Патријарх Вартоломеј: Нисам источни папа, поштујемо границе Српске православне цркве

Поделите:

асељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свет и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстанбулу одговарао је на питања „Политике” о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса.

Ваша свесветости, где је православље данас?

Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и друге чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету.

Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на православље, на његову суштину и континуитет?

Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози је поистовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут, на пример, економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији.

Глобализација се унутар Цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, истинско заједништво поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности.

У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила?

Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао божји час.

Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи.

Патријарх Васељенски Вартоломеј у разговору са новинаром Живојином Ракочевићем

Јесте ли узели у обзир рањено духовно ткиво источне Европе после периода комунизма и да ли у вашем деловању има империјалних америчких идеја? Каже се да сте јавно у присуству свих поглавара православних цркава, пре неколико година, обећали да се нећете мешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве.

Свакако, ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права”, како наводите у вашем питању. Украјина је задобила своју аутокефалност. Нити је Васељенској патријаршији, нити Васељенском патријарху, ишта више додато. Није постојао никакав мотив користољубља или прикривене користи. Ми смо напросто извршили своју црквену обавезу. Благодат божја нас је удостојила да служимо на месту првога у православљу већ скоро тридесет година. Од сада, па надаље, не очекујемо ништа што је људско или светско. Свакодневно призивам благодат и милост Божију у нашем животу и животу наше Цркве. Према томе, не стоји оно што се пише или говори о амбицијама и интервенцији власти. Такође, наравно да није било притисака од конкретних држава за аутокефалију Украјине. Дужан сам, међутим, да вас уверим да је један већи број челника држава честитао Васељенској патријаршији на овој одлуци. Једни писмима, а други јавним изјавама. Када нека држава хвали неку одлуку Васељенске патријаршије, не значи да је та држава утицала на ту одлуку. Наша Црква функционише слободно, растерећена од спољашњих уплива и световних притисака.

Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле. Поред тога што Москва за тридесет година није успела ништа да учини, осим да увећа јаз унутар украјинског народа, имамо и новонастале околности у Украјини после заузимања Крима 2014. године. Напоредо с тим, имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности. А најосновније је то да су постојале молбе митрополита Филарета и Макарија да се поново испитају њихови случајеви.

У конфузији у Украјини стоји питање: да ли чињеница да Москви никада није дат томос у вези са Украјином може да надомести 300 година пастирске бриге Московске патријаршије о тој земљи?

Документи су више него јасни, а посланице патријарха Дионисија, које су послате 1686, не могу бити јасније. Они не само да не уступају Кијевску митрополију Московској патријаршији него, штавише, постављају као базични предуслов да сваки кијевски поглавар настави да помиње цариградског патријарха, као своје канонско начело. Ко год има елементарно еклисиолошко (црквено) и канонско знање разумеће да није било могуће уступити Кијевску митрополију Московској патријаршији, а да кијевски митрополит настави да помиње Цариградског патријарха. Нажалост, Московска патријаршија је једнострано укинула овај споразум. Прекинула је спомињање цариградског патријарха, због тога што је знала да је то видљиви знак канонске јурисдикцијске упућености Кијевске митрополије на Цариград. Такође, познато је да су, пре слања писама патријарха Дионисија, наша руска браћа покушавала да хиротонишу кијевске митрополите, али су сваки пут наилазили на реакције клира и народа Мале Русије, који нипошто није желео да буде подведен под Москву.

Да ли Цариградска црква има право или привилегију да самовољно интервенише где хоће, посебно на територији других цркава? Зашто, у овом случају, аутокефалија није дата након споразума са осталим православним црквама?

Ми смо московском патријарху уступили дозволу да хиротонише кијевског митрополита, али и то са конкретним предусловима које руска страна није поштовала. Васељенска патријаршија никада у својој историји није чинила упаде и интервенције изван својих граница. Немамо експанзионистичке тежње.

Што се тиче доделе аутокефалије у договору са осталим православним црквама, до тога није дошло зато што то не представља предање у нашој цркви. Сви Томоси о аутокефалији који су додељени новооснованим аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране и Прешова) додељени су од стране Васељенске патријаршије и томе није претходило никакво договарање и некаква сарадња на свеправославном нивоу.

Познато вам је да је Сабор СПЦ изјавио да неће ступити у општење са Филаретом Денисенком и Макаријем Малетичем. После добијања аутокефалности још се не види да су се две расколничке групе у Украјини ујединиле, него се и даље сукобљавају, Филарет је задржао титулу патријарха?

Не постоје више расколници у Украјини, јер их је Црква васпоставила. И ми сматрамо за велики благослов благодати Свесветога духа то што су толики милиони људи поново ступили у канонску Цркву.

Што се тиче Филарета, Црква га препознаје као бившег митрополита Кијева. У унутрашње ствари Украјинске цркве сада не желимо да интервенишемо, уколико то не буде затражено од нас. Према томе, за нас постоји бивши митрополит Филарет. Патријарх кијевски не постоји, нити је икада постојао. Но, и даље верујем да на ово питање не треба да гледамо кроз личности. Филарет није цела Украјина.

Многи сматрају да текст Томоса о аутокефалији Украјинске цркве није прихватљив због теолошких идеја и конструкција у њему, посебно оне која каже да сте глава цркве управо ви? Некако се формира јавно мњење да сте против Словена. Уколико сте изјавили да „наша браћа Словени не прихватају вођство наше Цркве”, шта сте под тиме мислили?

У свести православне цркве не постоји „источни папа”, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи, не једнострано и самовољно, него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Словенске народе волим и ценим њихову побожност и веру. То да неки од њих не прихватају улогу вођства мајке Цркве јесте једна чињеница. Но, то њихово негирање не утиче на нашу љубав према њима. Ми их волимо и наставићемо да их волимо.

СПЦ је суочена са низом граница у оквиру своје јурисдикције – Црна Гора,Северна Македонија, пише се о проблемима у Словенији. Пита вас Милутин Станчић, верник православне Охридске архиепископије, која је под СПЦ: „Да ли намеравате да прекршите томос који сте издали СПЦ и одлучите да црква у Македонији не буде у њеној јурисдикцији?

Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. Свакако, колико нам је познато, многе владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам вас да ствари не стоје тако. Српска православна црква има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила и ове области уступила посебним томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има, то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.

У вези са објављеним вестима о Словенији, које су дошле до нас, веома жалимо, јер и оне служе конкретним интересима. Подстичемо заинтересоване да прочитају Томос о аутокефалији Украјине како би се уверили да новооснована аутокефална Црква Украјине нема никаквог канонског права над Украјинцима изван украјинске државе.

Срби су сопственом крвљу и вером саградили манастире на КиМ

Васељенска патријаршија и ја лично апсолутно смо против уништавања било ког богослужбеног простора било које религије.  Наравно, за православни народ, али и за јеврејску синагогу или муслиманску џамију, рушти, скрнавити – неприхватљиво је јер се у тим просторима слави Бог који је један – нема много богова. Посетио сам неколико манастира на Косову и Метохији, Грачаницу, Дечане, који су међу најлепшим манастирима, са великом историјом, и који су саграђени сопственом крвљу и вером православних Срба. То је један драгоцени део цивилизације и побожности српског народа. Уништење ових храмова јесте скрнављење цивилизације целог човечанства, Унеско их је уврстио у светску баштину. Камо среће да имамо могућности да и материјално помогнемо обнову тих светиња, али свакако учествујемо у дубоком незадовољству и негодовању наше браће Срба. Похваљујем и истичем побожност српског народа, јер сам имао прилике да је ближе доживим. Ако Бог да, доћи ћу у Београд на јесен, на позив патријарха Иринеја, јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве. Када ме питају да ли ћу ићи, кажем: „Пошто ме је патријарх позвао, ићи ћу са задовољством.”

Politika

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here