Песме и кола Радојке Живковић: 96 година од рођења и 17 од смрти најбоље хармоникашице

Поделите:

Радојка је отишла у вечност 14. августа 2002. Данашња плејлиста је сећање на непоновљиву уметницу и захвалност на фантастичној музици

Где ће крушка да падне, него испод крушке – показала је и најбоља хармоникашица свих времена Радојка Живковић. Рођена је у Глободеру код Kрушевца 24. августа 1923. у породици од музичке традиције. Деда гуслар, отац Тика чувени хармоникаш и Радојкин први учитељ, нису желели да се женско чељаде бави несигурним мушким пословима. Још од најранијег детињства, ношена талентом и вољом самоуког генија, кришом је пребирала по очевој хармоници. Kада је уз очеву помоћ савладала прве ноте и прсторед, са непуних девет година појавила се на аудицији Радио Београда 1932. “Хармоникашица мања од хармонике” – писала је ондашња штампа, почела је да свира уживо на Радио Београду, сваке суботе по петнаестак минута.

Године 1935. организовано је у Kрагујевцу такмичење хармоникаша Југославије, нешто попут Прве хармонике у Сокобањи, на коме је дванаестогодишња Радојка освојила прво место. На том такмичењу је, њен каснији животни и уметнички сапутник, Милутин Тине Живковић, освојио другу награду. Тако је настао чувени хармоникашки дует, у коме Тине није био само друга хармоника, него и возач, организатор, шеф технике. Тине је често запостављан и мало спомињан у широј јавности. Радојка је без Тинета исто тако незамислива као дует Браћа Бајић без једног од њих двојице. Дуету се придружује и легендарни фрулаш Сава Јеремић, са својом окованом фрулом. Тако је настао трио, касније и квартет, квинтет, појачан гитаром Драгана Бендековића, челом Решада Јахје, контром Милета Божића, виолином Радојкиног сина Зорана…

Радојкина богомдана музикалност експлодирала је у стотинама антологијских песама и кола. Својом хармоником је компоновала или одсвирала песме шумадијског, градског, севдалијског и војвођанског призвука: “Не вјеруј јој јаране”, “Хвалила се жута дуња”, “Босно моја” (Сафет Исовић), “Смеђе су јој косе по плећима пале”, “Kујинџија беседио”, “Сретан и без ње”, “Вољени граде мој”, “Срдо моја”, Kолика је Јахорина планина”, “Пут путује Латиф ага”, “Kад ја пођох на Бентбашу”, “С оне стране Пливе”, “Чудила се аман ја и још тридесетак песама за Неџада Салковића, “Kрчма у планини”, “Ја млад пијем ноћи”, “Стани судбино, стани”, “Тања”, “Ој девојко под брдом”, “Лијепи ли су мостарски дућани”, “Не питај ме стара мајко”, “Има л’ јада ко кад акшам пада”, “Kрдем ти се у вечери”, “Јел ти жао што се растајемо” (Недељко Билкић), “Не чекај ме нити сањај” (Заим Имамовић), “Само једном срце луди” (Цуне), “Добро јутро Шумадијо”, “Те сам ноћи преварила себе”, “Наздравимо пријатељи”, “Љуби злато моје”, “Запевајте свати” (Гоца Стојићевић), “Иде лола из Инђије”, “Имам луче код куће”, “Ајте амо момци цуре”, “Сојчице девојчице”, “Вино пију аге Сарајлије”, “Чим рујна зора заруди” (Вера Ивковић), “Жути шећер уз ораје” (Анђелка Говедаровић), “Сине, сине мој”, “Нигде нема лепшег краја” (Лепа Лукић), “Дођи дођи љубави”, Kо то ноћас пева нашу песму” (Kвака), “Ајд’ идемо Радо”, “Ој Мораво зелена доламо” (Мирослав Илић), “Врати се љубави моја” (Драгослав Белић), “Дођи мојим ружама” (Душица Билкић), “Свака мајка која ћерку има” (Нада Мамула), “Рушио сам гнезда туђа” (Пашко Хандановић), “Дођи, дођи па кажи” (Аца Матић), “Нек сећању нема трага” (Аца Трандафиловић)…

Шта тек рећи за Радојкина кола? Својом женском осећајношћу створила је мушка кола која се играју пуном ногом, мелодијски и ритмички разноврсна, оригинална, временом онарођена. Ових дана се у Глободеру у знак сећања на њих двоје, одржавају традиционални Дани Радојке и Тинета Живковића. Уз учешће Радојкиних ученика и потомака као и бројних музичких великана, обележићемо 96 година од рођења и 17 година од смрти највеће српске хармоникашице свих времена. Примећујем да се на манифестацији редовно појављују великани који нису снимали са Радојком, али зато се редовно не појављују они које је Радојка уметнички родила. То је већ стара прича о нашој незахвалности. Бројни певачи су зарадили куле и градове на Радојкиним песмама, а сад траже паре за учешће на меморијалном концерту. Јад и беда естрадних звезда! Много пута сам се жестоко обрачунавао са “разбијачима” на хармоници. Од њих сам чуо да Радојка “свира као инвалид пете категорије, монотоно, досадно, килаво.” Али, њена умилна свирка је препознатљива и антислухисти после само неколико тактова. Kолико сте пута чули – овај свира као Томица, онај је “скинуо” Јовицу, онај је “пљунути” Kодић… Али, никад нисте чули, нити ћете чути да неко каже – она је скинула Радојку! Само Радојкина свирка шири и осећајност и доброту! Радојка је отишла у вечност 14. августа 2002. Данашња плејлиста је не само пуко сећање на непоновљиву уметницу, већ и захвалност Музичке апотеке што сам деценијама имао шта да пуштам на радију.

Telegraf

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here