У патетичном тексту Григорије изиграва мученика у НИН-у

Поделите:

Епископ немачки Григорије написао је патетични текст средњешколског нивоа за недељник НИН

Текст преносимо у целости:

Од ријечи зависи то да ли ћемо некога охрабрити и потврдити његово биће и постојање, или ћемо то исто биће разорити, не остављајући камен на камену у његовој души. Ријечи често знају да заболе јаче од ударца бичем, и баш као након ударца бичем, неопрезним и неодговорним разметањем ријечима, ружним и увредљивим тоном, изговарањем неистина и клевета, на души другог човјека пуца кожа и срце његово пушта крв.

Ријеч је најмоћнији, најкомплекснији и најсуптилнији дар којим су разумна бића обдарена. Она стоји на почетку свих почетака и старија је од земље којом ходимо. Зато је, најблаже речено, необичан наш немар према ријечима, које неријетко изговарамо олако, несвјесни њихове тежине и разорне моћи коју посједују. Јер не постоји ниједан нож, ниједан камен, ниједна сабља, пушка или метак који могу тако немилосрдно да нас повриједе као што то могу ријечи. Али исто тако не постоји ништа на овом свијету што је тако спасоносно, утјешно и лијепо као што су то ријечи, које имају и ту снагу да нас подигну из пепела, да нас обрадују и озаре те дају смисао нашем бићу и постојању.
Управо стога када нам је до некога стало и када некога волимо, а та нам вољена особа упути само једну једину ружну ријеч, ми ћемо имати утисак као да се враћамо из бића у небиће, као да је гром погодио нашу душу, као да је најразорнија граната ударила у онај крајеугаони камен нашег постојања. И ништа неће моћи поново да нас изгради и зацијели нашу рану и кратер у нашој души до саме ријечи. И то ријечи онога до кога нам је стало, с ким смо изградили заједницу и лични однос и у чијим очима и души се огледамо и самјеравамо свој идентитет и постојање. А нарочито ту исцјелитељску моћ има ријеч онога ко је управо ријечју разорио наше биће немилосрдно нас повриједивши.

Зашто смо толико немоћни пред ријечима? Зашто наше ријечи не могу да буду радост и мир? Зашто свака наша ријеч не би била утврђивање и изграђивање нашег бића и бића оног другог којем је упућена? Зашто говоримо ружне ријечи другима и о другима? Зашто изговарамо неистине? Није страшно када неко дијете говори неистину, па тако каже како се попело сâмо на врх планине и дохватило облаке прстима. И премда је дијете и премда лијепо и безазлено прича, бака му ипак на крају каже: „Немој да говориш оно што није истина“. Затим, када мало порасте и пожели да се прави важно у друштву, пред другим ђечацима и ђевојчицама, дијете опет почне да преувеличава, па му поново неко каже: „Немој да говориш неистину“. Онда коначно одрасте и закорачи у свијет одраслих те опет има потребу да се допадне другима и да говори ствари које нису сасвим истините. И изнова га неко упозори: „Немој да говориш лажи“.
Зашто нам људи скрећу пажњу на то да не треба да говоримо неистине? Зато што знамо и, понад свега, осјећамо да свака неистинита ријеч ођекује тупо и празно, да одлази у ништавило. Таква ријеч не може бити изграђујућа ни за онога који је изговара, а још мање за онога којем је упућена. А ријеч би требало да буде управо то – изграђујућа, конститутивна и спасоносна за наше биће и биће другога.

Бавећи се читав живот ријечима и слушајући ријечи, и оне лијепе и оне ружне, и оне које су ме изграђивале и оне које су ме разарале те и сâм изговарајући ријечи добре и лоше – схватио сам да у овом свијету све зависи од ријечи. Од ријечи зависи то да ли ћемо некога охрабрити и потврдити његово биће и постојање, или ћемо то исто биће разорити, не остављајући камен на камену у његовој души. Ријечи често знају да заболе јаче од ударца бичем, и баш као након ударца бичем, неопрезним и неодговорним разметањем ријечима, ружним и увредљивим тоном, изговарањем неистина и клевета, на души другог човјека пуца кожа и срце његово пушта крв. Зато је важно да заиста чујемо и саслушамо управо ону реченицу од малочас која нам каже: „Немој да говориш неистину“. Јер крајње је вријеме да престанемо да изговарамо ријечи које могу да нас врате из постојања у непостојање, из свјетлости у ништавило и мрак.

Kолико год да је важно да будемо обазриви и да пазимо на то какве ријечи изговарамо, једнако толико је важно да пажљиво (са)слушамо оно што нам други говоре како бисмо били у стању да чујемо оно што желе да нам кажу. Тако ћемо чути не само звонкост и боју њиховог гласа већ и њихове ријечи и смисао и поруку коју оне преносе. Међутим, задубљени у своју визију истине, неријетко остајемо глуви за туђе ријечи, још чешће их извлачимо из контекста и придајемо им значење који оне примарно не садрже. И премда су нам језик и ријечи дати како бисмо разумјели једни други и били у непрестаном дијалогу и како бисмо могли да изразимо себе и свој доживљај свијета у којем живимо – ријечи исто тако, на нашу жалост, могу бити извор неразумијевања, неспоразума и сукоба. И тако је од постанка свијета.
Сјетимо се само старозавјетног предања о Вавилонској кули и Нојевим насљедницима, чију је гордост, помало налик Адамовој, Господ казнио тако што је учинио да се Нојеви потомци међусобно не разумију, како не би могли остварити свој амбициозни наум и досегнути својом кулом небеса. То библијско предање о Вавилонској кули и различитим језицима, којима је Бог осујетио да се Нојеви потомци споразумијевају међусобно приликом свог охолог градитељског подухвата, на извјестан начин као да је пресликано у наше вријеме и међусобну нам комуникацију. Наиме, као да и данас људи, без обзира на то да ли се служе истим језиком или не – нису у стању да чују, (са)слушају и разумију једни друге. Јер као да сви говоримо углас и једновремено, не обазирући се на то шта има и жели да нам каже онај други преко пута нас. Видимо стога да служити се језиком не значи уједно и то да умијемо да разговарамо, да успоставимо дијалог тако да својим ријечима не потиремо једни друге. Зато је потребно одвећ много стрпљења, разумијевања и љубави за другог човјека да бисмо, упркос свему, умјели и могли међусобно да разговарамо и да се уважавамо те да бисмо умјели да чујемо и саслушамо једни друге.

И премда ће се неки од вас сјетити мота из Андрићеве приповијетке Мост на Жепи, који каже да је „у ћутању сигурност“, ипак дубоко вјерујем да треба да изаберемо ријечи умјесто ћутања. Јер ријеч је Божја творевина, коју нам је сâм Господ даровао и стога смо дужни да је, као и сваки други дар, његујемо и развијамо, да њоме саопштавамо најдубље истине и раскринкавамо лажи, али водећи притом и те како рачуна о томе како и у које сврхе је употребљавамо. Јер ако ријечима повређујемо друге, нарочито оне који то својим ђелањем и понашањем не заслужују, ми истовремено повређујемо и себе, јер без других ни ми сами не постојимо.
Они који ријечима баратају као каквим убојитим оружјем којим уништавају друге као да тиме узимају улогу Бога на себе. А то је нешто најопасније што можемо да учинимо – да огрнувши се Божјим плаштом просуђујемо ријечима о туђим поступцима, гријеховима и кривици. Напротив, нипошто не смијемо сметнути с ума да до суда Божјег човјек најбоље суди сам себи и себе најбоље исправља вођен Христовом љубављу. И зато пазимо на своје ријечи, да не бисмо њима служили злу умјесто добру. Утјешна је, међутим, помисао да су онда када је наше срце добро – и ријечи којима се срце служи добре и спасоносне за друге и за нас саме.

Протеклих дана сам и сâм био изложен салви тешких и грубих ријечи, које боле утолико више што потичу од оних с којима дијелим мјесто за светом трпезом. Такве ријечи, изговорене од оних до којих ми је истински стало, продиру дубоко кроз месо и погађају равно у срце. Не зато што су оне изговорене с пуном одговорношћу, добром намјером и јер говоре истину о стварима, него управо стога што су изговорене одвећ лако, недобронамјерно и што се њима негира све оно што као епископ, Србин и човјек ја јесам и настојим да будем. У томе је садржана њихова разорна моћ – јер оне негирају моје биће у очима мојих ближњих, у којима се огледам и у чијем присуству једино постојим. Није лако поднијети и прихватити то да вам они које волите говоре – ти такав какав си, за мене не постојиш. Морам признати, међутим, да сам и овога пута утјеху нашао у ријечима које ми је једне прилике изговорио блажени патријарх Павле. Kада сам честитом старцу једаред рекао како ми тешко пада што ме одређени људи нападају, он ме је упитао: „А да ли си ти урадио то због чега те они нападају?“ Рекао сам да нисам. Онда ми је дао поуку која и сада кријепи моју душу: „Боље је да те нападају за рђаву ствар коју ниси урадио, него да си нешто лоше заиста урадио, а да те због тога нико не напада“.

Тренутак у којем живимо представља одвећ тешко бреме за све нас. Читав свијет је поклекнуо под теретом који су му пандемија неслућених размјера и њене неизбјежне посљедице ставиле на плећа. Нашем друштву и народу овај терет постао је утолико већи и тежи што већ дуго говоримо тако као да ријечи немају смисао, као да не изискују одговорност. Предуго смо глуви за друге, нарочито за оне који не мисле истовјетно као ми. Kада нисмо у стању да уистину чујемо и саслушамо оно што нам неко говори, онда неизбјежно долази до неразумијевања. А управо је несрећно неразумијевање покретач сваког сукоба, мржње и неподношљивости. Тако смо, нажалост, претходних дана били свједоци крвавих сукоба на улицама престонице, сукоба који су изњедрени управо из олако и неодговорно изречених ријечи. Стога је од непроцјењиве важности да сви схватимо значај ријечи које изговарамо, а нарочито да то схвате они чија ријеч има највећу тежину. Једино тако бисмо успјели да застанемо и чујемо друге, те да саслушамо оно што желе да нам кажу. Само ћемо тако успјети да успоставимо прави дијалог, онај у којем ћемо моћи да се разумијемо, а напосљетку и да се договарамо и градимо заједнички живот на парчету земље које нам је даровано. У таквим околностима могли бисмо да се надамо да ће у нашим животима ођекнути она Ријеч која стоји на почетку и на крају времена и вијека.

НИН

Поделите:

2 Коментари

  1. Reči su ništa.
    Obična vibracija koja nema nikakvog smisla ako ne osećamo šta drugi oko nas misle.
    Moramo imati osećaj za misao a ne kao riba otvoriti škrge na ušeslama da primamo vibraciju.
    Vibracije su razorne,trusne,opasne reciklaže materije i ljudska duša nije vibracija već svetlost.
    Ono što beži od tame da zasja u svim očima na isti način u svim vremenima u svakom biću.
    Zato Grigorije ti i tvoje reči u tvoje škrge a moje svetlo nediraj jer ja u tvoju tamu ne zalazim.

  2. Sam naslov novinara “pateticni tekst srednjoskolskog nivoa”,ocigledno je napisao neko ko je procitao samo obaveznu skolsku lektiru, ako je i to procitao!!!! AKO je zavrsio fakultet, na znanje,ocigledno NIJE! Dok je sposoban da napise samo prosto prosirenu recenicu.Slozena je za njega, nemoguca misija, jer nema reci da je izgovori!! Zato je tako maliciozan prema nekome ko ima to bogatstvo, ogroman fond reci koje zna da upotrebi u svakom momentu i na pravi nacin i da prostim,prosto prosirenim i slozenim recenicama iskaze svoje misli!!! Citaj mali i svi vi koji tako mislite.Postacete bolji i plemenitiji,a izacete iz mraka ogranicenosti. A vas mozak ce vam posle svake procitane knjige reci HVALA sto si me nahranio! Bas me zanima da li cete ovo objaviti!!!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here