Obustaviti širenje NATO-a

Podelite:

Stoltenberg je najavio da će Gruzija postati članica NATO-a. Ali šta bi za SAD i ostatak sveta značio ulazak Gruzije u NATO?

Kada se Donald Tramp danas bude sastao sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom (susret se odigrao drugog aprila; prim. prev), predsednik bi trebalo da mu uputi jasnu poruku:

Lista članova NATO-a je zatvorena. Zauvek. Sjedinjene Države više neće izdavati ratne garancije za borbu protiv Rusije kako bi se osigurale granice duboko u Istočnoj Evropi dok je naša južna granica u velikoj meri bušna. I niko ne treba da čuje ovu poruku više od Stoltenberga.

GRUZIJA I PROVOCIRANJE PUTINA
U Tbilisiju, u Gruziji, 25. marta, Stoltenberg je objavio svetu: „Naših 29 saveznika se jasno izjasnilo da će Gruzija postati članica NATO-a.“ Što se tiče prigovora Moskve zbog pridruživanja Gruzije NATO-u, Stoltenberg je Vladimiru Putinu bacio rukavicu u lice: „Mi ne prihvatamo da Rusija, niti bilo koja druga sila, može odlučivati šta članice (NATO-a) smeju činiti“.

Ali šta bi značio ulazak Gruzije u NATO? SAD bi se odmah zapetljale u sukob sa Rusijom, što bi asociralo na sukobe 1938. i 1939. godine oko Sudetske oblasti i Danciga koji su doveli do Drugog svetskog rata. Misleći da iza sebe ima Sjedinjene Države, Gruzija je 2008. godine brzopleto poslala svoju vojsku u Južnu Osetiju, malu provinciju koja se godinama pre toga otcepila.

U toj gruzijskoj invaziji ubijeni su ruski mirovnjaci, pa je Putin odgovorio slanjem ruske vojske u Južnu Osetiju kako bi isterali Gruzijce. Onda je napao i samu Gruziju. „Danas smo svi Gruzijci!“, zaurlao je uber intervencionista Džon Mekejn. Ali Džordž V. Buš, tada već mudriji čovek, nije učinio ništa.

Da je Gruzija bila NATO članica 2008. godine, SAD su mogle biti na ivici rata sa Rusijom zbog sporne i minorne enklave Južna Osetija, za koju je mali broj Amerikanaca uopšte čuo. Zašto bismo sada prihvatali Gruziju u NATO, kada Tbilisi i dalje polaže pravo na dve otcepljene pokrajine – Južnu Osetiju i Abhaziju – koje Moskva kontroliše i štiti?

Zar već nismo uvučeni u dovoljan broj svađa koje bi mogle dovesti do novih ratova – sa Iranom u Zalivu, Kinom u Južnom kineskom moru, Severnom Korejom, Rusijom oko Baltika i Crnog mora, Venecuelom u našoj hemisferi, da i ne pominjemo Irak, Siriju, Jemen, Avganistan i Somaliju gde već ratujemo?

Među neokonzervativnim i republikanskim intervencionistima, dugo je postojala glasna podrška ulasku Ukrajine u NATO. Zaista, promene u republikanskoj platformi u Klivlendu o američkoj politici prema Ukrajini bile su, kako je rečeno, dokaz Trampovog dosluha sa Kremljom. Ali uvlačenje Ukrajine u NATO bila bi još veća manifestacija ludila od uvlačenja Gruzije.

Jens Stoltenberg dobija aplauz nakon govora u Kongresu, Vašington, 2. april 2019.

Rusija je anektirala Krim. Ona je podržala prorurske pobunjenike u Donbasu koji se izdvojio kada je izabrani predsednik, kojeg su podržali, svrgnut u kijevskom državnom udaru pre pet godina. Nedavni pokušaj Kijeva da uđe u Azovsko more, ploveći bez formalnog obaveštenja ispod  Putinovog mosta u Kerčkom moreuzu koji povezuje Rusiju i Krim, pokazao se kao debakl. Ukrajinski mornari su i dalje u pritvoru.

Bez obzira na to koliko podržavamo Ukrajinu, ne možemo da se obavežemo ovoj zemlji da ćemo ući u rat sa Rusijom zbog njenog teritorijalnog integriteta. Nijedan predsednik u Hladnom ratu od Trumana do Džordža Buša Starijeg ne bi ni sanjao da uradi takvu stvar. Buš prvi je mislio da Ukrajina treba da ostane vezana za Rusiju, a da je ukrajinski pokret za nezavisnost rođen zahvaljujući „samoubilačkom nacionalizmu“.

STVAR JE U RIZIKU, NE U NOVCU
Tramp je s pravom zahtevao da Evropljani počnu plaćati svoj deo troškova za NATO. Ali ozbiljnije pitanje od uloženog novca jesu rizici koji su uključeni. Od završetka Hladnog rata, NATO-u je pristupilo 13 zemalja: Češka Republika, Slovačka, Poljska, Mađarska, baltičke zemlje – Estonija, Litvanija i Letonija i šest balkanskih zemalja – Bugarska, Rumunija, Slovenija, Hrvatska, Albanija i Crna Gora.

Takođe, na NATO skupu u Tbilisiju pre nedelju dana prisutne su bile i Švedska, Finska i Azerbejdžan. Da li su ove tri zemlje takođe kandidati za američke ratne garancije? Što NATO postaje veći i što se više širi prema istoku, to je veća verovatnoća od izbijanja vojnog sukoba koji bi mogao dovesti do Trećeg svetskog rata.

Ipak, nijedna od zemalja koje su primljene u NATO u protekle dve decenije nije smatrana vrednom za pokretanje rata sa Rusijom od strane bilo kog američkog predsednika tokom Hladnog rata. Kada je osiguranje suvereniteta i granica ovih država odjednom postala stvar od vitalnog interesa za Sjedinjene Države?

A ako to nisu vitalni interesi, zašto smo se obavezali da ćemo zbog njih ratovati sa nuklearnom silom kakva je Rusija, kada je izbegavanje takvog rata bilo od najvećeg značaja za naših osam predsednika tokom Hladnog rata? Putinova Rusija, koja se ponadala novom odnosu sa SAD pod Trampom, izgleda da odustaje od Amerikanaca i okreće se Kini.

Predsednici SAD i Rusije Donald Tramp i Vladimir Putin na konferenciji za medije u Helsinkiju, 16. jul 2018.

Prošle nedelje, stotinu ruskih vojnika stiglo je u Karakas. Zbog toga je Volstrit džornal zavapio: Isterajte ih iz našeg „dvorišta“. Monroova doktrina to zahteva. Pa ipak, ko se već 20 godina kreće po ruskom dvorištu?

Kao što je Skotsman napisao, najveći dar koji nam bogovi mogu dati jeste da vidimo sebe onako kako nas vide drugi.

 

Preveo Radomir Jovanović

Novi standard

Izvor Buchanan.org

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here