PATRIK BJUKENEN: Rat za dušu Amerike

Podelite:

Rat između Trampa i establišmenta je rat za dušu Amerike. Rat u kojem se kompromisi oko principa mogu shvatiti kao izdaja

Rat unutar Vašingtona se neće završiti dok se ne završi predsednički mandat Donalda Trampa. Izgleda da sada svi to osećaju. Ovo je borba do kraja.

Postizborno primirje koje je otpočelo kada je Tramp čestitao manjinskom lideru u Kongresu Nensi Pelosi sledećim rečima: „odajem joj veliko priznanje zbog onoga što je učinila i postigla“ – je postalo drevna prošlost već do naredne noći.

DUGO OČEKIVANI OBRAČUN
Sa iznuđenom ostavkom vrhovnog tužioca Džefa Sešnsa i dolaskom njegovog šefa kabineta Metjua Vitakera na njegovo mesto, dugo očekivani obračun sa Robertom Milerom može da počne. Sešns se spasao revizorske uloge u specijalnoj istrazi o „Rusijagejtu“. Vitaker očigledno nije.

Pre nego što je ušao u Ministarstvo pravde, rekao je da je Milerova istraga predaleko otišla, da zadire u stvari u koje nema ovlašćenja da zadire, te da bi se mogla obuzdati postavljanjem novog vrhovnog tužioca i obustavljanjem finansija dok se ne ugasi. Vitaker nije odabran da bude puki VD dok se novi vrhovni tužilac ne pronađe. On je odabran kako bi obavio posao. I bilo je krajnje vreme.

Dve godine je Tramp bio pod senkom nedokazanih otpužbi i sumnji da su on i vodeći ljudi njegove kampanje bili saradnici Putinove Rusije, i da su kao takvi ukrali i objavili mejlove Klinton kampanje i Demokratskog nacionalnog komiteta. Krajnje je vreme da Miler ili dokaže ove optužbe, ili zaključi da je pucao u prazno, pokupi prnje, okonča istragu i ode kući.

A sada je Tramp, kako je to T. S. Eliot sročio, našao „snagu da pogura momenat u krizu“. Njegov odnos prema Milerovoj istrazi poprima izgled odnosa koji je Endrju Džekson imao prema Drugoj banci Sjedinjenih Država Nikolasa Bidla: „Pokušava da me ubije, ali ja ću ubiti nju“ (autor misli na tzv. „Bankarski rat“ od 1832-1836. koji se završio uništenjem dotične banke, prim. prev).

Trampa su kongresne demokrate upozorile da će se ukoliko na bilo koji način pokuša da osujeti Milerov rad suočiti se sa „impičmentom“. Hajde da vidimo i to.

Ukoliko kongresni Sudski komitet predstojećeg predsedavajućeg Džerolda Nadlera želi da opozove Trampa zbog primoravanja Milera da stvar privede kraju, Trampovi saveznici bi trebalo da prošire debatu na pitanje prave motivacije poraženog establišmenta, a ona je sledeća: oni mrze čoveka kog je američki narod izabrao da vodi njihovu zemlju i zato koriste svoju političku i kulturnu moć da izazovu njegovu smenu.

Još i pre nego što se vest o Sešnsovom odlasku pročula u sredu, Tramp je u Beloj kući bio podvrgnut maltretmanu novinarskog korpusa u antifa stilu. Jedan novinar je izgrdio predsednika i odbio da preda mikrofon. Drugi su mu skandirali u znak podrške. Treći su želeli da znaju da li će Trampovo priznanje da je „nacionalista“ značiti da će pomagati „bele nacionaliste“.

Oduzimanjem akreditacije novinaru CNN-a Džimu Akosti i njegovim izbacivanjem iz Bele kuće, Tramp je napravio dobar presedan. Sloboda medija ne znači i zagarantovani imunitet medija pred istim onakvim merama koje mediji koriste protiv predsednika.

LEVICA NEĆE IĆI NA KOMPROMIS
Džona F. Kenedija su medijske elite obožavale. Međutim, DŽFK je poništio sve dozvole koje je Bela kuća izdala Njujork herald tribjunu i pozvao je izdavača Njujork tajmsa da skloni reportera Dejvida Holberstama iz Vijetnama zato što je podrivao američki borbeni moral u ratu u kojem su Zelene beretke ginule.

Neki novinari su postali mrzitelji Trampa sa medijskim propusnicama. I Tramp je u pravu kada govori istinu o snazi mejnstrim medija i kada nasilnim medijima daje isti onakav pristup Beloj kući kakav bi imao i Robert de Niro. Još od vremena Džona Adamsa, Bela kuća je dom predsednika, a ne medija.

Čini se da je Pelosi favorit za predsedavajuću Predstavničkog doma. Ali mogla bi da otkrije da će joj predstojeći dani na funkciji koju želi biti ne baš tako srećni.

Neki od predstojećih predsednika komiteta – pre svih Adam Šif, Maksin Voters i Elajdža Kamings – su manje zainteresovani za legislativne kompromise, a više za rovarenje po dokumentaciji Bele kuće u potrazi za materijalima koji bi mogli da nanesu štetu predsedniku, počevši od njegove poreske biografije.

Kada svet sa oduševljenjem posmatra ovu smrtonosnu borbu čije je poprište u našoj prestonici, čovek bi morao da se zapita koliko je zapravo atraktivna američka demokratija. I koju količinu razdora ova demokratija može da podnese?

Znamo šta levica misli o Trampovoj „bazi“. Rekla nam je Hilari Klinton. Pola njegovih birača su, kako je rekla, „šaka jada“ u kojoj su „rasisti, seksisti, homofobi, ksenofobi, islamofobi i ko zna šta sve još“. U poslednje vreme se američka populistička desnica naziva fašističkom i neonacističkom.

Kako bi levica mogla da se „ujedini“ sa takvim ljudima? Zašto levica ne bi pokušala da takve „rasiste“ na svaki mogući način i po svaku cenu ne istera sa pozicija vlasti? Takvo razmišljanje je iznedrilo pojavu zvanu antifa.

Što se onih na desnoj strani tiče, dok posmatraju kako levica gazi po njihovim starim herojima, kako ruši njihove spomenike i proteruje hrišćanstvo iz škola, došli su do zaključka da su njihovi neprijatelji u svojoj srži antihrišćanski i antiamerički orijentisani. Kako da ujedinimo naciju u kojoj suprotstavljeni tabori imaju ovakva uverenja?

Rat između Trampa i establišmenta je rat za dušu Amerike. Rat u kojem se kompromisi oko principa mogu shvatiti kao izdaja.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Buchanan.org

Novi Standard

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here