Пад Берлинског зида и нестанак западног тријумфализма

Поделите:

Испоставило се да је тридесета годишњица пада Берлинског зида био тмуран догађај. Еуфорија која је Европу тресла 9. новембра 1989. без дилеме је нестала. Подстицај за дубљом европском интеграцијом, манифестован кроз Уговор из Мастрихта 1992, којим је успостављен оквир за заједничку валуту и заједничку одбрамбену и безбедносну политику је нестао, а ни наде пробуђене Лисабонским уговором из 2007, који је створио тренутну структуру ЕУ, више не постоје.

Свакако, број чланица ЕУ скочио је са 15 на 27 у периоду између 2004. и 2007. године, придруживањем земаља Централне Европе укључујући Чешку Републику, Мађарску, Пољску и Словачку, као и балтичких држава Естоније, Летоније и Литваније. Али очекивања о уједињеној Европи су изневерена, а само проширење ЕУ је замрзнуто док се континент суочава са економским кризама, миграционим притисцима и растућим национализмом.

НОВО НЕМАЧКО ПИТАЊЕ
Ново уједињење Немачке ставило је још једном у први план „немачко питање“, мада у другачијем облику – какава је улога Немачке у Европи. Без сумње, Немачка је израсла у доминанту силу на континенту. Након уједињења, опсежне реформе тржишта рада и производни бум учинили су Немачку неоспорном економском локомотивом Европе.

Заузврат, водећа улога Немачке – која се огледа у наметању строге политике штедње и структурних реформи као услова за финансијску помоћ од стране ЕУ – и њена миграциона политика која је омогућила улазак више од милион избеглица из Африке и са Блиског истока, покренуле су бурне контроверзе.

У међувремену, темељ европског пројекта, изграђеног на послератном савезу Немачке и Француске у погледу економске, одбрамбене и спољне политике, не само да се трансформише тиме што се равнотежа снага непрестано помера у корист Немачке, већ две земље имају конкурентске визије развоја саме ЕУ, премда су немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Емануел Макрон настојали да премосте ове разлике, залажући се за заједнички буџет еврозоне, независну војску ЕУ и дубљу економску интеграцију.

Емануел Макрон и Ангела Меркел на конференцији за медије на самиту Г7 у Бијарицу, август 2019.

Емануел Макрон и Ангела Меркел на конференцији за медије на самиту Г7 у Бијарицу, август 2019.

Иронично је да је пад Берлинског зида поставио егзистенцијалну дилему за западни савезнички систем. НАТО, који је 1949. године замишљен као савез који би штитио Европу од совјетске претње, надживео је своју првобитну мисију и у потрази је за разлогом свог постојања. Вашингтон се позабавио овом „кризом идентитета” заговарајући ширење НАТО-а ка истоку, према западним границама Русије, занемарујући озбиљне приговоре Москве.

Године 1999. Мађарска, Чешка Република и Пољска постале су чланице савеза; још седам земаља Централне и Источне Европе придружиле су се савезу 2004. Осам бивших чланица Варшавског пакта придружило се Европској унији 2004. године, док су Румунија и Бугарска то учиниле 2007. Данас, НАТО броји 29 чланица (30, када се придружи Северна Македонија) и све су у стању приправности без икакве потребе. НАТО је постао главно оруђе америчког трансатлантског лидерства, Вашингтон без њега не би могао да пројектује моћ. Стога се одлучио за линију мањег отпора оличену у настојању да од Русије направи непријатеља, премда многе европске земље остају скептичне. Ово питање поделио је лидере ЕУ, укључујући челнике Француске и Италије, који отворено траже ближе дипломатске везе са Русијом.

РУСИЈИ СТРПЉЕЊЕ НА ИЗМАКУ
С друге стране, након низа омаловажавајућих потеза према Русији – ширење НАТО-а, распад бивше Југославије и бомбардовање Србије без одобрења УН, инвазија на Ирак, итд. – Москви је 2015. године коначно понестало стрпљења када су Сједињене Државе и њихови европски савезници подстакли „смену режима“ у Украјини.

Одбацивање Русије од стране Запада гурнуло је Москву ка Пекингу,чиме је створена руско-кинеска антанта, будући да су обе силе почеле да осећају све веће притиске од стране САД. Пекинг и Москва препознају синергијски потенцијал међусобног удруживања снага. Поред динамичних и обострано корисних трговинских и економских односа, Кина и Русија су не само прошириле војну сарадњу, већ и покрећу опсежнију технолошку сарадњу, нпр. у областима телекомуникација пете генерације, вештачкој интелигенцији, биотехнологији и дигиталној економији. Овај сложени однос, категорисан као „свеобухватно стратешко партнерство координације за ново доба“, непрестано придобија глобални карактер.

Са ове дистанце се види да је тријумфализам због пада Берлинског зида засенио непромењиве реалности светског поретка у транзицији. Постепено опадање и губитак утицаја Сједињених Држава као светског лидера; криза капитализма у западном индустријском свету; успон Кине; нови глобални изазови које ниједна велика „суперсила“ није у стању да реши сопственим снагама; и последична мултиполарност међународног система – све ово је довело у питање основаност тријумфалистичког расположења од пре 30 година и тезу да се историја завршила.

У самој Европи, визија јединства, регионалне интеграције и прекограничне сарадње коју је инспирисало рушење Берлинског зида налази се под све већим притиском јачајућих популистичких и евроскептичних политичких снага. Низак економски раст и мигрантска криза узроковали су општи пад морала у европском уму. Брегзит је најдраматичнија манифестација свега тога. Популистичке странке расту широм Европе.

Протестанти машу заставама Европске уније и Велике Британије испред Вестминстерске палате, 15. јануар 2019.

Протестанти машу заставама Европске уније и Велике Британије испред Вестминстерске палате, 15. јануар 2019.

На све ово треба додати и поремећаје у трансатлантским односима изазване конфронтационим приступом председника Трампа, који Европљане наводи на дилеме без преседана. У недавном интервјуу за магазин Економист – поводом тридесете годишњице пада Берлинског зида – француски председник Емануел Макрон је рекао: „Европа постепено губи траг своје историје; друго, долази до промене америчке стратегије; треће, промена односа догађа се паралелно са успоном Кине који траје већ 15 година, што ствара ризик од биполаризације и очигледно маргинализује Европу…Коначно, уз све то имамо и унутрашњу европску кризу: економску, друштвену, моралну и политичку кризу која је почела пре 10 година.“

М. К. БАДРАКУМАР

Превео Радомир Јовановић

Извор Indian Punchline

Нови стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here