Павић разбуцао фаму о обавези ЦГ да буде 20 година у НАТО

Поделите:

НИЈЕ ТАЧНО ДА ЦРНА ГОРА МОРА ОСТАТИ У НАТО У НАРЕДНИХ 20 ГОДИНА

ЈОШ од времена уласка Црне Горе у НАТО у јуну 2017. – у неким домаћим и страним прозападним медијима повремено се пласира теза да је то чланство ”заковано” за најмање наредних 20 година, односно до 2037. године.

Та теза је враћена у оптицај откада је постало очигледно да је у Црној Гори победила опозиција и да ће по први пут од памтивека власт бити формирана без ДПС-а, односно наследника Савеза комуниста Црне Горе, што су неки сликовито представили као (коначни) пад Берлинског зида у тој бившој југословенској републици.

БИРН је ”проверама чињеница о НАТО-у” чак недавно посветио посебан чланак, у коме одлучно износи следећи закључак: ”Према одредбама Северноатлантског уговора, Црна Гора се не може повући из НАТО-а пре 2037”.

Као крунски аргумент за ову тврдњу потеже се члан 13. Уговора, који гласи (овде ћемо користити званични превод са сајта Министарства вањских и еуропских послова постојане НАТО чланице Хрватске):

”Након што је Уговор на снази 20 година, свака страна може иступити годину дана након што је предала изјаву о иступању влади САД-а која ће обавијестити владе других потписница о предаји сваке такве изјаве.”

Пажљиво читање овог члана, поготово на изворном енглеском, упућује на закључак да тумачење о двадесетогодишњој ”закованости” Црне Горе за НАТО ипак није тачно.

Уговор о којем је реч у члану 13. се не односи на појединачне уговоре са алијансом које склапају нове чланице, већ на сам Северноатлантски уговор, такође познат као Вашингтонски уговор, које је потписан 4. априла 1949, а ступио на снагу 24. августа 1949. године.

Двадесетогодишњи период се, дакле, односи на период од 24.8.1949. до 24.8.1969. После тога, за све стране, односно државе чланице, старе и нове, важи отказни рок од годину дана.

Ево четири западна извора који потврђују овакво тумачење:

Први је чланак Њујорк тајмса од 14.1.2019, који се бавиТрамповим приватно исказаним намерама да повуче САД из алијансе и згражавањем разних припадника вашингтонске ”мочваре” чак и на саму помисао да се тако нешто може десити.

Разматрајући како би та катастрофа могла да изгледа, даје се следеће тумачење поступка изласка из алијансе: ”Чланице НАТО могу да иступе годину дана после подношења најаве, у складу са чланом 13. Вашингтонског уговора. То одлагање би Конгресу дало време да покуша да блокира сваки покушај г. Трампа да иступи”.

Други извор је сајт организације Иницијатива за нуклеарне претње (NTI – NuclearThreatInitiative), чији су оснивачи бивши амерички сенатор Сем Нан, дугогодишњи председавајући сенатског Комитета за оружане снаге, и Тед Тарнер, оснивач Си-ен-ен-а.

У делу посвећеномодредбама о повлачењу из НАТО, цитира се горе-наведени члан 13, без помињања периода од 20 година, што значи да тај период више није релевантан, већ само онај од годину дана, као отказни рок.

Трећи извор је познати канадски лист Глоубендмејл, који се такође бавио хипотетичком Трамповом најавом о иступању из НАТО: ”Према члану 13. Северноатлантског уговора, свака земља која жели да иступи мора да пошаље ’најаву о иступању’ Сједињеним Државама, које је затим прослеђују осталим чланицама алијансе. После периода чекања од годину дана, држава која жели да иступи више не би била чланица”.

Четврти извор је свима позната Википедија, која чак има посебнустраницу посвећену иступању из НАТО чланства. Тамо се такође цитира поменути члан 13, уз пратеће тумачење: ”То значи да пошто је прошло 20 година од потписивања уговора 1949. године, дакле од 1969, свака држава чланица која жели да иступи једноставно треба да обавести Сједињене Државе да жели да иступи, и онда после годину дана формално иступа”.

Наравно, Википедија није научно референтна, али нуди читко и једноставно тумачење, које је сваком разумљиво.

Али је можда најбоље консултовати сам извор, званичну страницу НАТО, односно кратак историјски преглед о позадини и самим почецима алијансе. Ево како гласи последњи одељак, насловљен ”Трајање Уговора”:

”Земље које су учествовале у преговорима (о оснивању алијансе – прим. аут.) нису се слагале о периоду трајања Уговора. Неке земље су се залагале за дугорочни споразум са почетним роком трајања од 20 година, док су друге страховале да би сваки аранжман дужи од 10 година био виђен као непотребно продужавање ратног ангажмана. Најзад, на инсистирање Португалије, прихваћено је 10-годишње важење Уговора, после чега би га било могуће ревидирати (члан 12), док би нека држава чланица могла да се повуче из Организације (односно НАТО – прим. аут.) тек пошто је Уговор био на снази 20 година (члан 13). Ове две одредбе до данас никад нису примењене – нити је Уговор икад ревидиран, нити се нека држава чланица повукла из Организације.”

Из овога је јасно да се период од 20 година односи на првих 20 година трајања саме алијансе, а не на период после приступања неких нових држава чланица.

Да ли све ово значи да сад треба проблематизовати НАТО-чланство Црне Горе? Наравно да не, јер то не желе ни нова парламентарна већина ни нова опозиција, дакле ниједан релевантни политички фактор у Црној Гори.

Али, зашто не бисмо знали како ствари стварно стоје? Поготово јер цела ова атмосфера унутрашњих и спољних притисака да се ”са Миловог пута не скрене” – само без Мила –неодољиво подсећа не на титоистичка већ на совјетска времена, конкретно на Брежњевљеву доктрину.

Ленид Брежњев

Укратко, према Брежњевљевој доктрини, свака могућност да нека држава чланица напусти Варшавски уговор или скрене са социјалистичког пута захтевала је одлучан колективни одговор осталих чланица да је у томе спрече. Доктрина никад није званично тако именована, али је тако неформално назван скуп ставова које је изнео лидер СССР Леонид Брежњев у говору на Петом конгресу Пољске уједињене радничке партије у новембру 1968, ради накнадног правдања совјетске интервенције у Чехословачкој те године и Мађарској 1956. – а што се касније користило и за правдање војне интервенције у Авганистану 1979. године.

Кад се данас чита релевантни део тог чувеног говора, асоцијације на садашњи ”либерал-интервенционистички” Запад се саме нуде. Од концепта ”ограниченог суверенитета” и присвајања монопола над дефиницијама појмова попут ”капитализма” и ”социјализма” (Брежњев), односно ”демократије”, ”људских права” (либерал-интервенционистички Запад) и ”виталних интереса” формално независних држава (и једни и други), па до самопроглашеног права на интервенционизам – сличности су више него уочљиве.

Осим фаме о 20-годишњој ”закуцаности” Црне Горе за НАТО, још један школски пример садашње пропагандно-психолошке примене Брежњевљеве доктрине се може наћи у једном од питања које је новинар Дојче велеа недавно поставио лидеру водеће опозиционе листе ”За будућност Црне Горе”, Здравку Кривокапићу: ”Ђукановић се дистанцирао од Милошевића, прогласио независност Црне Горе, подржао санкције ЕУ према Русији, признао Косово и ушао у НАТО. Како ћете увјерити Брисел и Вашингтон да нећете мијењати његов спољно-политички курс који Запад подржава, али не и Ваше присталице, а прије свега не просрпске и проруске странке које су са Вама у коалицији?”

Питање које, наравно, виси у ваздуху је: а шта ако нове власти у Црној Гори не успеју да увере Брисел и Вашингтон? Шта се може очекивати? Војна интервенција са позивањем на члан 5. Северноатлантског уговора? Или, пак, оружани устанак и терористичке акције које најављује Мило Ђукановић преко сарајевске ТВ Фејс?

Чињеница да Милове отворене претње нису до сада изазвале никакву званичну реакцију из неке западне престонице већ сама по себи довољно говори.

Треба подсетити данашње самопроглашене”чуваре демократије” да је изворну Брежњевљеву доктрину наследила тзв. Синатрина доктрина, шаљиво названа по чувеној песми ”Мој начин” или ”Мој пут” (MyWay), од стране владе западног миљеника Михаила Горбачова, која је у октобру 1989. тако послала јасан сигнал осталим чланицама Варшавског уговора да су надаље слободне да следе сопствени пут, без страха од војне интервенције или мешања у њихове унутрашње послове.

Упоредимо ли то не само са садашњим ”пријатељским” притисцима на Црну Гору, већ и, на пример, са паклом који су Брисел, Берлин и Париз свесно приредили Британији пошто се њен народ дрзнуо да већински изгласа излазак из ЕУ, или дрвљем, камењем и лажима којима се од почетка свог мандата засипа Трамп зато што заговара напуштање глобализма и интервенционизма – онда видимо да је данашњи Запад не само догматски све ригиднији и склон насиљу већ и много мање способан да се реформише од толико оцрњеног СССР-а.

Горбачов је био добродошао само ”са оне стране Берлинског зида”.

Дакле, црногорски избор ће се у наредним годинама, пошто се, надајмо се, демонтира ДПС хоботница и коначно нормализује политички, друштвени и економски амбијент, заправо свести на следеће: хоће ли Црна Гора ићи својим, истински демократски изабраним путем, или неким ”безалтернативним” који јој је прописан споља, од неких невидљивих ”високих представника” попут оних у Босни и Херцеговини, и који се не сме доводити у питање?

Или је избор који се све време ”демократски” нуди Црној Гори искључиво онај између Мила и неког новог, угланцаног и нашминканог бриселског Брежњева?

 Александар ПАВИЋ

sveosrpskoj

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here