ПЕТЕР ХАНДКЕ И СРБИ: Волиш ме, читаш ме

Поделите:

Хандкеа смо већ довољно волели, као што је и он волео нас. Очигледно је сад да Срби овог писца тек треба стварно да упознају ‒ да га прочитају.

Петера Хандкеа Срби неспорно боље познају као активисту, друштвено ангажованог уметника у чијим су се сферама интересовања нашле многе земље, многи народи и многи људи – па поред осталих и некадашња Југославија, земља којој овај велики писац немачког језика припада и пореклом. Реч је несумњиво о светском књижевном феномену, што је потврђивано у више наврата, да би крунско признање највише вредности Хандкеове литературе стигло прошле године, кад је овај аустријски аутор овенчан Нобеловом наградом за књижевност.

Да, Хандке је овде омиљен и драг, више као личност него као писац. Подсетио нас је то ових дана и новинар и публициста Небојша Грујичић, цитиравши Хандкеа на Првој у серији трибина „Хандке у Србији”, која је, у организацији Удружења књижевних преводилаца Србије и Народне библиотеке Србије, одржана у атријуму НБС: „Сам Хандке је у једном интервјуу рекао да га у Србији више воле него што га читају. Све што се дешавало око Нобела више је била нека врста Роршахове мрље, која више говори о онима који Хандкеа коментаришу него о њему самоме”, приметио је Грујичић.

Однос овдашње најшире, али и књижевне јавности према Петеру Хандкеу није амбивалентан само са становишта политичких или идеолошких опредељења већ и са чисто уметничког аспекта. То се најбоље види по чињеници да овде већ постоји читав један корпус уелбековаца, као и денбрауноваца, рецимо, а да се тешко може говорити о следбеницима Хандкеовог дела, о хандкеовцима, ауторима који су се, као својевремено великани руске литературе испод Гогољевог, испилили испод Хандкеовог шињела. Нема у томе, изгледа, ничег чудноватог, што примећује и књижевник Мухарем Баздуљ, констатујући да је Хандке „као нека црна рупа која прети да ће, ако утиче на писца, потпуно да га увуче у своју орбиту”.

– Хандке тако утиче на друге ауторе да се ту више и не може причати о узору или угледању. То постаје неки крст који они носе – рекао је Баздуљ на првој трибини коју је УКПС организовало под покровитељством и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања у Влади Србије, а у склопу пројекта „Подршка издавању изабраних дела Петера Хандкеа”. Баздуљ, такође, примећује да је Хандке, нужним начином, незахвалан као узор, будући да је „један од оних учитеља који морају прво да те пониште, да би ти онда самога себе створио на трагу онога што ти је учитељ дао”.

Аутор „Голмановог страха од пенала” „Ужаса празнине” и „Великог пада” хваљен је и куђен писац у целом свету, али вероватно нигде није толико и оцрњиван и величан као у Србији. Фамозне „две Србије”, та гротескна парадигма овдашње провинцијалне поларизације, управо су после доделе Нобелове награде за књижевност 2019. својски прионуле на физикалије: ровови се укопавају све дубље, а по живинарнику у који се претворила једна културна и друштвена позорница само лети перје. Хандке је ту био добар лакмус, што је закључио и Небојша Грујичић, али опет не као књижевни стваралац. Отуда је и данас неуком човеку релативно лако објаснити о чему пише један Пауло Коељо, па и један Ијан Макјуан или Мишел Уелбек, али кад се постави банално питање: о чему тај Хандке пише, о чему се, народски речено, у његовим књигама ради, нађемо се пред једноставним, а тешко решивим ребусом:

– Пада ми на памет мисао Светог Августина: кад ме питате ‒ знам, а кад треба да кажем и објасним ‒ не знам. То говори нешто о самој сржи Хандкеовог дела. Јер оно измиче свакој интерпретацији – сматра Милена Ђорђијевић, публициста и теоретичар књижевности. Она потенцира и елемент „слабог субјекта”, указујући на то да средиште Хандкеовог дела не можемо досегнути уколико, као читаоци, не доживимо преображај и постанемо – слаби.

Значајна дела Хандке је објавио још у својим двадесетим годинама, стварао је истрајно, у продуктивном и стилском континуитету, па и данас, зашавши у седамдесете, може да нас изненади. Мухарем Баздуљ наслућује да ће нас тек изненађивати, што проистиче не из пишчевог наума или потребе да остане „у игри” већ из животног факта да Хандке „сваког јутра кад се пробуди, изнова открива свет.”

Писац чији је однос према литерарним узорима, како је то запазила Милена Ђорђијевић, „изразито напет”, своју посебност исказује и кад говори о српским ауторима који су му најдражи. Са великим пијететом, пре свега, помиње књижевно стваралаштво и таленат својих српских преводилаца Жарка Радаковића и Златка Красног, а у омиљене српске писце сврстава читав спектар наших уметника писане речи, почев од Милоша Црњанског и Владислава Петковића Диса.

На његовој листи, међутим, нема имена које је практично незаобилазно кад год се помене тема рецепције српске књижевности у иностранству: Хандке, наиме, не помиње Данила Киша. Да ли је то елегантан израз његовог бунта, његове контрашке природе, или он, једноставно, резонује у складу са својим аршинима и говори оно што искрено мисли? Црњански и Дис су, према мишљењу Милене Ђорђијевић, апсолутно „у сагласју с оним што Хандке говори и оним што пише”, док би, што се изостављања Киша тиче, свака тврдња била неумесна јер, „кад је Хандке у питању, тврдње су веома опскурна ствар”.

Кад говори о сликарима који су утицали на њега и музичарима који су му особито важни (Хандке, иначе, изричито тврди да се књижевност не може поистовећивати с музиком, да књижевност није музика већ – књижевност, те да то што литература производи није музички израз већ неки другачији, специфичан тон), он посебно истиче Сезана и Ђота. За Микеланђела каже да је геније, као и Бетовен, али напомиње: „Ја се плашим генијâ.” Је ли то само нека врста каламбура? Па није ли и сâм Хандке геније? Онда би то значило да се плаши самога себе…

Баздуљ сматра да би „неко други на Хандкеовом месту више инсистирао на том моменту”, али да „Хандке нема потребу да о себи ствара мит о генију на такав начин”, будући да „код њега постоји способност да као лептир скине своју кошуљицу и направи нешто друго”.

Хандкеа смо већ довољно волели, као што је и он волео нас. Очигледно је сад да Срби овог писца тек треба стварно да упознају, да га прочитају и, можда, поново, овог пута озбиљније, темељније заволе. Да та љубав почне из почетка.

Владимир Д. Јанковић – Политика

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here