ПЕТАР БОЖОВИЋ: Много отпорнији не би издржали

Поделите:

НА Велику сцену некадашнег матичног театра, Народног позоришта, Петар Божовић враћа се премијерно 9. септембра са представом „Васа Железнова“, рађеном по мотивима Максима Горког.

Биће то поновни сусрет са писцем из средњошколских и редитељем из студентских дана: представу на позорницу поставља гост из Загреба Златко Свибен, који је студије ФДУ завршио у Београду.

Последње пробе популарног глумца пратила су и политичка превирања у Црној Гори. Казујући током каријере, радо и често стихове великог Његоша и Матије Бећковића, годинама је надахнуто поручивао да мора „бити што бити не може“ и да нема краја „ћерању“. И, ето, ових дана је баш то дочекао.

Ударио је Мило на Василија Острошког, морао је да изгуби. Време му је. Досадио је и себи, а можда и наредбодавцима. И раније је било много опозиционог света, али су одлучивали други. Овог пута се, такође, могло на то рачунати, мада је све говорило да се неће десити. Дошао је тренутак да оде, да заврши тамо где је давно хтео – у економији. Али му нису дали док се његовом руком не потпишу сви срамни уговори. Сад народ мора да исправља. Тежак је то задатак.

о Да ли сте овакав расплет очекивали?
– Размишљао сам пре неки дан, колико је за ових тридесет година тај народ од 700.000 људи и ми сви, наравно, заједно с њим – доживео тешких експеримената. Доста отпорнији не би издржали. Ми, вероватно, имамо тај тренинг наслеђен од ропства под Турцима и осталим поробљивачима.

о Мислите на све Србе или само оне у Црној Гори?
– На све, а у Црној Гори посебно. У тој малој дивној земљи, најлепшем парчету на свету, толико је пуно сиротиње, јада и беде… Ја се надам да ће ови млади људи успоставити Владу која ће бити од памети и експерата, без обзира на то којој странци и исповести припадају. Тиме би већ дефинисали саму основу демократије. Био би то и леп пример овом целокупном несрећном полуострву, да не кажем ону одвратну речи „регион“. Начин на који су победили у Црној Гори, тесно али убедљиво, пример је и благодет за околне државе да се може владати без присиле и да се у оквиру оног што је прокламовано не морају извргавати руглу сви постулати од Француске револуције, па до данас. Мала Црна Гора има шансу да то покаже.

о Како сте ове догађаје лично доживели?
– Ја сам човек коме је Црна Гора мајка и који је Србин из Црне Горе. Стварно сам задовољан и срећан. Без обзира што сам био један од оних који је, истог тог Мила и његове другове, у своје време, здушно „доводио“ на власт. Али, тако је то са политиком…

о Да ли су се у литијама учили стрпљењу и они верујући и они неверујући?
– Ако погледате уназад, српски народ је одржала православна вера. Свуда, где год је била. И где је уништавају, она се појави са својим црквама и богомољама. После разних пропалих устанака и отпора у којима смо толико страдали, вера је остала наша највећа вредност. Његош је говорио: „Наше су утирале сузе вјешти звуци дивнијех гусала“. Сада ми то бранимо на Косову. Не сигурно због плодне Метохије. Ево, Србија је необрађена цела, а Војводина може да храни пола Европе. Него, чувамо своје храмове, свој дух и митове. Ако то изгубимо, не постојимо као народ. Све је могло да се деси у Црној Гори, осим да ударе на губљење сопствености. Сигуран сам да ниједна партија, ни у Србији ни у Црној Гори, не би могла да изведе онолико људи који иду тако мирно и достојанствено. Јер, знају да их води Божја вера. Нису то само они који су говорили „и ми смо Срби“, него сви који су били присиљени да то не буду.

о На кога мислите?
– На оне који су прво били Дукљани (већ заборављени, као и њихова Академија), па Монтегрини, па шта све не још… Кад удариш на корен, ту човек каже: „Нема више уцена и лажи, баш ме брига за све.“

о Када ћете ви у Црну Гору?
– Не знам. Нити је шта хитно, нити може да буде касно. Ја сам увек у Црној Гори и она у мени.

о Увек сте и у дијалогу с Николајем Велимировићем и Матијом Бећковићем, имате ли утисак да је ових дана историја проговорила њиховим речима?
– Њих сам „срео“ касније, али прво домаће васпитање стекао сам у детињству, у селу Бабљак код Колашина, од моје тетке Виде, која је сваки мој одлазак у основну школу испраћала речима: „Не лажи и не кради. И не шпијај.“ Увођење моралних норми у детињству је јако битно. Једне године, као већ одрастао дечак, у пролеће сам нешто радио на путу док је кувала. Питала ме шта радим,а ја одговорио: „Гађам птицу.“ А она ће мени: „Стрелица ти модра срце пропрцала! Знаш ли да је то сестра Лазарова?“ То је тешка клетва, јер сам гађао кукавицу… И тако понесете тај мит и дух у себи. Више о томе нема разговора и ништа не може из вас то да избије. И ови домаћи имали су то у себи, а издали су.

о Ближи вам се премијера, какве везе Максим Горки има са нама данас?
– Не знам, али хитња нашег естаблишмента да одреде нешто, дубоко ме је увредила. За све време ове дуге изборне кампање, нити Влада, нити дична опозиција, не поменуше културу. Зашто би је и поменули кад је она у државном буџету 0,6 одсто? Није ни толико, јер 0,2 процента иде за медије… А сад кажу дајемо предност култури, оној коју до сада нису ни поменули. Осећам се као једна врста башибозука која иде испред великих војних формација и армија да би погинула, не би ли се одредило одакле гађају. Ми смо, такорећи, неважни, па можемо бити и жртвовани… Лако је њима да причају, пошто у Србији само два посто становништва иде у позориште.

о Да ли прича о социјалној правди и једнакости, може да „гане“ данашњег гледаоца?
– Биће како „падне“ и одлуче неки центри моћи. Они нам одређују да постоји и трећи пол, да ћирилица није забрањена (али је нема нигде), иако се доносе закони о њеном очувању. Перфидија политике је заиста велика. Горки је био борац за малог човека. Данашње друштво је угроженије него у његово доба, зато што на ширем појасу огроман број људи пати. Не мислим само на глад која хара свуда, да би онда дошли светски „усрећитељи“ и послали хуманитарну помоћ и своје организације… Где је, уопште, човек данас? Васпитаван је у потрошачком друштву и преко телевизије, па категорију сиромаштва не схвата као „немам да једем“. Него, „једем свакаква го.на, а други једу нешто боље“. Ми се трујемо лошом, брзом храном задње врсте. Покушајте да је забраните.

о ВРАТИЛИ сте се у Народно позориште после много година. Како се осећате у ансамблу?
– Прво, лепо је што су ме звали и сетили ме се, за разлику од Атељеа 212 и БДП. У Београдском драмском провео сам прве дане као њихов стипендиста и играо неке улоге, али ме се не сете ни када је неки јубилеј или прослава. Не патим због тога, мада кад негде почнете, било би вам мило да поново дођете. А Атеље ме је, заиста, одбацио. Тотално. Не знам због чега, ваљда и због њихових унутрашњих ствари. Не знају одавно где су, њихов репертоар лута. У Народно позориште ме је позвала Ивана Вујић, а ја њу веома ценим – због њеног рада и изузетне преданости позоришту.

Новости
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here