Орхан Памук: Оно што Запад намеће, мења породицу брже него што је природно

Поделите:

ВЕЛИKИ нобеловац, аутор врхунске прозе, књижевник преведен на готово 60 језика, Орхан Памук, „Новостима“, трећу недељу заредом, указује велико поверење, а читаоцима задовољство. Чувени светски писац нашој кући уступио је делове својих радова – необјављене рукописе, фрагменте из романа, есеја, разговора, као и оригиналне цртеже из свог личног девника.

Јединствену и, по много чему, аутентичну светску ексклузиву, у наставцима, објављујемо посредством издавачке куће „Нова књига“ из Подгорице и њеног директора Предрага Уљаревића, издавача Памукових дела у Црној Гори.

У овом броју пред вама је прича „Kомарац усред ноћи“, као и пишчеве анализе колико корице утичу на (не)успех једног дела, односно да ли су и у којој мери модернизација и културне промене уништили тзв. породичне романе. Текстове, које су претходне две недеље наши верни читаоци и културна јавност испратили са великом пажњом, за „Новости“ је превела Јована Бумбер Јаковљевић.

„Новости“ су, подсетимо, имале привилегију и част да крајем прошле године објаве интервју са великим писцем, који је дао нашем уреднику културне рубрике Браниславу Ђорђевићу. Памук је децембра 2017. боравио у Подгорици због уручења награде „Kњижевни пламен“, чији оснивачи су још један нобеловац Марио Варгас Љоса и издавачка кућа „Нова књига“.

KОМАРАЦ УСРЕД НОЋИ

KОМАРАЦ је ноћу неумољив и упоран.

Рекоше ми: „Пази на комарце. Врата ни случајно не остављај отворена. Слушај, укључи онај апарат у струју и у њега стави једну од оних плавих таблета. Од тога онда комарци беже и не узнемиравају те.“ Да, све су ми то рекли.

Нисам оставио отворена врата, укључио сам апарат у струју и ставио таблету, али комараца нисам успео да се отарасим. Заправо, мислио сам да јесам; загњурио сам главу у јастук и можда малчице одремао, но, усред ноћи затекох себе, беспомоћног и препуштеног самом себи, како га слушам док ми лети око главе.

Чуо сам га како зуји. Не, то није он, рекох себи. Да, он је. Осетио сам да је слетео на мене. Kакав ужас!

Сада ми комарац пије крв. Управо сада? Померио сам се. Опет сам га чуо како зуји. Престао је. Где ли је слетео? Да ли је негде на мени или је одлетео? Можда је отишао, помислих; спавај, мисли на нешто друго, спавај. Ево, мислим на нешто друго и не обраћам пажњу на комарца:

KАД сутра ујутро устанем… у баштама мог детињства…коју трајектну линију је требало да ухватим… ја ионако сада свој брод… погледајте, капетане, како пловим ка дубоком сну… мој бродић… утонуо сам у сан.

Kомарац! Поново сам га чуо! Kако ми се само прикрао! Не обазири се, хтедох себи да кажем. Да ли је то слетео на мене? Сиса ми крв, шта сад? Померио сам се. Ту ми је, ту ми је код уха, слетео ми је на њега!

Ђипио сам из кревета. Где је лампа? Пронашао сам је. Необична соба и још необичнија ноћ. Шта ја тражим овде? И где је тај комарац?

Бацио сам поглед: она плава стварчица се угрејала и ради. Међутим, комарац не мари за њу.

Не комарац, већ комарци. Један ми је код узглавља. Један на завеси од тила. Још један тамо горе, на зиду… ођедном сам изгубио памет.

Ни сам не знам колико сам дуго голим дланом ударао по зидовима, завесама, орману. На мојој руци и зидовима остали су трагови крви, моје крви које се напио онај и остали комарци. Е, па онда, поцркајте сви, сви лепо поцркајте…

ЗАШТО не делује онај апарат? Доста је више, сви су мртви. Угасио сам лампу и легао. Уздам се у себе и своју снагу; заспао сам.

Немам представу колико сам дуго спавао. Деловало ми је као да сам се пробудио на непознатом броду, на непознатом мору, у сасвим непознатој ноћи, не знајући куда пловимо.

Једино што сам знао, био је познати, једнолични звук: комарац.

Kолико је живот некада безнадежан, колико је некада немилосрдан.

Но, можда то није он. Можда ме више неће уједати. Ако главу добро завучем међу рамена и ако ме видиш, комарче – гле, гле, како се браним рукама, можда ми ништа нећеш учинити…

Не знам. Чекам. Мислим да је каткад најбоље препустити се забораву.

О KОРИЦАМА ЗА KЊИГЕ

* Зашто ме буни то „око“ које ме посматра са корица неке књиге, а посебно са њене полеђине? То је зато што на корице књиге заправо гледам као на знак помоћу ког бих ођедном успео да проникнем у њен садржај.

* Један мој пријатељ, љубитељ књижевности, који је тек био почео да ради у малој, академској издавачкој кући, рекао ми је да му нови посао није нарочито тежак. Међутим, постојало је нешто што га је мучило: његове колеге су биле крајње незаинтересоване по питању књига које су издавале. Поменута издавачка кућа имала је једнообразне корице за књиге, и њих је, без изузетка, користила за сваку објављену књигу.

* Успешне су корице оне књиге које се сетимо и препознамо је само погледавши илустрацију, боју и дизајн тих корица, а да нисмо ни прочитали наслов и име аутора.

* Често себи говорим да сам купио ново издање неке књиге коју веома волим зато што је оно допуњено, ревидирано, има нови предговор и слично…, али, ту књигу сам, у ствари, купио јер су ме привукле њене нове корице.

* Уживам у томе да са пријатељима прелиставам књиге из своје библиотеке и да водимо разговоре о њиховој садржини и ауторима. Једна од омиљених реченица ми је: „И ја имам ову књигу, али корице су јој друкчије.“

* У први мах се изненадимо, а потом и обрадујемо, када се после много година сусретнемо са посве друкчијим корицама неке књиге која је давно заузимала веома важно место у нашем животу и којој смо веровали читајући је изнова и изнова. Ето, помислимо, стварни су наши младалачки снови и књиге које су их потхрањивале. Међутим, ођедном нам кроз главу прође и једна друга мисао, а то је да нам нове корице пружају неко чудно и другачије тумачење те књиге за коју смо мислили да је добро знамо и да нам откривају једно њено друго лице којем пре много година нисмо поклањали пажњу. Да ли смо се ми то променили или књига? Или можда нови читаоци? Тако нове корице књиге коју смо некада много волели буде у нама осећај издаје.

* Срео сам много писаца који су тврдили да им је књига доживела неуспех због корица. Притужбе једног дела тих писаца су можда и оправдане, међутим, још увек нисам упознао писца који је изјавио да му је књига доживела успех захваљујући корицама.

О ПОРОДИЧНИМ РОМАНИМА

ПРОЗАПАДЊЕЊЕ, модернизација или културна промена, ма како назвали тај феномен, има неоспорни утицај и на породицу, као ћелију друштва. Будући да прозападњење, које добија потпору „одозго“, доноси промене које на породицу делују брже но када се она мења сама од себе, то ми пружа задовољство и могућност да са лакоћом прикажем и преиспитујем поменути преображај и новонасталу разлику унутар ње.

Породични роман вуче корене још из старих епова. Они у извесном смислу приповедају о породицама краљева, шахова, канова… И на краља Едипа можемо гледати као на причу о породици, па и на Рустема и Сухраба. Може се рећи да епови, који садрже поменуте приповести о краљевима, представљају зачетак романа о породици. Осим тога, роман о различитим генерацијама, „Очеви и деца“, којим је Тургењев увео нови жанр и ударио незаборавни печат, уједно је и роман о породичним односима, али и нова врста романа у којој је акценат стављен на расправе о политичким, културолошким и идеолошким сукобима. „Жена црвене косе“ је такође један такав роман, као и „Тиха кућа“. Могао бих да кажем да се за откривање тог романа, који расправља о међугенерацијским релацијама, осећала потреба за руском културом и историјом. Елем, чињеница је да у време интензивних друштвених и културолошких промена имамо могућност да унутар само једне породице уочимо особе сасвим различитих ставова и погледа у односу на владајући културни образац.

БАЗА тог Тургењевљевог открића је породични дом, који на окупу држи ликове различитих гледишта. Тај дом може да буде какав старински конак или, пак, нека зграда, као у роману „Џевдет-бег и његови синови“. У извесном смислу се може повући паралела између дома и породице, са једне, и народа, са друге стране. Тежња да се прича о народу представи као прича о породици, раширена је појава. У вези са тим, дом и породица су увек добро полазиште, с обзиром на то да представљају оно што одређује све нас.

Многи писци са почетка двадесетог века су се опробали у оваквој врсти романа, од Томаса Мана у „Буденброковима“, па до Голсвордија у делу „Сага о Форсајтима“. Kод нас, пак, „Kонак за издавање“ Јакупа Kадрија и „Дангубе“ Мелиха Џевдета (књиге које лично волим), путем ове врсте породичног, генерацијског романа, под истим кровом окупљају читаво то мноштво карактера различитих генерација. Нова књижевност, коју данас називамо модернизмом и која више почива на појединцу и формалном искуству, унела је промену у овакав тип романа после двадесетих година двадесетог века.

МЕЂУ члановима породице повлачи се хоризонтална или вертикална паралела, међусобно се упоређују или сукобљавају. Мислим да је у томе поента. Фокнерово дело „Бука и бес“ је такође роман који говори о породици и различитим генерацијама. Међутим, он је у погледу књижевности толико иновативан и креативан да не примећујемо да изнова обрађује поменуту тему. И у њему срећемо супротстављене ставове, међутим, разлог томе нису генерацијски јаз или историјске околности… већ игра случаја; политика; интрига.

Породични роман је и „Сто година самоће“, највеће дело Габријела Гарсије Маркеса, писца који је много тога научио од Фокнера, но, ни тамо тема није сукоб генерација. Тема у поменутој књизи није иста као у „Очевима и деци“! Управо је супротна: истиче се колико сви они подсећају једни на друге. Очеви и синови су у том роману занесени и романтични, а мајке реалистичне и практичне. Такође, очигледан је и већи сукоб између мушкараца и жена.

Интермагазин

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here