Ostoja Simetić: Demokratska stranka utočište poštenja i pristojnosti

Podelite:

Demokratska stranka (DS) je stožerna politička grupacija za pristojne i normalne ljude i ideje. Ona je posvećena izgradnji državnih ustanova i zakonitom delovanju naše zajednice. U svom radu se, pre svega, vodi željom da Srbiju pretvori u uređeno društvo jednakih pravila i prilika za sve. Njen pokojni predsednik, dr Zoran Đinđić, nije slučajno odabrao reč „pošteno“ za jedan od najpoznatijih stranačkih plakata u istoriji srpskog parlamentarizma.

Ova partija se uvek trudila, ne samo da vlada, već i da, u demokratskim procedurama, obrazuje, ne isključivo građane, nego i državne organe. Kratko pamćenje kod ljudi čini da se i tako veliki doprinosi napretku naše zemlje zaborave ili se tek maglovito zadrže u pamćenju naroda. Zato svi mi, koji Srbiji želimo dobro, imamo dužnost da je stalno podsećamo na, makar one najveće, poduhvate Demokratske stranke, značajne za uvođenje srpske politike u tokove čestitosti, zakonitosti, normalnosti i poštenja. Bilo je pokušaja da se u njene redove uvuku, te razmahnu i pojedini prostaci, tribalni nacionalisti i konzervativistički talibani poput Nikole Miloševića, Koste Čavoškog, Vojislava Koštunice, Vladete  ili Marka Jankovića, ali su unutrašnje snage evropejskog liberalizma ove partije uspele da ih izguraju, očuvavši tako čistotu demokrata.

Primer prvi:

Kada je 2002. postalo jasno da Vojislav Koštunica i DSS nisu u stanju da shvate svu genijalnost lidera DOS-a predvođenih samim Đinđićem i da nastoje da vrate Srbiju u blato samopoštovanja i očuvanja nacionalnih interesa, zloupotrebljavajući svoje poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije, Đinđić je odlučio da preuzme odgovornost, te da kao svaki pošten, a normalan i demokratiji odan čovek, one koji se s njim ne slažu, jednostavno izbaci iz parlamenta. Svestan važnosti trenutka, on nije dopustio da ga u nameri da pomogne Srbiji, sprečavaju trice poput koalicionog sporazuma, zakona ili ustava. On je imao viziju. A normalno i demokratski je da se ili uklopite u tu viziju ili da budete uklonjeni. Naravno, ne zbog interesa same DS, već zbog dobra naše zemlje. Na ovaj način, originalno je smanjena nezaposlenost u Srbiji, jer je skupština neko vreme imala blizu 300 umesto propisanih 250 članova. Elem, Srbija je, tom prilikom, pala na ispitu normalnosti i demokratičnosti. Sramotno je postupio Ustavni sud Srbije. Samo zato što odluka predsedništva DOS-a, predvođena jednim Đinđićem, nije imala uporišta u zakonu i ustavu, on je, postupajući po tužbi Demokratske stranke Srbije, onog mračnjaka i klerofašiste Koštunice, odlučio da se njenim poslanicima vrate mandati, čime je, pod krinkom poštovanja pravnog poretka, zaustavljena normalna i poštena Srbija da se demokratorski oslobodi kočničara reformi. Umesto da je sud nešto naučio od DS-a, uzeo je sebi za pravo, držeći se ustava kao pijan plota (nije, dakle, ni Broza apsolvirao), da poduči jednog Đinđića „poznaniju prava“. Užas.

Primer drugi:

Srbiji je, kao žrtvi hiperinflacije i ekonomske devastacije, bila neophodna konsolidacija monetarne politike. Monetarnu politiku vodi centralna banka, u našem slučaju Narodna banka Srbije. Valjalo je, te 2003, deceniju posle rekordne svetske inflacije koju svi pamtimo, dovesti na čelo NBS stručnjaka i ličnost od formata. Izbor Demokratske stranke je pao na Kori Udovički. Ikonu poštenja, porodične odanosti demokratiji i normalnosti. Ova kći španskog borca, komuniste, Lazara Udovičkog, potonjeg partijskog funkcionera u SFRJ, što je valjda nesporni pokazatelj dinastičke posvećenosti vladavini prava, ljudskim slobodama i apsolutnoj demokratiji, sem školskog ekonomskog obrazovanja, stekla je radno iskustvo u poznatoj humanitarnoj organizaciji, osnovanoj zarad pomaganja manje razvijenim ekonomijama da sustignu one bogatije, pod nazivom Međunarodni monetarni fond.

Demokratska stranka je, kao čuvar ognja srpske demokratije, poštenja i humanosti, odmah u Kori prepoznala „pravog čoveka za kombinat“ pa je rešila da je postavi na mesto guvernera Narodne banke. Ko bi inače, bolje od jednog službenika MMF-a, vodio monetarnu politiku nerazvijene Srbije na polzu njenog naroda, ne obazirući se na interese tajkuna i stranaca? Izbor je, po svemu, bio normalan i pošten. U to vreme, Demokratsku stranku je vodio korifej uljudnosti, obrazovanosti, manira i intelektualnosti, Zoran Živković, od strane protivnika zvani – Zoki Bunda. Na dan glasanja za pominjanu gospođicu Udovički, poslanici srpske skupštine su se ogrešili o svoju odgovornost narodnih predstavnika. Neki su letovali, drugi nisu došli iz ko zna kojih razloga… i eto, prokleta, antiprogresivna opozicija je ukebala skupštinsko rukovodstvo u pokušaju da lažira većinu prilikom izjašnjavanja parlamentaraca. U elektronskom sistemu za glasanje, evidentirano je prisustvo Nede Arnerić, za koju se znalo da u tom trenutku boravi na turskom primorju, u gradu Bodrumu, antičkom Halikarnasu.

Budući da su Demokratsku stranku uvek sačinjavali vrhunski intelektualci, poput rečenog Živkovića, ali ništa manje Čede Jovanovića, Borisa Tadića ili Dragana Šutanovca, oni su rešili da, u odbranu političke volje normalnih i poštenih poslanika, prizovu u pomoć svoje istorijsko znanje i naprave paralelu sa Starom Grčkom. Kako, zapitaće se neko?

Jednostavno je. U Halikarnasu (po turskoj okupaciji Bodrumu) se nalazilo jedno od sedam svetskih čuda starog sveta. Bio je to nadgrobni spomenik kralja Mauzola – mauzolej. Demokratori, kao vrsni naučenjaci i obrazovani ljudi, pomislili su da bi bilo potpuno odgovarajuće da u vezi sa Halikarnasom izvedu još jedno svetsko čudo. Tako su došli na ideju da Neda Arnerić, iako u talasima Egejskog mora, glasa u Beogradu za Kori Udovički.

Pokušala je opozicija, u svojoj umnoj skučenosti, da ospori mogućnost takvog čina, ali je onda nekolicina najsvesnijih i najsavesnijih partijskih prvaka, na čelu sa uglednim pravnikom, danas profesorom univerziteta, Bojanom Pajtićem, zamahala kovertom koja je sadržala račune za taksi koji je Višnju iz Bodruma, preko Carigrada doveo do Tašmajdana. Nisu se opterećivali banalnim postupkom vađenja računa iz koverte i prikazaivanja istih javnosti, ali ne, kako bi rekli zli jezici, što nisu mogli, već zato što su bili odani džentlmenskim manirima uvedenim u opštu kulturu čuvenim vicem o Muji koji u društvu engleskih džentlmena dobija svaku partiju pokera shvativši da je, za ustanovljavanje pobednika, dovoljna njegova reč, bez pokazivanja karata. Opet se umešao onaj belanovički mrsomud, vajni doktor Koštunica, sa svojom bulumentom primitivnih beslovesnika obuhvaćenih u tzv. Demokratsku stranku Srbije. Taj grupa antimodernog nacionalističkog taloga, 2004. je opozvala pitomče MMF-a, uvaženu dr Kori Udovički, sa mesta guvernera centralne banke, samo zato što je dokazano (priznala i sama Neda Arnerić pokleknuvši u ličnoj normalnosti, poštenju i reformaštvu pred tako nebitnim stvarima poput činjenica i zakonitosti) da je izabrana kršenjem procedure i nezakonito. No, to nije bilo i poslednje nepočinstvo ove grupe ludaka skrivenih iza akronima DSS.

Primer 2.1.

Još pre ovih dešavanja, Demokratska stranka je uspešno izvela teleportaciju, tako doprinoseći svetskoj naučnoj baštini, kada je Bora Novaković, glasao za Zakon o radu, dok je bio na službenom putu u Solunu. Pošto istraga nikada nije pokrenuta, jasno je da teleportacija bez greške obavljena i dokazana.

Primer treći: 

Da bismo bili normalni i evropski ljudi, nužno je da što više razlabavimo veze svojih regiona sa glavnim gradom, a naročito u Vojvodini. Severnoj pokrajini nije bilo dovoljno autonomije, pa je trebalo doneti nov statut kojim bi se uveli simvoli državnosti poput zastave i grba, Vlade (umesto Izvršnog veća), glavnog grada, akademije itd. Ovog se posla prihvatio jedan od glavnih junaka naše prethodne priče, u to vreme raspoređen na položaj predsednika Izvršnog veća AP Vojvodine. Voleo je da ga zovu premijerom. Ekonomičan kakav beše, nije hteo da troši ni slova, pa je smislio da rogobatni i predugi naziv Izvršno veće, zameni jednostavnijim, kraćim i za izgovaranje lakšim – Vlada. Odlučio je da, kao i toliko puta ranije članovi njegove stranke, bude avangarda srpske politike i da deluje, bez suvišnih priča ili obzira prema prevaziđenim, preživelim i okoštalim formama kodifikovanja državnog sistema kao što jesu ustav i zakoni. Za pravo mu daje i činjenica da je profesor novosadskog pravnog fakulteta.

Fotografija korisnika Srpski Kulturni Klub

Ako neko zna šta je pravo, pa on zna! Kontrolišući većinu u skupštini APV, profesor Bojan je lepo napisao i doneo Statut Vojvodine kojim je propisao gorepominjane elemente. Vizionarstvo Demokratske sgtranke, njena normalnost, poštenje i demokratičnost, zamalo uvedoše Vojvodinu u jedinstveni kulturnoistorijski prostor Srednje Evrope, kad, ne lezi vraže, ispod nekog kamena opet dogmizaše mantijaško-kalašnjikovski sovoljubitelji iz Demokratske stranke Srbije i osporiše Statut pred ozloglašenim Ustavnim sudom Srbije, koji se onako teško obrukao još u prvom primeru sprečivši prepoštenog Đinđića da svoju volju i interese, u korist države i naroda (razume se) – pretpostavi tako beznačajnom dokumentu kakav je Ustav Srbije. Te pravničke neznalice i amateri su, doduše, nakon pada sa vlasti Bojana i drugara, usvojile većinu primedbi DSS-a na statut, pa isti nije nikada stupio u dejstvo, čime je želja normalnih i poštenih građana, poput Nenada Čanka, Bojana Kostreša, Aleksandre Jerkov, Žike Berisavljevića, Đorđa Subotića, Dinka Gruhonjića, Marine Fratucan, Nedima Sejdinovića, Janje Beč Nojman ili Pajtića dr Bojana, da Vojvodina ima više samostalnosti i Srednje Evrope, a manje srbijansko balkanske kaljuge patrijarhalizma i nacionalizma – otišla u vetar.
Navodeći ova tri primera, želeo sam da građankama i građanima Srbije (zasad) koji u sebi osećaju zov normalnog, poštenog i evropskog, dam vere i hrabrosti da prepoznaju te iste osobine u Demokratskoj stranci koju danas predvodi stručni i nadaleko, po poštenju i normalnosti čuveni, Dragan Šutanovac. Neka svako od nas dometne po jednu grančicu u oganj demokratske normalnosti, pa plamen Demokratske stranke nikad neće zgasnuti. Setimo se da njoj dugujemo sve ono dobro što smo preživeli u poslednjih sedamnaest godina: Natašu Kandić, Sonju Biserko, B92, Gej paradu, pošteno plaćanje usluga školstva i zdravstva, tendere, LGBT osvešćivanje naše dece kroz programe u školama i vrtićima, te mnoge druge odlike normalnosti bez kojih bismo bili divlje pleme krvoločnih balkanoida.

http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/10/20/ostoja-simetic-demokratska-stranka-utociste-postenja-i-pristojnosti/

Podelite:

2 Komentari

  1. I eto, malo vreme zatim postojalo, pokazaste pravo lice.

    Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag… Mali citat upućen onomad k meni:

    Srpski Kulturni Klub: “I jako je ružno vezivati SKK za Vidovdan, ako se zna da su osnivači Žarko Janković i Ostoja Simetić napustili taj sajt zbog toga što se iznajmio vUČKu”.

    I šta vredi što pišete o “žutima” kad ste isti, odnosno za nijansu gori, ili tamniji?

  2. Boze dragi, ta zuta stranka je odvratna, ja ne volim Seselja, mislim da je SPS prokleta stranka ali ovo su odvratni i ljigavi ljudi, fuj

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here