Од када је Јулије Цезар покорио Британију, историја је упознала барем девет „брегзита“

Поделите:

Ако нас је историја ичему научила када је реч о релацијама између две обале Ламанша, онда је то да Енглези врло често мењају мишљење о Европи

Велика Британија никада није била слабија и усамљенија од „средњовековног Брегзита” Хенрија ВИИИ. Империја у којој сунце није никада залазило остављена је на „цедилу” и од својих највернијих савезника, попут Холандије, скандинавских земаља, чланица Вишеградске групе и прибалтичких република. Излазак из ЕУ био је избор енглеских грађана на таласу проповедника лаких решења и још будаластијих обећања. Парадоксално, најлогичније и најмање болно решење за УK и ЕУ био би тзв. норвешки модел. Међутим, ако би Велика Британија дошла у позицију Норвешке у односима са ЕУ, то би било једно од највећих „магарчења” бирача и њихове изражене воље на гласачким местима у историји. Зато Брегзита мора бити али „Бретурн” се не може искључити, напротив!

Грдно се варају они који мисле да ће контроверзна прича између Старог континента и Острва по антономазији добити свој дефинитиван епилог 29. марта следеће године са реализацијом Брегзита, односно напуштањем ЕУ од Велике Британије. Ако нас је историја ичему научила када је реч о релацијама између две обале Ламанша, онда је то да Енглези врло често мењају мишљење о Европи, а Европљани, с времена на време, имају потребу да им Енглези помогну да реше своје проблеме.

Од када је Јулије Цезар покорио Британију, неколико деценија пре нове ере, историја је упознала барем девет „брегзита”, закључно са постојећим у току. Први „брегзит” се верификовао 410. године када је римски цар Хонорије одлучио да повуче своје легије са Острва, после готово петовековне доминације. Британци ће се вратити у „загрљај” Европе 664. године са потписивањем првог Римског споразума којим је прихваћена римокатоличка вера и папа као врховни поглавар.

Други „брегзит” је уследио после инвазије викинга 1016. године, односно када је Енглеска постала део скандинавске империје Kнута Великог. Међутим, пола века касније на Острво стижу Французи, односно Нормани са Вилијамом Освајачем. На енглеском двору се говори француски и управља се територијом која се протеже од Хадријановог зида до Пиринеја.

Трећи „брегзит” се конзумирао са завршетком Стогодишњег рата, средином 15. века, и повлачењем енглеских трупа са континента. Енглези одустају од претензија на француску круну, али на двору, у цркви и међу племством се говори енглески.

Kраљ Хенри ВИИИ ће 1520. године прво покушати да се спријатељи са француским поглаваром Франсоа И током чувеног „шармирања” у Фландрији на „Фиелд оф Цлотх оф Голд”, а затим ће захваљујући Акту о седам светих тајни, којим се побијају учења Мартина Лутера а потврђују римокатоличке догме, зарадити титулу „браниоца вере” од Папе Лава X.

За мало више од једне деценије Хенри ВИИИ ће прећи пут од „браниоца вере” до „антихриста” у очима Ватикана. Актом Супремације, Хенри ће одвојити енглеску цркву од Римокатоличке и прогласиће себе и своје наследнике за поглаваре Енглеске цркве. Сексуални апетит Хенрија ВИИИ и опсесивна жеља за мушким наследником имали су за последицу да се Енглеска оријентише ка новим хоризонтима и континентима. Хенри и његова ћерка Елизабета нису ни прстом мрднули да помогну протестантима на континенту.

На повратак Енглеске на Стари континент чекало се готово два столећа. Почетком 18. века Енглези напуштају доктрину изолационизма према Европи и укључују се у Рат за шпанско наслеђе. Међутим, већ средином 18. века дошло је до петог „брегзита”. И поред тога што су имали хановерску краљевску фамилију на челу државе и што се на двору говорио немачки, имплементирана је политика дугогодишњег премијера Роберта Волпола: „лет слеепинг догс лие”. Уместо да се меша у ратове на континенту, Велика Британија се бавила својим новим поседима, од Индије до Америке. За Вилијама Пита Старијег укључивање у европске послове Лондона наносило је само штету трговини и угрожавало је слободе на Острву. Његов син Пит Млађи био је толико доследан да је одбио да пружи подршку ројалистима током Француске револуције.

Тек када се Наполеон појавио по други пут међу Французима, Британци су одлучили да пређу Ламанш и послали су 1815. године Велингтона на Ватерло где је заједно са пруским и руским војним трупама поразио кочоперног Kорзиканца. Kао што је војвода Велингтон играо главну улогу у валонској вароши, тако је и министар спољних послова Роберт Стјуарт Kаслриф водио са Метернихом главну реч на Бечком конгресу исте године.

Недељник

Поделите:

1 коментар

  1. Julije Cezar nikad nije pokorio Britaniju,pogrešana istorijska floskula …..
    zajedno sa svojim legijama je imao dve ekspedicije na ostrvo u leto 55. i proleće 54. godine pre nove ere ali nikog nije pokorio tamo jer nije zatekao nikakve vojne trupe..
    jedine ratove koje je vodio su bili građanski ratovi protiv sopstvenog Rima i senata dok nije zauzeo mesto Trijumvirata delivši ga kao prokonzul sa Krasom i Pompejom Rimskim konzulima….
    kad je Kras poginuo u ratu sa Parćanima kod grada Kare Trijumvirat se raspao i Cezar je gledao kako da likvidira jedinog konzula protivnika u senatu Pompeja što mu je kasnije i uspelo…..
    dakle Cezar je samo vodio građanske ratove protiv Rimski konzula da bi se dočepao vlasti u senatu i uništio ga uvevši novu političku praksu **Principat**
    Principat je u suštini uništenje civilne vlasti i neka vrsta vojne hunte u državi…..
    generalštab da vodi državu eto šta je Cezar doneo Rimu hahaha

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here