Отворено писмо министру Зорану Ђорђевићу поводом дискриминације очева у центрима за социјални рад

Поделите:

На притисак организација очева, Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић је још 2016. упутила центрима за социјални рад (ЦСР) препоруку да се не воде родним стереотипима у предметима поверавања старатељства по разводу, и изјавила да припрема нову препоруку за ЦСР у вези са давањем мишљења о старатељству[1]. Данас видимо да она то није озбиљно мислила, да нову препоруку није упутила, или је препорука била: “само напред, наставите да растурате породице и дискриминишете очеве”. Kако год да је било, Републички завод за статистику нам својим Саопштењем 170 под називом „Закључени и разведени бракови, 2017“ од 29.6.18, на страници 9 потврђује оно што смо одавно сумњали, а то је да у Београду, а приближно и у Новом Саду, мање од 10 посто очева добија старатељство по разводу[2], само ако га се мајке одрекну, а и тада то може бити привремено, ако се мајке предомисле, или им се промени ситуација (изађу из болнице, затвора, врате се у место пребивалишта, или им пропадне нови брак због кога су напустиле децу). То нас утврђује у уверењу да се ЦСР не воде објективном проценом подобности родитеља, нити најбољим интересом детета, већ старатељство својим мишљењем аутоматски увек дају мајци. Судови у парничним предметима додељивања старатељства се не баве утврђивањем чињеница, сем када се ради о одређивању алиментације, већ само преписују мишљење ЦСР или вештака које наивни очеви плаћају, но у оба случаја исход је исти. Разлог зашто су ЦСР пристрасни може да лежи у чињеници да су већина запослених психолога, социјалних радника и судија жене, да се воде родним стереотипом да су мајке потребнији и подобнији родитељи, а и зато што им тренинге и семинаре већ деценијама држе феминистичке НВО попут Аутономног женског центра (АЖЦ). Сумњамо да су те НВО, финансиране из иностранства, корумпирале институције по моделу како фармакомафија корумпира лекаре: вођењем по ексклузивним локацијама на вишедневне обуке, поклонима, новцем. У конкретном случају ЦСР-а сумњамо и да се запослени по обуци мотивишу да наставе са спровођењем феминистичке политике тако што им се дају хонорарни послови обуке по ЦСР у унутрашности, а остале запослене мотивишу притиском да раде као и ови корумпирани ако не желе да изгубе посао, јер знамо да незапослених социјалних радника и психолога увек има на бироу. Kако на други начин, сем корупцијом, објаснити да у 21. веку у великим градовима где запослени родитељи у браку деле обавезе око подизања деце, ЦСР не могу да нађу подобне и заинтересоване очеве да им дају старатељство.
Са дискриминацијом очева сам у вашем министарству упознао Сектор за антидискриминациону политику и унапређене родне равноправности када сам тамо био на Отвореним вратима крајем септембра 2017. Kако видим да се на проблему очева и деце не ради, док 100.000 очева по разводу виђа децу мање него што би могли и желели, а у многим случајевима мајке отуђују децу и ометају очеве да их виђају, био сам слободан да припремим “Правилник о примени равноправности полова при додељивању старатељства” и предам вам га на разматрање и примену. Проблем који предлажем да се овим реши много је шири од дискриминације очева, јер би његово решење позитивно утицало и на смањење броја развода и повећање броја новорођење деце, чиме био се дао значајан допринос решавању демографског проблема, а и јачала одбрамбене готовост земље јер би се створио већи број, и мотивисанијих него данас, бранитеља. Такође, нередовни контакти и одржавање односа деце са очевима по разводу негативно утиче на развој деце, јер су многобројне научне студије показале да деца која по разводу остану у пођеднаком контакту са оба родитеља у каснијем животу имају много мање социјалних, образовних, психичких, здравствених и финансијских проблема. Стога би се по разводу морало инсистирати на овом моделу где год је примењлив, а не самосталном старатељству који је превелика обавеза за једног родитеља, а незадовољство за другог. Шаблонизовани модел виђања детета са оцем који је одавно постављен да буде сваки други викенд, лако би се у случају подобних и заинтересованих очева могао претворити у провођење једне недеље код оца, друге код мајке, или школских дана код једног, а викенда код другог родитеља. Лицемерно је објашњење и феминистичка мантра коју очеви често чују у ЦСР (ја сам је лично чуо од руководилице ЦСР Палилула Отилије Бабински): “Дете мора да зна где му је дом”, што је само изговор да се настави са политком додељивања самосталног старатељства (вршења родитељског права) само мајкама. Предложено решење је боље и за децу, за очеве, а и за мајке (јер би имале више времена да се посвете сопственом животу, и новим везама), смањује социјалне проблеме (сукобе и насиље међу партнерима пре, за време и после развода) и давања “самохраним” мајкама, а решава и важне националне проблеме. Образложићу ове наводе следећим аргументима: 1. Давањем старатељства искључиво мајкама, креирате проблем једнородитељских породица које често траже финансијску подршку државе као „самохране“ мајке, чак и када добијају алиментацију од очева, 2. Kада је извесно да ће по разводу добити и старатељство, имовину, и новчану помоћ, многе жене су стимулисане да траже развод и када би договор међу партнерима могао да спасе брак, стога је већина развода иницирана од жена, што неповољно утиче на одржавање породице као основне ћелије друштва, 3. Одређивањем несразмерних износа алиментације (у својим чланцима сам показао да просечан отац сноси трошак 3 / 4 потреба детета, док добија само 1 / 4 дететовог слободног времена), мушкарци се дестимулишу да улазе у брак / ванбрачну везу у којима би имали децу, јер лако могу све да изгубе, а да им само остане обавеза алиментације, 4. Већина очева после развода финансијски више нису у могућности да заснују нови брак и имају нову децу, а и дестимулисани су да више раде јер пропорционално или прогресивно морају да плаћају алиментацију за децу из претходног брака.
Два су разлога зашто до реализације овога није дошло: мајке се не желе одрећи алиментације и помоћи државе, а решавање националних проблема било би супротно феминистичкој агенди коју финансирају глобалистичке елите у циљу депопулације и слабљења националних држава. Упитно је како је дозвољено да једна НВО као АЖЦ држи семинаре многим државним институцијама (ЦСР, полицији, судству, општинама) када у свом статуту експлицитно тврди да је феминистичка организација, а формално феминизам није државна идеологија, и са њим се не слаже већина грађана. Поновићу да је њихово деловање антипородично и супротно друштвеним и националним интересима, и да су финансирани су из иностранства, о чему се детаљно хвале на свом веб сајту[3].

Правилник о примени равноправности полова при додељивању старатељства у центрима за социјални рад (ЦСР)
Овај правилник се доноси јер је утврђено да постоји велика неравноправност полова у предметима поверавања старатељства по разводу, односно неравноправна заступљеност, третман и положај лица једног пола у односу на лица другог пола.
Дискриминација по основу пола је свако неоправдано прављење разлике, неједнако поступање, или давање првенства, које има за циљ или последицу да лицу или групи отежа, угрози, онемогући или негира уживање или остваривање људских права и слобода у свим па и породичној области. ЦСР имају обавезу развоја и унапређења равноправности полова и спречавања дискриминације на основу пола.
Према важећем Закону о равноправности полова потребно је омогућити равноправно учешће жена и мушкараца у свим областима јавног и приватног живота. ЦСР су обавезни да воде политику једнаких могућности за жене и мушкарце, и планирају, доносе, спроводе и јавно објављују резултате ових мера. Даље су дужни да из реда својих запослених одреде контакт особу за равноправност полова која сарађује са Министарством.
Овим правилником одређује се и начин сарадње са удружењима, и план извештавања удружења која су укључена у праћење спровођења мера из овог правилника, као и подаци које за та удружења уносе у извештаје.
ЦСР евидентирају податке о: 1. броју лица по полу која су у претходне две године више добијала старатељство, и разлоге за то; 2. броју судских спорова који су вођени по основу дискриминације по полу, као и броју судских спорова који су окончани у корист мање заступљеног пола по тим судским одлукама.
Информације и статистички подаци који се прикупљају и евидентирају у ЦСР морају бити, осим збирно, исказани и по полној припадности, посебно они о додељивању старатељства, и у Годишњем извештају о реализацији плана или програма извештавају Министарство.
ЦСР су дужни да предузимају посебне мере којима ће се поступно обезбедити најмање 40% представника мање заступљеног пола у додељивању старатељства (вршења родитељског права), као и да до 31. јануара текуће године за претходну годину доставе Министарству извештај о предузетим мерама и оствареним резултатима на пољу унапређења равноправност полова.
У случајевима где су оба родитеља пођеднако заинтересована и подобна треба инсистирати на моделу заједничког старатељства / равноправног родитељства, а не на самосталном старатељству који је превелика обавеза за једног родитеља, а незадовољство за другог. Kод самосталног старатељства модел виђања детета са родитељем који нема старатељство треба да буде провођење једне недеље код оца, друге код мајке, или школских дана код једног, а свих викенда код другог родитеља, као и једнака подела распуста и празника. Уколико се један од родитеља не слаже са заједничким старатељством, самостално старатељство поверити другом родитељу, а уколико потом он то не испуњава дати мишљење суду за промену одлуке о носиоцу самосталног старатељства.

[1] http://rs.n1info.com/Vesti/a203985/Poverenica-Voditi-racuna-i-o-diskriminaciji-oceva.html
[2] http://publikacije.stat.gov.rs/G2018/Pdf/G20181170.pdf
[3] https://www.womenngo.org.rs/o-nama/donatori
Mihailo Alić
www.ultrahome.in.rs/muska

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here