ПАТРИК БЈУКЕНЕН: Рат за душу Америке

Поделите:

Рат између Трампа и естаблишмента је рат за душу Америке. Рат у којем се компромиси око принципа могу схватити као издаја

Рат унутар Вашингтона се неће завршити док се не заврши председнички мандат Доналда Трампа. Изгледа да сада сви то осећају. Ово је борба до краја.

Постизборно примирје које је отпочело када је Трамп честитао мањинском лидеру у Конгресу Ненси Пелоси следећим речима: „одајем јој велико признање због онога што је учинила и постигла“ – је постало древна прошлост већ до наредне ноћи.

ДУГО ОЧЕКИВАНИ ОБРАЧУН
Са изнуђеном оставком врховног тужиоца Џефа Сешнса и доласком његовог шефа кабинета Метјуа Витакера на његово место, дуго очекивани обрачун са Робертом Милером може да почне. Сешнс се спасао ревизорске улоге у специјалној истрази о „Русијагејту“. Витакер очигледно није.

Пре него што је ушао у Министарство правде, рекао је да је Милерова истрага предалеко отишла, да задире у ствари у које нема овлашћења да задире, те да би се могла обуздати постављањем новог врховног тужиоца и обустављањем финансија док се не угаси. Витакер није одабран да буде пуки ВД док се нови врховни тужилац не пронађе. Он је одабран како би обавио посао. И било је крајње време.

Две године је Трамп био под сенком недоказаних отпужби и сумњи да су он и водећи људи његове кампање били сарадници Путинове Русије, и да су као такви украли и објавили мејлове Клинтон кампање и Демократског националног комитета. Крајње је време да Милер или докаже ове оптужбе, или закључи да је пуцао у празно, покупи прње, оконча истрагу и оде кући.

А сада је Трамп, како је то Т. С. Елиот срочио, нашао „снагу да погура моменат у кризу“. Његов однос према Милеровој истрази поприма изглед односа који је Ендрју Џексон имао према Другој банци Сједињених Држава Николаса Бидла: „Покушава да ме убије, али ја ћу убити њу“ (аутор мисли на тзв. „Банкарски рат“ од 1832-1836. који се завршио уништењем дотичне банке, прим. прев).

Трампа су конгресне демократе упозориле да ће се уколико на било који начин покуша да осујети Милеров рад суочити се са „импичментом“. Хајде да видимо и то.

Уколико конгресни Судски комитет предстојећег председавајућег Џеролда Надлера жели да опозове Трампа због приморавања Милера да ствар приведе крају, Трампови савезници би требало да прошире дебату на питање праве мотивације пораженог естаблишмента, а она је следећа: они мрзе човека ког је амерички народ изабрао да води њихову земљу и зато користе своју политичку и културну моћ да изазову његову смену.

Још и пре него што се вест о Сешнсовом одласку прочула у среду, Трамп је у Белој кући био подвргнут малтретману новинарског корпуса у антифа стилу. Један новинар је изгрдио председника и одбио да преда микрофон. Други су му скандирали у знак подршке. Трећи су желели да знају да ли ће Трампово признање да је „националиста“ значити да ће помагати „беле националисте“.

Одузимањем акредитације новинару CNN-а Џиму Акости и његовим избацивањем из Беле куће, Трамп је направио добар преседан. Слобода медија не значи и загарантовани имунитет медија пред истим онаквим мерама које медији користе против председника.

ЛЕВИЦА НЕЋЕ ИЋИ НА КОМПРОМИС
Џона Ф. Кенедија су медијске елите обожавале. Међутим, ЏФК је поништио све дозволе које је Бела кућа издала Њујорк хералд трибјуну и позвао је издавача Њујорк тајмса да склони репортера Дејвида Холберстама из Вијетнама зато што је подривао амерички борбени морал у рату у којем су Зелене беретке гинуле.

Неки новинари су постали мрзитељи Трампа са медијским пропусницама. И Трамп је у праву када говори истину о снази мејнстрим медија и када насилним медијима даје исти онакав приступ Белој кући какав би имао и Роберт де Ниро. Још од времена Џона Адамса, Бела кућа је дом председника, а не медија.

Чини се да је Пелоси фаворит за председавајућу Представничког дома. Али могла би да открије да ће јој предстојећи дани на функцији коју жели бити не баш тако срећни.

Неки од предстојећих председника комитета – пре свих Адам Шиф, Максин Вотерс и Елајџа Камингс – су мање заинтересовани за легислативне компромисе, а више за роварење по документацији Беле куће у потрази за материјалима који би могли да нанесу штету председнику, почевши од његове пореске биографије.

Када свет са одушевљењем посматра ову смртоносну борбу чије је поприште у нашој престоници, човек би морао да се запита колико је заправо атрактивна америчка демократија. И коју количину раздора ова демократија може да поднесе?

Знамо шта левица мисли о Трамповој „бази“. Рекла нам је Хилари Клинтон. Пола његових бирача су, како је рекла, „шака јада“ у којој су „расисти, сексисти, хомофоби, ксенофоби, исламофоби и ко зна шта све још“. У последње време се америчка популистичка десница назива фашистичком и неонацистичком.

Како би левица могла да се „уједини“ са таквим људима? Зашто левица не би покушала да такве „расисте“ на сваки могући начин и по сваку цену не истера са позиција власти? Такво размишљање је изнедрило појаву звану антифа.

Што се оних на десној страни тиче, док посматрају како левица гази по њиховим старим херојима, како руши њихове споменике и протерује хришћанство из школа, дошли су до закључка да су њихови непријатељи у својој сржи антихришћански и антиамерички оријентисани. Како да ујединимо нацију у којој супротстављени табори имају оваква уверења?

Рат између Трампа и естаблишмента је рат за душу Америке. Рат у којем се компромиси око принципа могу схватити као издаја.

 

Превео Војислав Гавриловић

 

Извор Buchanan.org

Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here