Петар Божовић: Јео бих чак хлеба и масти само да опет имам наду

Поделите:

Петар Божовић непоновљив у многим изјавама, гласни критичар болести савременог друштва и јавне сцене, а посебно оне најодговорније – политичке, говори за Вечерње Новости о стварима које све нас тиште и за које смо понекад спремни да повјерујемо да нико  не обраћа пажњу, све док их овај бард седме уметности са лакоћом не изговори.

„СЕРИЈА „Далеко је Холивуд“ окупила је глумачке величине, а у ствари је један вид преживљавања филмских радника – радили смо без дневница и хонорара, снимали смо током лета у Кикинди за смештај и храну, док су они који седе у Скупштини, и који су без икаквих партијских несугласица одлучили да за културу издвоје нула кома нула шест динара, бирали дестинације за летовање“, каже Петар Божовић у интервјуу Вечерњим Новостима, глумац кога ћемо у серији „Далеко је Холивуд“ гледати око Нове године, уколико је нека телевизија буде откупила за приказивање.

Филмови који су добили високе награде на фестивалима у иностранству, као што су „Смрт човека на Балкану“ или венецијански победник „Ничије дете“, такође су настали захваљујући „добровољном раду“ уметника. Да ли овај начин рада можда има и своју другу страну?

– Наравно да има, јер показује да неки људи неће да се помире са оваквом ситуацијом у култури, да имају иницијативу и да желе да напредују. Мене је рад на серији „Далеко је Холивуд“ подсетио на нека давна времена, када смо били плаћени од филмских предузећа, и када смо размишљали само о томе да што боље урадимо свој посао. Не би, међутим, требало навикавати државу и јавност на „добровољни рад“ типа – направите ви све сами, а ми ћемо видети да ли ћемо вам дати неке паре. Проблем је, међутим, у нама самима, не у, рецимо, странкама, јер ми смо равнодушно дозволили да се у култури дешавају страшне ствари, од судбине музеја па надаље. Која је културна групација јавно устала против тога? Овде је културно јавно мњење у несвести, иако у свим областима културе имамо импозантна имена. Ваља се брдо, али баш ме брига, још није дошло близу моје куће, тако они размишљају, и већ је срамотно да треба стално подсећати да за уметнике и лекаре нема политичке партије.

Да ли нам је данас потребна еманципација од политике?

– Ми без политике више не можемо, ни и у смислу некаквог аванзовања, ни у смислу доколичарског бављење политиком у овој јадној свакидашњици коју живимо. Ето, неки наши људи, заједно са краљицом Елизабетом Другом, показали су ових дана велику бригу око тога шта ће бити са Великом Британијом ако Шкоти на референдуму изгласају осамостаљење. Саосећање са империјом која и дан-данас својом политиком трује по свету, а онда тај исти свет наводи да плаче што је Шкотска покушала да се одвоји, вероватно потиче од тога што ови наши људи још не знају да нам је део земље окупиран и одузет на силу, и неко би то стварно требало да им дојави.

У црнохуморној причи „Далеко је Холивуд“, која говори о позоришту у провинцији које се бори против одлуке власти да га „угаси“, играте „доброг анђела“ театра. Колико вас још води тај добри дух?

– Што сам старији тај добри дух се само појачава. Одједном сам можда постао грозни конзервативац борећи се за институцију и достојанство свог посла. Јер, радио сам целог живота, а као да сам завршио у „народној кухињи“ и на социјали, и ту нећу умрети захваљујући неким добротворима а не институцијама које се баве људима. Таква је ситуација, трпимо ударце транзиције, економије, неолибералистичког чуда које доживљава цео свет, али је то код нас још драстичније.

Крива је економска криза…

– Није најважнија економска криза, навикли смо ми да живимо и са сто динара и са сто хиљада, и са сувим хлебом и машћу, знали смо и „стићи и утећи, и на страшно мјесту постојати“, али су наш духовни развој и морал данас у катастрофалном стању. Живимо од данас до сутра, како живе бескућне породице а не држава која пледира на озбиљност, порушили смо све системе вредности, готово нико се ничега не стиди. Стид је нестао као карактеристика и вредност човека. А има ли ичега страшнијег од људи који зарад личног интереса могу све да ураде и да их није срамота!? Нећемо ми остати гладни, баш би ме било брига да поново једем маст и хлеба, али желим да имам чему да се надам, да будем човек од духа.

У чему, суштински, видите наш проблем?

– У томе што смо престали да волимо, да волимо окружење, укључујући и људе. Врло прецизно кажем – укључујући и људе. Човек који има љубави у себи он воли и ове паркове, дрвеће, не сече платане као што раде неки данашњи тајкуни зато што баш ту желе да подигну своју кућерину. Зашто тим тајкунима није, рецимо, пало на памет да направе зграду за српску оперу? Зашто нису као Коларац, или Сава Поповић Текелија, или Сима Андрејевић Игуман, или капетан Миша Анастасијевић и разни други задужбинари направили нешто што ће као вредност оставити свом народу. Традиција задужбинарства у Србији није прекидана ни у време пет стотина година турске владавине, а данас је више нема.

Зграда Коларца данас пропада, а ваша акција да помогнете још није успела. Шта се догодило?

– После 130 година трајања Коларчеве задужбине та зграда је у врло лошем стању, нема пара чак ни струја да се плати, а нико неће да помогне. Зато сам направио хуманитарну акцију у договору са протојерејом Петром Лукићем и Првим београдским певачким друштвом, које има сто шездесет година – они би на Коларцу одржали концерт, а ја бих говорио Његошеву „Лучу микрокозму“, чиме бисмо уприличили и 200 година од рођења Његоша.

Договорили смо се са једном телевизијом да сними овај програм, али на само вече извођења програма нико из те телевизије није дошао. Кад сам позвао уредника да питам шта се догодило, био је негде у Лајковцу, слушао страшну музику која је трештала, одговорио је: нећемо доћи, ма ко ће, Перо, то да гледа! И шта да радиш после тога, како да се бавиш нечим смисленим? Некада би овакав инцидент био незамислив, али данас то уопште више није скандал, о томе не пишу таблоиди. Моја срећа је вероватно у томе што сам оптимист – са Првим београдским певачким друштвом договорио сам се да овај програм за Коларац ипак изведемо тамо где ће бити забележен, јер нећу да препустим да у време када су се наше такозване интелектуалне елите углавном повукле и ћуте из неких својих разлога, само будале и фукаре које се богате проговарају.

Уметност има право на суровост

Са редитељем Мирославом Момчиловићем ускоро почињете снимање „Смрдљиве бајке“, егзистенцијалне мелодраме о бескућницима. Ту се, у ствари, опет враћамо љубави?

– Давно нисам читао бољи сценарио од овог који је Момчиловић написао, он је просто метафора онога шта живимо. Мало је то сурова прича, али уметност има права на то. У „Смрдљивој бајци“ играм краља губитника, краља просјака, бескућника, који нема никакву биографију, али ће гледалац моћи да наслути ко је тај човек. Он у филму венчава двоје бескућника који ће кад се сретну и заволе поверовати да живот још постоји, који се понашају као сви заљубљени људи овог света, само што живе у шахту. Они не краду, никог не угрожавају, живе своју љубавну причу, и не баве се светом око себе него собом. О томе говори овај филм, а бескућници су, иначе, „невидљиви“ људи у нашем друштву, о њима ништа не знамо и не желимо да знамо, они живе своје „невидљиве“ паралелне животе ту, поред нас, и овај филм је шанса да они постану видљиви, да се чују, и да приметимо да су и они људи.

Мислим на породични образ

Недавно сте се венчали. Колико је то можда помало разочарало ваше обожаватељке?

– Нису разочаране тек сада, многе ми се више не јављају од када живим са Снежаном, с којом сам се и венчао. Мало се шалимо, наравно, али у годинама сам када за мене више није да се забављам и живим невенчано, имам унучиће и морам да мислим и на породични образ. Снежана и ја смо заједно седам година, и осећао сам се као да ми је нешто фалило.

У „темељу“ сам био у реду, али недостајале су ми „две-три даске“, као „кров“ над главом. Ја сам у послу испунио своју душу, али осећам да имам још толико тога да урадим, и то више на плану на коме сам везан за свој језик и свој народ. Желим да зборим, да снимим све те наше стихове, речи, приче… Ако погледамо Вука Караџића, који је ишао онако хром и све то скупљао, зашто не бих ја, или неко други, то снимио и оставио будућим генерацијама.

Не постоји Црна Гора моје младости

Ускоро ћемо вас премијерно гледати у филму „Мали Будо“, духовитој причи о Црногорцу који долази на студије у Београд. То вам је и лично блиско?

– Иако сам видео само трејлер, верујем да је ово одличан филм. У ствари, не могу ни да опишем колико је екипа која је радила „Малог Буду“, од редитеља Данила Бећковића до глумаца и осталих радника, била сјајна. У почетку сам мислио да ће то бити неки „филмчић“, а направљена је добра прича. Она ми је, наравно, блиска, али Црна Гора из моје младости, и Београд у коме сам се школовао, више не постоје. Данас се не зна где је црње – да ли у тој Црној, Црној Гори или у Србији, земљама у којима напредак постоји само на насловним странама неких новина и у свакодневним изјавама политичара који тврде да смо успели, да ћемо још више успети, и да све боље и боље живимо. Испод тог успеха увек провејава да смо дужни толико и толико, да у Крушевцу има више незапослених него запослених…

 

ИН4С

Поделите:

1 коментар

  1. U Srbiji se nada veoma retko pojavljuje ali uvek se nađe neki idiot koji je ubije, zadnju nadu u Srbiji, koja se javila Srbima ubio je DrK-adžija “pravnih nauka” (jebo mu pas oca i mater idiotsku i lopovsku) i sada taj idiot uživa penziju (pizda mu materina idiotska) dok narod grca u beznađu!

    NADA
    Kada se sva izgubi nada
    – beznađe zavlada tada.
    I očaj nastupa često
    – u beznađu nalazi mesto!
    I cinici se raduju nadi
    – sa nadom da je spale
    njihovo bitisanje je takvo
    – za beznađem oni žale.
    NADA pobedu stvara
    a Pobeda nove NADE
    svakom pobedom nade
    nove se pobede grade.
    I iskre male nade
    mogu da otvore
    vrata za veće NADE
    i čuda da se stvore.
    Nada postoji u Duhu
    tamo i počiva
    u svakom velikom Duhu
    – nada se i skriva!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here