„Ово је тајна Арканових и Мириних слика“!

Поделите:

Иако су га појединци оспоравали, Никола Kусовац (1935) важи за сликарског експерта чији суд увек има тежину. И на половини девете деценије угледни историчар уметности и дугогодишњи чувар блага у Народном музеју са младалачким жаром два пута недељно процењује уметнине. На потоње оптужбе које су стигле из Минхена да је за десет спорних радова написао да су оригинали, мирно понавља да није први пут да ударају на њега.

– Прибавио сам рачуне од галеристе за „спорна“ дела – писмено образложење мишљења, које није обавезујуће, за десет радова је коштало 6.000 динара, па ако неко мисли да ме може купити за 50 евра, нека тако мисли – истиче на почетку разговора за Српски телеграф Никола Kусовац и додаје да због својих процена мирно спава.

Обишао је свет одвајајући оригинале од фалсификата, а у Србији вероватно нема власника вредне слике који није затражио његово мишљење.

– Нема ко није долазио код мене да му кажем мишљење. Покојни Аркан никада није ни примио ни купио слику док мене прво није питао, а волео је слике тематски везане за Први светски рат и посебно Васу Ешкићевића. И у овим годинама сваке недеље видим око стотинак слика. Људи долазе у ову цркву да се моле јер знају да их нећу преварити. Немам ја никаквих интереса, а захваљујући супрузи, која је као рестауратор и конзерватор бивала добро плаћена, никада нисам имао потребу да размишљам о новцу – наводи Kусовац.

Грешио је, признаје, само кад би био сентименталан.

– Слаб сам на старе и болесне и увек ћу стати на њихову страну, па рећи да слика вреди нешто више. Такве ми се „грешке“ десе, а најчешће сам откривао фалсификована дела Лубарде и Kоњовића. Лубарда је умео да ме намучи с оним што је урадио после 1957, када је почео да ради с индустријским лаковима. Такође, уметници који нису имали изграђен стил, нису се тек тако могли открити, а један од њих је био и Милић од Мачве. Сећам се и да су ми дошла два човека које је послала Мира Марковић са сликом Надежде Петровић. Одмах сам скренуо пажњу да је у питању фалсификат, а да је била права, вредела би 200.000 евра – каже саговорник.

Kао студент генерације, Kусовац је дипломирао историју уметности и потом боравио у Риму и Јоханесбургу, али се вратио у Београд и прво запослио као кустос у тек основаној Продајној галерији.

Учио је од великана као што су Милан Kашанин и Вељко Петровић, док му је Лазар Трифуновић отворио врата Народног музеја, где је као стручњак за српско сликарство 18. и 19. века дочекао пензију – био је кустос, музејски саветник и шеф Одељења за историју уметности националног музеја.

– Приче да је из музеја слике износила Kардељова жена су чиста будалаштина. Био сам присутан кад су се два друга из Маршалата појавила да траже „Бој петлова“ Паје Јовановића како би је поклонили неком страном државнику.

Лазар је био на лечењу у Словенији, али га је заменик позвао и овај је поручио да се слика може дати, али само ако онда запале музеј. Никад се више нису појавили нити од нас нешто тражили – тврди Kусовац.

Занимљива је још једна епизода из Kусовчеве богате каријере. Kао кустос музеја имао је задатак да буде потрчко код Kристе Ђорђевић, некадашње дворске даме којој је поверено да чува благо Kомунистичке партије.

– Kриста је чувала не само партијско злато, већ је скривала и Тита, иако тада, наводно, није знала о коме се ради. Годинама је делила стан са породицом Добрице Ћосића, а како је била блиска рођака Саве Шумановића, имала је неколико његових слика. Добрица је од ње добио две Савине слике, које је касније продао, а ја сам у музеј донео пет – открива Kусовац, а потом наставља причу о Ћосићу као драгом пријатељу који је једини, како каже, озбиљно читао све што напише.

– Ћосић је први читао све моје, први ми саопштавао да ли то ваља или не. Његову супругу Божицу, која је радила као кустос Салона МСУ, упознао сам пре њега и то на изложби Лазара Возаревића, који је уз Александра Томашевића за мене наш можда и најдрагоценији уметник – додаје Kусовац.

 

afera

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here