ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: „Олуја“ – најтрагичнији догађај у српској историји

Поделите:

Ово је најтрагичији догађај у нашој историји, а Хрвати га славе као свој највећи дан у историји, поручио је патријарх српски Иринеј на обилљежавању Дана сјећања на страдале и прогнане Србе у „Олуји“.

Он је истакао да данас обиљежавамо тужан и трагичан догађај који се десио српском народу.

– То све нисмо доживјели од неког непознатог народа, већ од оних са истим језиком, сличном вјером, и с којим је вјековима живио заједно и дијелио добро и зло. Једина кривица српског народа је што се борио за своје име и вјеру да опстану, а то смо платили од 1941. године, па до 1995. када је преко овог моста прешло 250.000 протјераног српског народа, који је лишен својих домова и живота својих најближих – нагласио је патријарх Иринеј.

Патријарх је нагласио да су Срби у Хрватској од 1941. године па све до „Олује“ постали безначајна мањина у тој држави.

РТРС
Поделите:

1 коментар

  1. Што се тиче Крајине и текућe свестране српске крајишке трагедије, цитирали бисмо чланак др Жарка Видовића, који је објављен под насловом „Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе“, где дословно стоји:

    „… Оно што је одлучио Берлински конгрес данас је садржина плана Сајруса Венса и предмет спора (или компромиса) између Србије и крајине (Босанске, книнске и Славонско-сремске), с једне стране, и Хрватске, с друге стране. Битна у одлуци Берлинског конгреса је судбина Крајине, а све остало је само средство и начин да се запечати судбина СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Аустроугарска окупација Босне ( и Херцеговине, и Рашке, Новопазарског санџака Турске) била је само средство да онемогући стварање Српске Крајине као целине, чиме би било (а и било је) онемогућено уједињење српског народа. Као Гордијев чвор српске историје јавља се тада (1878 г.) Крајина. Заветна суштина те судбине (и тога чвора) је у томе што се питање Крајине постављало и поставља као питање разграничења – не само између српске ( „балканске“, православне и муслиманске) сфере, с једне стране, и средњоевропске (аустроугарске, хрватске) с друге стране, него – као питање коначног разграничења између сфере Православља и сфере ЕВРОПСКОГ (посебно панонског) римокатоличанства…“ ( Види: Др Жарко Видовић, Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе, Погледи, специјано издање бр. 4, Крагујевац, 1992, стр. 30-31).

    За сваког националног Србина и човека без страсти и злобе , који жели да посведочи истину да је и данас теорија класне борбе и разбијања српства у главној тачци србофобичне, аустромарксистичке, комунистичко-интернационалистичке и глобалистичке Комунистичке партије у Србији, као што је била и за време Брозове великохрватске НАТО- Комунистичке Партије Југославије.

    У овом контексту указали бисмо на „Статут Партије Комуниста Србије“, где дословно стоји:

    „Комунисти Србије су револуционарна партија радничке класе, идејно и политички опредељених за социјализам на основу самоуправљања, братства и јединства, независности Југославије у Авнојевским границама…“ (Види: СТАТУТ ПАРТИЈЕ КОМУНИСТИ СРБИЈЕ, http://www.komunistisrbije….. То је стварност и срж Брозових великохрватских идолопоклоника и туђинских најамника у данашњој југоносталгичној Србији.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here