведе до јаме. Упита Сретеновић: „Ко је ово урадио?“ Отац му рече имена. Би само да оцу узеше фронтовску карту, инвалиднину стечену на Мачковом камену. И грађанска права. Ми, из благостања стеченог када смо пре рата нашу земљу продали за нови пут, падосмо у сиромаштво. Са јамом ништа не урадише, направише се луди – наставља причу старац. – Остасмо ми сами, са својом истином. Да на Задушнице свеће палимо над јамом. Ко би о страви говорио, одмах би га прогласили лудим или му места међу људима више није било.

Кости страдалих на дну јаме

Тако ућуткани, сведоци преживеше поратне године и још седам деценија. Све оста ко да се није ни десило. Страх и шапутање населише златиборска брда. И свештеници су ћутали. Нису хтели, ил’ смели, ни опело да одрже над јамом. Тад у Мушвете дођоше две жене. Кажу из Косјерића потегле. У црнини, да убијене мужеве траже.

– Њима је неко дошапнуо тачно место где су им мужеви скончали. Отац их, два месеца после покоља, поведе до пећине. Рече једна од њих да јој се муж звао Србо – додаје старац. – Тако сазнадосмо име једног јединог мученика. А тих дана су ухваћене четнике масовно доводили у Чајетину, било их је између две и три стотине. И свима им се одатле траг губи.

Репортер Новости над јамом

Држали су партизани заробљенике у кафани, у центру Чајетине. Обећавано им је да ће одатле кућама. У Косјерић, Ваљево, у села западне и југозападне Србије. Тамо никад нису стигли. Неки су скончали у јами Церова. Говорили су најстарији, баш као за ову јаму, да негде у близини постоји још једна, исто крцата костима. Она још није нађена.

– Остали заробљеници спровођени су у ужички затвор. Само је један међу стотинама преживео. Он је посведочио мом оцу, почетком педесетих, да су сви из његове групе поубијани после доласка у град. Само је он неким чудом остао – завршава старац причу чувану у души дуже од седам деценија, па нас испраћа и показује како ћемо до јаме стићи. – Још да знате, онај Б. А., који је џелате предводио, одселио се у Банат. Тамо је и умро…

Кости страдалих на дну јаме

Од старчеве куће, преко златиборске магистрале, па три-четири километра кроз густу нераскрчену шуму и шипражје, стиже се до јаме Церова, на тромеђи Мушвета, Мачката и Криве реке. Корак по корак идемо кроз недођију, са Ненадом Шишовићем, радником чајетинског јавног предузећа. На дну пећине, фрескописац и спелеолог Димитрије Мирко Ћелић из Пригревице код Апатина пронашао је недавно скелете страдалника. Руке и ноге су им везане жицом, баш као што је Обрен посведочио.

До Ћелићевог открића и објављивања доказа о страдању српских младића у „Новостима“, пре неколико дана, о злом усуду српских младића се ћутало.

Само су деца по оној команди Ивана Ђекића, солунца и хероја с Мачковог камена, још пре седам деценија престала камење у јаму да бацају.

Отвор јаме Церово

ТАЈНА О ДЕВОЈЦИ

Пећина у Мушветама потпуно је неистражена. Зна се само да постоји још један улаз и да поред дворане у којој су нађене жртве постоје још два дугачка подземна крака. Пећина има изузетну вредност због пећинског накита какав се ретко где може видети.

– Иза другог улаза, природа је верно извајала фигуру девојке „као од мајке рођене“. Најстарији памте да је девојка, у природној величини, имала главу пса. Њу је неко, не тако давно, сломио, причинивши тако огромну штету – сведочи један мештанин Мушвета.

СПЕЛЕОЛОЗИ ПОНОВО СИЛАЗЕ

Општина Чајетина решена је да до краја истражи пећину у Мушветама и да настрадалим младићима подигне спомен-комплекс.

– Наредних дана спелеолози ће поново сићи у јаму. Претходно ћемо позвати тужилаштво, које је обавештено о открићу масовне гробнице, да уради свој део посла. На терен су већ изашли радници нашег комуналног предузећа, да раскрче прилаз до јаме кроз непроходну шуму, куда је некада пролазио турски пут – каже Милан Стаматовић, председник Општине Чајетина.

Општинско веће је, само дан после објављивања открића масовне гробнице у „Новостима“, донело одлуку о даљем истраживању пећине. На пролеће, додаје Стаматовић, Општина ће издвојити новац да страдалницима подигне спомен-обележје достојно њихове жртве и да омогући посете пећини.

ЈОШ ЈЕДНА ГРОБНИЦА

У златиборским селима током 1945. године нестало је између 200 и 300 заробљених повратника из рата. Спелеолози ће наредних дана пребројати жртве у јами Церова, а на основу трагова који су довели до њеног открића, покушаће да пронађу још једну масову гробницу која, сасвим извесно, постоји у близини.

Остале жртве, према сведочењу Чајетинаца, одвођене су у Ужице.

– Добро смо запамтили једну појаву с краја рата. Два-три часа после поноћи, чуо би се звук камиона надомак затвора, а затим и бат корака групе затвореника који су возилима негде одвођени – говори Милорад Искрин, познати историчар из Ужица. – Мало касније, проломили би се над градом рафали…

Опанак У пећини нађени предмети који су припадали убијенима

У истраживању које су спровеле „Новости“, обелодањено је да су егзекуције обављане на више црних тачака: на Шанчевима, у Крчагову, у Зуковини на врху данашње Улице Маге Магазиновић, у Ћендовини, уз обалу Ђетиње, на Пори, у близини Уремовачког потока.

У општинским књигама, поратна власт је ова места обележавала црним тачкама, као места на којима грађевинци не смеју копати.

Радници ЈКП крче непроходан пут до јаме

Новости

Поделите:

2 COMMENTS

  1. Koji su bili od koga gori. četnici ili komunisti? Ako su četnici bili fašisti a partizani – komunisti onda i jedni i drugi se završavali na – isti! Tragedija je u tome što su jedni i drugi bili Srbi!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

css.php