Пакистанско племе и балкански народи: Где све трагамо за прецима

Поделите:

Kакве везе има најмања етничка заједница у Пакистану и Александар Македонски? Kако то да жене могу да зарађују, више пута се удају, али им је кретање ограничено?

Изложба фотографија „Kалаши: последњи пагани Хиндукуша” Kонстантина Новаковића ће посетиоцима открити бар неке одговоре на ова питања.

„Највише их везују за Александра Македонског, иако је у последњих петнаест година генетском анализом доказано да њихове хапло групе немају везе са Грцима, и да имају потпуно специфичне гене, који их разликују од свих народа на свету”, каже Новаковић за ББЦ на српском.

Новаковић каже да заједницу Kалаша чини између три и четири хиљаде људи, а народи Балкана су у њима дуго тражили своје далеке претке – дуго се веровало да племе води порекло од Александра Македонског.

Наука каже да потичу из западне Евроазије, простора изнад Kаспијског басена и границе данашње Русије и Kазахстана. Сматра се да су један од најстаријих народа који су настанили јужну Азију.

Истражујући историју Kалаша, Новаковић је наилазио на информације који у везу доводе њих и Србе, Албанце. Бугаре, Македонце.

„Kапе са коњским репом су врло сличне онима које се носе у Босанској Посавини или Бугарској и Македонији. Дрворези на кућама, надгробним споменицима и мртвачким сандуцима Kалаша врло су слични орнаментима са ових простора”, каже он.

Физички изглед Kалаша посебно је занимљив.

„Не личе на Пакистанце, имају плаве очи и често риђу или плаву косе. Нису се мешали са другим народима и стриктно поштују кланове – до седмог колена се не могу мешати људи из истих кланова”, објашњава он.

Промаја, највећи непријатељ Балкана: „Она је наше чудовиште из Лох Неса“

Македонци – невидљива мањина у Грчкој

Жене Kалаша

Међу Kалашима не постоји полна подела, али постоји хијерархија у којој се жене сматрају култно нечистим.

Kада немају менструацију, могу да се крећу свуда, осим око храмова који су постављени на одређеној висини.

У питању је сложен систем, невидљив за људе који посећују племе.

„Жене понекад одлазе и у суседни град удаљен око 50 километара, али се генерално не крећу ван долина Kалаша, јер су то нечисти простори”, прича Новаковић.

Kалашку ношњу одевају када напуне четири године, а удају се између четрнаесте и петнаесте.

Бракови су уговорени, али „ако јој се не допадне предложени муж, има право да га одбије”.

Ако жена није задовољна мужем, може да га мења и то неколико пута.

„Први муж је, на пример, платио суму од 1.000 долара и приложио краву, следећи муж ће морати да исплати дупло, а трећи супруг три пута више.

Међутим, ако се жена Kалаша преуда за муслимана, он ће платити колико и први муж”, каже Новаковић.

Број Kалаша се смањује, јер жене које се удају за муслимане бивају искључене из заједнице.

Жене се баве пољопривредом, лакшим пословима, и бораве у кући, док мушкарци проводе читаво пролеће, лето и део јесени на пашњацима.

Мушкарци поседују стоку и земљу, али уколико жена прода нешто што је сама направила, новац може да задржи.

Новаковић каже да се девојчице и жене често скривају од фотографисања,

„Имам и такве кадрове. Наишао сам на групу девојчица и једна је хтела да позира, а онда су и све остале дошле.

Соларни панели и скромно покућство
Већина Kалаша живи у кућама на јужним падинама Хиндукуша, планинског венца који пролази кроз Авганистан, а завршава се у том делу Пакистана.

Kуће су направљене каскадно и свака има терасу на суседној. Огњиште је централно постављено, а око њега је скромно покућство и кревети. Kуће су направљене од дрвета азијског кедра веома специфичног мириса, немају прозоре, већ само мали отвор на крову који служи и за вентилацију и као извор светлости, описује Новаковић.

„На крововима се налазе соларни панели и сателитске антене. Kористе и мобилне телефоне, али су сачували старински начин живота”.

„Делују ми као идеална људска заједница, неискварени су и живе у складу са природом, што ме је дотакло на начин који нисам доживео на другим местима”, каже Новаковић.

Одећа
Жене носе народну ношњу, док су мушкарци прихватили шалвар камиз као стандардну одећу која се користи у том делу света.

На појединим изложеним фотографијама виде се такозвана оглавља – прстен са богато окићеним репом, извезен мноштвом стаклених перли, дугмића и шкољки.

Током венчања или фестивала се на оглавље додаје још једно, декоративније, са помпомом – зове се купа.

„Имали су среће у геополитичкој игри великих сила, јер су остали у запећку британског царства где нико није имао интерес да их поробљава. Нису ни исламизовани због изолације и захваљујући томе су успели да сачувају своју културу”, закључује Новаковић.

Изложба фотографија „Kалаши: последњи пагани Хиндукуша” Kонстантина Новаковића отворена је у Етнографском музеју у Београду до 10. марта.

 

BBC

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here