Оливер Фрљић: Рехабилитација усташтва је хрватска свакодневица

Поделите:

Оливер Фрљић је један од најуспешнијих и најпродуктивнијих редитеља са простора Западног Балкана. Његове представе спадају у дугу традицију политичког позоришта, у коме је интеракција са публиком интензивна, у коме су теме савремене, у коме се све дешава сада и овде. У његовом “Зорану Ђинђићу”, глумица је повраћала по српској застави. Од процеса представе “Александра Зец” направљен је документарни филм који је освојио награду у Kану.

Фрљићеве представе често изазивају негативне реакције, и то углавном десничарских и религиозних организација, и у више европских земаља се дешавало, као и у Хрватској и Босни, да оне буду прекинуте.

У главни програм 52. издања фестивала Битефа, уврштене су две његове режије. “ГоЯки: Алтернатива за Немачку”, у продукцији берлинског театра “Максим Горки” биће изведена у суботу, 16. септембра на сцени Београдског драмског позоришта, док ће сутрадан, 17. септембра, у Атељеу 212 пред београдском публиком бити изведена Фрљићева адаптација Пиранделовог комада “Шест лица траже писца.”

Kрајем августа, преко електронске поште, разговарао сам са хрватским редитељем о ове две представе, о утицају успеха хрватске репрезентације на Светском првенству на јачање хрватског национализма, о његовим погледима на Србију Александра Вучића, његовом уметничком раду и плановима за будућност.

Интервју је редигован, али није скраћиван.

ВИЦЕ: Најављујући “Горки – Алтернатива за Немачку?”, селектор Битефа Иван Меденица је између осталог рекао да се у представи “покреће питање да ли је једно прогресивно позориште, ако пристане на извесну гетоизацију и игру у систему, стварни отпор том систему или само алиби за савест уметника.“ Да ли је могуће то питање “кроз учешће у систему он се легитимизује“? Да ли је то лажна дилема?
Оливер Фрљић: “Горки – Алтернатива за Њемачку” поставља различита питања, а једно је и питање позиције берлинског театра Максим Горки као простора видљивости и оснаживања различитих мањинских идентитета у њемачком казалишном и ширем друштвеном контексту. Врло често је Горки због тога био предмет напада који су користили рафинирану расистичку аргументацију. Аргументацијски арсенал у овом контексту био је и остао, наравно, онај нормативно-грађанске естетике. Умјесто отворене критике тог расизма, у представи сам једноставно пресликао његову аргументацију. Сами глумци говоре да знају да су ту искључиво због боје своје коже или етничког бацкгроунда, а не због квалитете. Глумци Нијемци пак говоре како служе искључиво као декорација својим колегама не-Нијемцима јер њихов етнички и социјални бацкгроунд није довољно занимљив да би се на темељу њега радиле представе. Што се тиче питања да ли се “учешћем у систему он легитимизује” – наравно, али се систем тим истим учешћем може и деконструирати.

У другој вашој представи на Битефу, “Шест лица траже писца“ ви се, како је најављано, “разрачунавате” са хрватским национализмом. Хоће ли у скорашње време доћи до неке “финалне борбе” са национализмом или ће он и у догледно време бити саставни део хрватског и других балканских друштава?
У хрватском и осталим балканским друштвима плански је стваран, сада скоро већ тридесет година, један систем вриједности у којем је национализам норма. Умјесто “финалне борбе”, мислим да нам предстоји достојанство у поразу који се одавно догодио. Ово што ви називате “разрачунавањем с хрватским национализмом” је заправо покушају да се сачува бар мало тог достојанства. Друга опција је забити главу у пијесак пустиње националног опортунизма и, по доброј старој навади грађанског Аграма, чекати да прође.

На који начин је успех хрватске репрезентације на Светском првенству деловао на питање национализма у Хрватској? Изгледало је као да је цело лето претворено у националистички пир који је трајао од тог финала па све до прославе Олује. Или је ово претеран опис?
Не, опис је врло прецизан. Свјетско првенство је само учинило видљивијим и гласнијим оно што је жалосна хрватска свакодневица – тиха рехабилитација усташтва која се маскира на различите начине и кроз различите праксе. Тхомпсон у аутобусу с хрватском репрезентацијом само је шлаг на торту тог процеса. Процес сам је пуно опаснији у инститиционалном контексту гђе се највидљивије и најопасније реализира кроз релативизацију антифашистичке борбе и антифашизма. Превише је тога да бих овђе успио све побројати, али ево само пар примјера: Хасанбеговићево преименовање Трга Маршала Тита у Загребу, ХОС-ова плоча с натписом “За дом спремни” у Јасеновцу, државно покровитељство над комеморацијом у Блеибургу, споменик ИX. бојни ХОС-а у Сплиту названој по усташком злочинцу Рафаелу Бобану… Хрватска ногометна репрезентација је дио тог процеса и ту постоји логичан слијед од Шукеровог сликања на Павелићевом гробу у Мадриду, преко Шимунићевог урлања “За дом спремни”, до Тхомпсона у аутобусу.

Састави део вашег рада је коментарисање и постављање према друштвеним догађајима и проблемима. Kолико је креативно и емотивно исцрпљујуће бавити се стварима које су у најмању руку непријатне?
Све ово што радим се итекако одражава на моје здравље. Али, с друге стране, нисам никада ни имао илузију да ћу доживјети неку дубоку старост пијући смоотхије направљене од воћа и поврћа из био-узгоја.

“Свјетско првенство је само учинило видљивијим и гласнијим оно што је жалосна хрватска свакодневица – тиха рехабилитација усташтва која се маскира на различите начине и кроз различите праксе.”

Често се дешава да покушају да вам прекину представе. Да ли постоје разлике у “разлозима” који се дају за такве поступке када се то деси у Сарајеву и када се то деси у Чешкој?
Kроз оно што се догађа мојим представама може се читати и промјена политичке климе којом су потпуно нормализирани различити облици насиља спрам другачијег и мањинског мишљења. Далеко од тога да је тада било сјајно, али кад сам радио представу “Буђења прољећа” 2010, која је оштро критизирала хрватску Kатоличку цркву, нису се догађали никакви просвједи. Да се та ЗKМ-ова представа изведе сада, не сумњам да би окупила немали број оних фрагилност чијих вјерских осјећаја је прије 8 година њоме остала неокрзнута. Ови задњи прекиди и покушаји прекида неких мојих представа – углавном “Нашег насиља и вашег насиље”, те варшавске “Kлетве” – су заправо помицања граница у гушењу слободе говора који симултано заговарају одређене политичке опције с позиција власти и њихови различити медијски и НГО сателити. Сценариј је увијек исти. Најприје се направи медијски спин тако да се извади из контекста нека од сцена, а онда ствари даље већ иду својом инерцијом – “догађање народа”, крунице, бранитељи, керуми, изјаве позиције и опозиције, медијска офанзива.

У документарном филму “Србенка“ приказан је практично ваш процес рада на представи. Редитељ филма Небојше Слијепчевић је рекао да сте били задовољни филмом, али да ли је било непријатно бити толико изложен? Не бити редитељ већ актер?
Током процеса снимања овог филма нисам се осјећао превише изложеним јер све што говорим на пробама говорим и иначе у јавном простору. Наравно да је присуство камере на почетку учинило да смо се сви понашали мало артифицијелније, али чим смо ушли у радну температуру пробе су ишле својим уобичајеним током. Небојша је био јако дискретан и ненаметљив у процесу рада. Мислим да је нашао јако добар драматуршки кључ и успио показати како се национализам и његови девастирајући ефекти репродуцирају и међу најмлађом популацијом.

“Мислим да је кроз избор Вучића српско друштво само себе амнестирало од одговорности за политике из деведесетих, чији активни судионик је био и актуални предсједник.”

И режирали сте и долазили са представама у Београд. Kако вам изгледа Београд и Србија? Kолико вас подсећа на Хрватску?
У пост-петоктобарској Србији могао се стећи утисак да нитко никада није гласао за Милошевића и да је тај човјек сам себе бирао све те године. Догодио се један облик колективне амнезије за који се бојим да би се могао поновити и у случају Вучића. Аутократски модел који је он створио и који стално осцилира између неолибералне прекарности, која се српском друштву презентира као пут у благостање, и задриглог национализма, представља инверзију онога што би демокрација требала бити. Више пута сам рекао, али ево још једном. Мислим да је кроз избор Вучића српско друштво само себе амнестирало од одговорности за политике из деведесетих, чији активни судионик је био и актуални предсједник.

И хрватске и српске уметнике и интелектуалце стално оптужују да виде само злочине, национализме и проблеме свог друштва. Да ли је то било шта друго осим покушаја дискредитације?
По мени је већи проблем што велика већина хрватских и српских умјетника не види никакве злочине које су били спонзорирани од стране власти и вршене од стране припадника њиховог властитог националног корпуса у деведесетима, чак ни кад се саплићу о кости жртава тих злочина. Они улажу више напора да својом шутњом задрже те костуре под теписима, него да се њима, у оквиру онога што раде, позабаве. Ево, ускоро би мрак кино-дворана требао освијетлити Врдољаков филм о генералу Готовини. Занима ме је ли итко од драгих ми колега глумаца који тамо играју нашао за сходно да с редатељем тијеком припреме за улогу поразговара и о ономе што се догађало након Олује, о свим оним протјераним и убијеним људима и спаљеној имовини, прекомјерном гранатирању итсл, а што такођер спада у заповједну одговорност насловног јунака.

У свету изгледа као да се ствари политички и идеолошки заоштравају, али се чини и да у западном свету, пре свега Британији и Америци, стасава генерација младих људи и гласача који су много отворенији према левици. Јесте ли оптимистични по том питању?
Недавно сам разговарао с Борутом Шепаровићем и у шали рекао, парафразирајући Гаја Деборда, да је љевица дијалектички момент капитализма…. Шалу на страну, али чињеница јест да данас немамо довољно радикалан изазов ономе што капитализам јесте – и у смислу идентитарних политика које произоводи, а још више оних економских. Љевица се углавном појављује у својој фолклорној варијанти.

Ако се с времена на вријеме и догоди одређена друштвена аксцелерација која учини видљивим контрадикције у капиталистичком мишљењу и пракси, капитализам такве аксцелерације брзо комодифицира.

У серија “Мр Робот” је та ситуација добро приказана у епизоди у којој су, након хакерске револуције, побрисани сви подаци о дуговима грађана. Након краткотрајне еуфорије долази и спознаја да су заједно с дуговима побрисани и подаци о уштеђевинама. И то је она точка на којој је до сада поломила зубе свака љевица – напуштање концепта приватног власништва.

Бавите се позориштем већ две деценије. Шта се највише у позоришту променило током те две деценије и како сте се ви променили током тог периода?
Промјенило се пуно и мало. Позориште и даље остаје специфичан начин на који гледамо свијет. Мој театар је био константна потрага за сукобом изван простора и задаћа у које је друштво оградило овај медиј. Не знам како би то статистички изгледало, али квантитативно највећи дио моје публике чине они који негирају и дисквалифицирају оно што радим. Иако сам својим театром успијевао понекад мобилизирати и цјелокупну друштвену заједницу, што сам старији све се више увјеравам у точност ријечи Хајнера Милера, који је рекао да казалиште за масу не постоји већ дуго. Умјесто ламентација над том чињеницом, треба је узети као нешто позитивно и стварати за ону мањину која још увијек има потребу гледати свијет у контролираној игри свјетла и мрака коју представља казалиште.

Шта режирате следеће?
“Ромеа и Јулију”.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here