Отворени политички дуг немачког уједињења

Поделите:

Немачка политика се претворила у спектакл са само једним циљем: да се од електората изнуди признање како се ништа није променило

Тише него прошле године, Берлин је обележио 28. годишњицу уједињења Западне и Источне Немачке. На манифестацијама у земљи и пријемима у дипломатским представништвима, евоцирало се постигнуто и славно, али у атмосфери све скромнијег оптимизма. Немачка је изгубила визију за будућност – питање је само да ли је за Европу то добра или лоша вест.

Већ годинама немачка амбасада у Бечу прославља Дан уједињења у Палати Лихтенштајн. Ко год тај архитектонски комплекс изнајмљује по сату или дану од кнежевске династије Лихтенштајн, симболика је урачуната у цену. Палата је оригинални барок, из времена еуфоричног грађевинског „бума“ после сламања Друге турске опсаде Беча (1683); у њој се налази највреднија приватна збирка старих мајстора у Европи; њен репрезентативан простор је тако монументално споменички да чак ни кнежевска породица није смогла храбрости да ту станује, већ се само показивала.

Поента: Берлин за прославе Дана уједињења (3. 10. 1990) бира најбоље и најрепрезентативније. Тај дан му је важан, јер обележава датум кад су Европљани службено престали да се боје Немаца. У немачкој политичкој свести, тај је дан моћна политичка валута, коју сваког октобра треба пустити да заблиста. Ако је у церемонијалном смислу све било као и прошле године, шта је онда сад био проблем? Углавном то да свечано расположење никако није успевало да пређе тачку собне температуре у негрејаном дворцу на просечно хладном октобарском дану.

Чак се и немачки амбасадор Јоханес Хаиндл пожурио да у свечаном говору напомене како „данас влада сумња у немачку компетенцију за решавање политичких проблема“. За сваки случај, јер ако се у наредним месецима сруши влада у Берлину, њен амбасадор у Аустрији ће барем имати мирну савест како се није избламирао неук пред дипломатским кором и другим гостима бечке политичке и медијске сцене.

ТИХО, ТИШЕ, ОКТОБАРСКЕ КИШЕ
Судећи по говору председника аустријског парламента Вернера Соботке, Беч разуме немачку ситуацију, ону успостављену након прошлогодишњих избора, који су мучно и на рате сузили простор деловања немачке владе и на националном и на европском плану.

Тачније би се рекло да Аустрија разуме немачке невоље, али нема разумевања за њих. „Честитке за визију онда (…), али оптимизам деведесетих је готов“, рекао је Соботка немачкој амбасадорској тројци – а поред билатералног Хаиндла, ту су још били Герхард Кинцле из немачке мисије при УН и Еберхард Пол из мисије при ОЕБС-у.

За читаоце с Балкана, који су у споменутом периоду оптимизма на разне начине били забављени домаћим ратовима, еуфорија деведесетих је мисаона категорија. Свеједно, у широј слици то остаје користан термин, јер објашњава већи део катастрофалних грешака што их је ЕУ, заједно са читавим Западом, починила у току распада Југославије.

Нови српски амбасадор у Аустрији Небојша Родић са председником аустријског парламента Вернером Соботком на прослави Дана немачког уједињења у Палати Лихтенштајн у Бечу (Аутор Весна Кнежевић/РТС)

„Западни Балкан“, та отмена реч за оне делове бивше Југославије који су преостали након уласка Словеније и Хрватске у ЕУ, чула се прошле седмице више пута у Бечу, први пут управо у Соботкином говору на потхлађеној прослави Дана немачког уједињења у Бечу. Други пут кад је председник Европске комисије Жан Клод Јункер у аустријском парламенту у петак опоменуо како ће међу тим земљама „избити рат ако их се не прими у ЕУ“, али да свеједно „нико неће бити примљен барем још седам година“.

Јункерове нелогичности, бизарности и отворена дискриминација балканских кандидата за ЕУ, пре свега Србије, заслужује посебан текст, још боље књигу. Зато се враћамо Соботки и његовом наступу у Палати Лихтенштајн прошлог уторка: „Немачка и Аустрија сносе одговорност за приступање Западног Балкана Европској унији. Земљама тог региона треба дати јасан знак да су добродошле.“

Осим што нису. А нису добродошле зато што се „оптимизам деведесетих“ истопио пред злоћудним карактером неких држава наследница Југославије. Други разлог за фактичко ускраћивање добродошлице је стање у Унији, која се ломи под снагом властитих „визија“ из деведесетих – од константне провокације Русије, преко идентификације ЕУ са НАТО-ом и трагичног неразумевања сеобе Африке и Хиндукуша на европски супконтинент.

Али аустријска политика зна – крив је онај ко је водио у том периоду. Водиле су Немачка и Француска. Французима ће Аустријанци све опростити, зато што имају споредну улогу у структури њихове националне свести. Остају, дакле, Немци. Свака анализа Соботкиног наступа, по дефиницији слављеничког и церемонијалног говора лаких тема, показала би да је аустријска државна сцена „намирисала“ клизајућу немачку слабост и да хвата залет за што бољу позицију у наступајућој фази мултиполарне ЕУ.

ЈЕДИНСТВО ЈЕ ДУГ ПУТ У НЕЈЕДИНСТВО
Берлин се све више бави сам собом. Канцеларка Меркел није успела чак ни да прогура практични и једноставни референдум о македонском имену. По свој прилици је био такав, једноставан и емотивно незахтеван, само у немачкој визији, али не и за Македонце.

Не би требало мислити да се овде износи далекосежан закључак о слабљену немачког политичког мотора само на основу једног догађаја коме је дописница РТС-а присуствовала. Истина, ове године су говори у Палати Лихтенштајн били краћи и с мање помпе, није било кабаретисте да забавља публику пре отварања топлог бифеа, ни „госта изненађења“ (Зигмар Габријел прошле године). Торте су и даље биле изврсне, али их је било мање и појеле су се брже.

Торта немачког јединства (аутор Весна Кнежевић/РТС)

Ствар са тортама није без извесног аналитичког потенцијала. Социолог Норберт Елијас је својевремено написао два тома о рађању цивилизације на основу употребе столног „есцајга“, па би аналошки и торте немачког јединства могле бити солидна варијабла за барем један текст о немачкој политичкој ситуацији данас. За оног ко преферира чврсте факте, њих нуди немачка штампа у изобиљу.

Шпигл„Славимо, док не дође АфД! Прослава јединства би била тако лепа да се нисмо ујединили. Сад се сваке године морамо правити да не видимо како се то развило у катастрофу. (…) Онако заиста весело и опуштено ове се године није прослављало. Према немачким слављима чак и британска шефица туге Тереза Меј пролази као диско-краљица!

Може бити да је за то крив сиви октобарски дан који смо импулсивно изабрали за славље. Французи и Американци су сасвим свесно померили национални празник на јули, како би га славили у еспадрилама, мини-сукњама и кратким рукавима. А ми – и небо плаче!“

SDZ/DPA: „На централној вишедневној манифестацији прославе Дана немачког уједињења у Берлину појавило се мање посетиоца него што су организатори планирали. Само сто хиљада по кишном дану; други дан, кад је засјало сунце дошло је пола милиона. (…)

Канцеларка Ангела Меркел се појавила, али се није гурала у први план, само је на рубу прославе у раскошно санираној Државној опери Унтер ден Линден (Под липама) дала кратку изјаву за медије: ‘Јединство је дуг пут’.“

РЕВОЛУЦИЈА СЕ ОДЛАЖЕ
Хапшење осморице припадника терористичке ћелије „Револуција Кемниц“ због планова о нападима на цивилне циљеве на дан прославе 3. октобра не треба прецењивати, али ни потцењивати. И они су, као и торте немачког јединства, као киша на празник, или референдум у далекој Македонији, само једна од варијабли немачког политичког тренутка.

Позивајући се на Савезну криминалистичку службу (БКА), о томе су јуче у суботу писали медији као Welt am Sonntag/Свет недељом или агенција ДПА. Ухапшени – један 14. септембра, седморица 1. октобра – били су чланови групације „Револуција Кемниц“, која је имала за циљ „преокрет у немачкој историји“. БКА је у поседу њихове кореспонденције (наводно су користили F-Messenger), из које произлази како су сматрали „да су тешки криминални деликти одговарајуће средство за промену система у Немачкој“.

„Одабир Дана уједињења као датума за промену система показује да су чланови ћелије исцрпно и детаљно фантазирали о примени насиља, не би ли на тај начин освојили примат унутар десноекстремистичке сцене“ (WaS и DPA уз позивање на БKA). Подаци су несистематизовани – по једнима је „Револуција Кемниц“ себи доделила улогу провокатора како би изазвала обрачун левичарских демонстраната са полицијом. То би био тактички маневар за дискредитацију њихових највећих непријатеља, битка за „суверенитет“ на улици.

Хапшење припадника терористичке ћелије „Револуција Кемниц“

Нешто старија медијска варијанта о активности групе је, међутим, садржавала референце на стратешки циљ „превазилажења демократске правне државе“. FAZ: „Паликућа АфД! Хапшење осморице под оптужбом за тероризма показује: Управо провокатори из АфД-а би требало да размисле који вокабулар употребљавају у јавним дебатама, јер он доприноси радикализацији деснице.

Посредно, то радикализује и левицу. Колико год планови ‘Револуције Кемниц’ звуче брутално-наивно, не треба занемарити чињеницу да је пут до насиља поплочан говором насиља. Друштво из АфД-а би требало да схвати колико су они допринели поларизацији немачког друштва.“

ДР’ЖТЕ ЛОПОВА!
Реакције немачке штампе показују озбиљан ниво конфузије. Недолазак гласачке масе на државну прославу због кише није наравно никакав показатељ стања демократије у једној земљи, и медији с правом измишљају вицеве на тему. Дотле је све у реду.

Нико, међутим, не тематизује то да се немачка политика претворила у спектакл чији је једини циљ очајничка анимација електората како би се од њега изнудила потврда да се ништа није променило, иако се у последњих годину дана све променило. Одатле разочарање да је на серију прослава у Берлину „дошло мало људи“, само 600.000, „а било је планирано много више“.

Други ниво конфузије је око АфД-а. Уместо да се његово напредовање кроз систем види као симптом стања, продукт поларизације радикално започете у септембру 2015, сада се та партија проглашава узроком поларизације. У интерпретацији најважније немачке штампе, АфД постаје универзални фактор који поларизује друштво, политику, десницу, а сад ето и левицу – и левица је све гора зато што је АфД приморава на ту улогу (FAZ).

Трећи ниво конфузије је представа о „перфектном Немцу“ и „перфектној Немачкој“, држави која не може да се опусти док од читаве Европе и шире не добије потврду да је урадила све што је могла за опште добро, и политички и морално, а све перфектно. Та врста специфично немачког интензитета, или супериорне инфантилности, више пута је задавила Европу. Да је барем неко на немачкој политичкој сцени свестан како та црта националног менталитета и даље тиња испод немачке европске трансформације, показује службени говор председника Шојблеа на државној прослави у берлинској Опери:

„Иако је у Немачкој добро, међу Немцима влада песимизам. Помоћ за избеглице и мигранте је важна и исправна, али има границе. Немци морају научити да живе са идејом несавршенства. Ко тежи за перфекцијом, завршава у диктатури!“

Централна прослава Дана немачког уједињења у кишовитом Берлину, 3. октобар 2018.

Социолошким речником: боље торта мање него торта више. Ко нема колача, нек једе кобасице, гости ће ионако и идуће године доћи на Дан немачког уједињења.

РТС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here