Песници умиру сами: Kо се све није опростио од Добрице Ерића

Поделите:

Министар културе је можда узео слободан дан, а ако је неко морао да буде тамо, морао је да буде Владан Вукосављевић. Чак и по цену да добије алергију од шумадијског полена. Од Добрице Ерића се није опростио ни Бећковић Матија, ни остала етаблирана песничка братија

Добрица Ерић завршио је четири разреда основне школе. Више му није ни требало, јер су, много година касније, школе изучавале њега. Вратио се у лектире и антологије, на велике градске тргове и поља ливада. И било му је сасвим свеједно где ће рецитовати своју поезију. Да ли ће га слушати елитистички кругови или његови сељаци, јер су ионако знали сваки његов стих. И хтели су и морали, да би завршили школе!

Али када је отишао, Србија није стала, нити је дошла да га испрати. Председник Србије није на сахрану послао свог изасланика, нити се сетио да дође лично и последњи пут поздрави онога кога је морао да зна напамет, како он, тако и сви остали, јер забога, песници су давно отпевали своје. Није одложио све послове због јунака из читанки, а требало је. Тек неколико дана касније, Вучић је ипак послао телеграм, необично дирљив за њега. Ваљда се сетио.

Министар културе је можда узео слободан дан, а ако је неко морао да буде тамо, морао је да буде Владан Вукосављевић. Чак и по цену да добије алергију од шумадијског полена. Од Добрице Ерића се није опростио ни Бећковић Матија, ни остала етаблирана песничка братија. Дошао би Матија, да су му забранили. Али нису, па није видео разлог, односно политичку употребну вредност опроштаја са својим колегом великаном. То их је разликовало. Матија, и те како живахан и бунтован, мора да буде прокажен и државним указом проглашен за опаког песничког створа, као што је његов статус државног непријатеља у Црној Гори, како би одржао беседу. Добрица Ерић је његов поетски антипод. Ако је Матија српски Хомер у “реј бан” наочарима и “барбери” оделу, Добрица је био неприлагођени, разбарушени уметник из долине Груже, без икаквих амбиција да емигрира на Дорћол. Далеко је село Доње Црнуће, у срцу Шумадије и за Љубивоја Ршумовића!

ВЕЛИKИ ПЕРО ЗУБАЦ KОЈИ ЈЕ ПЕТ ДЕЦЕНИЈА ДРУГОВАО СА ДОБРИЦОМ, БИО ЈЕ ИЗНЕНАЂЕН ПРИЗОРОМ НА СЕОСKОЈ САХРАНИ

Телевизије нису прекинуле редовне програме, нису прављене специјалне емисије, јер кога је брига за то што се Добрица Ерић придружио друштву мртвих песника. Због смрти поете не расте гледаност, а у његовом бајковитом свету није било места за ајфонке и шавије, гастозе и микије, јелене и даре, гејмере и инфлуенсере. Од политичара је дошао само дверјанин Бошко Обрадовић, али његово присуство није било нападно. Ако је за упад у РТС заслужио кеца, због Добрице је заслужио петицу.

Државни врх није заседао како би се одлучило да ли да Добрица Ерић буде сахрањен у Алеји великана или тамо где почивају заслужни грађани. Песник њиховог и нашег детињства имао је немерљив утицај на српску културу, али је, као последњи припадник тог племства поета, изабрао самоизолацију. Боље и то него да је завршио тако што би се обесио о конопац. Знао је Добрица Ерић да песници умиру сами!

Није желео гламурозни испраћај и државне фанфаре, јер шта би чинио испод земље на Новом гробљу, када је његова престоница, његово родно село Доње Црнуће, била његова инспирација и читав свет. А Шумадија, његова алеја Великана! Рекох већ, уместо да иде у школу, скитао је као пустињак поред потока, пешачио брдима носећи књиге, и тако самоук, донекле чудак, наставио лозу народних песника. Тако је учинио један од највећих преврата у српском језику и поезији. Сиромашан академским знањем, обогатио га је својим талентом и обојио својим маштаријама. Његов уметнички пуч био је толико снажан да су и његови савременици и наследници желели да буду исто што и он: доброћудан а бунтован, простодушан а утицајан, изолован и славан. Дечји песник кога су поново изучавали и читали њихови очеви! Kлинци су желели да сазнају какав ће бити њима далеки и непознати свет који их ишчекује, а маторци су, читајући га поново, бежали из тмурне садашњости, где их немилосрдно сунце није огрејало онако топло и онако нежно као што су веровали. Онда, кад су били деца.

Живећи у раскораку са стварношћу, Добрица Ерић је схватао да су његове брдовите стазе све уже и све непроходније, те је признавао да не разуме поезију новог доба, сматрајући да је, као и уметност, она у раскораку са здравим разумом и да поприма одлике невремена. Није Добрица мислио на хладне олујне кише над Шумадијом и крошње које се повијају, стварајући нестварну полифонију његовог утопијског универзума којег није желео да се одрекне. Стари мудрац је читао и слушао неке туђе речи и гледао у нова сунца, не желећи да их ни схвати, ни прихвати. Невини и нетакнути свет природе, човечности и доброте нестајао је на наранџасто-крвавом хоризонту и песник је одлучио да остане где је и био, по цену потпуне изопштености и самоће, преурањене чак и за његове године.

За неолиберално доба, песник је постао уљез, па је његова поезија нехотице попримила идеолошке димензије. Старовременски патриотизам без мржње, одбрана ћирилице и лирско скенирање људских карактера у којима није препознавао похлепу, бездушност и егоизам, као наративе новог сунца које нас пржи, постали су непожељни, а чистота младалачких љубави и одрастања, предмет ироничних подсмеха.

Велики Перо Зубац који је пет деценија друговао са Добрицом, био је изненађен призором на сеоској сахрани. Човеку који је написао “Мостарске кише” Шумадија није била далеко. Али до сеоцета у ком је 22. августа 1936. године рођен Добрица Ерић, није дошао ни Јустин, владика жички. Међу 500 или 600 људи, био је ту сеоски парох и две монахиње из манастира Враћевшница.

Перо Зубац ми каже да се тада присетио заседања Скупштине Србије, на дан када је Тома Николић био биран за председника Скупштине, са кратким роком трајања. Тога дана, умро је велики Стеван Раичковић и нико се није сетио да каже: “Станите, данас је умро велики песник.”

Ову Србију и овакав свет, Добрица Ерић није разумео. Kао што ни они нису разумели њега.

Kао што ни за момка из цвећа ливада, није била девојка из града!

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here