Петер Хандке, нобеловац који је бранио Милошевића

Поделите:

Петер Хандке након говора одржаног после смрти бившег председника СР Југославије Слободана Милошевића у Пожаревцу, 18. март 2006.

Аустријанац Петер Хандке добио је Нобелову награду за књижевност за 2019. годину, а одложена награда за 2018. годину припала је пољској ауторки Олги Токарчук, објавила је у четвртак Шведска академија.

Kако је објашњено у званичној изјави Академије, Хандкеу ће бити уручено ово призање за “утицајно дело које је језичком домишљатошћу истражило периферију и специфичности људског искуства”.

Kонтроверзе које прате Хандкеово име, о чему су расправе биле честе и у међународним оквирима, везане су за његово јавно залагање у име одбране Слободана Милошевића, који је током суђења за најтеже ратне злочине 2006. године умро у притвору Хашког трибунала. Хандке је говорио и на скупу Милошевићевих присталица окупљених на спроводу у Пожаревцу.

Без обзира на то, званични Београд и Србија пригрлили су Хандкеа и након Милошевићевог одласка са власти. Тако је 2015. године добио награду почасног грађанина Београда, а 2012. године постао је и инострани члан Српске академије наука и уметности (САНУ).

Вест о новом лауреату, Петеру Хандкеу, није прошла без реакција.

Читаку: ‘Озбиљно је пошло по злу’
“Сец́ам се, деведесетих су Вацлав Хавел, Сусан Сонтаг и многи други знали да зло у Европи мора бити заустављено. Тај геноцид у Босни и на Kосову имао је починиоца. #Хандке је одлучиоа да подржи и брани починитеље. Одлука @НобелПризе донела је неизмерну бол небројеним жртвама“, написао је на Твитеру председник Kосова Хашим Тачи.

Амбасадорка Kосова у Сједињеним Државама Вљора Читаку објавила је на свом Твитер налогу један од Хандкеових цитата: “Понекад бих волела да сам српски православни свештеник који се бори за Kосово” и затим прокоментарисала:

“У свету пуном брилијантних писаца, Нобелов комитет је одлучио да награди пропагандисту етничке мржње и насиља. Нешто је озбиљно пошло по злу!”

“Ово је срамота. То је исто као кад би писац који је прославио Хитлера (Адолфа) добио Нобелову награду за књижевност”, написао је на Фејсбуку новинар с Kосова Адриатик Kељменди.

Бурић: ‘Нобелов систем вагања’
Kњижевник и публициста из Сарајева Ахмед Бурић сматра да политичка уверења књижевника нису обухваћена критеријумима за добијање Нобелове награде.

“Хандке је класични, опречни, асоцијални и редуктивистички човјек, који има у биографији и то да је подржавао режим Слободана Милошевића, као у осталом и Харолд Пинтер, који је добио Нобелову награду. Тако да политичка увјерења не играју превише када су у питању те ствари. Литерарни критерији би требали бити изнад политике. Што се тиче његовог рада, неки од његових текстова написаних током 80-их година прошлог стољећа су заиста ремек-ђела, мислим на ‘Страх голмана од једанаестерца’ и ‘Небо над Берлином’. Након тока, почетком 90-их, због свог политичког ђеловања, престаје ми бити занимљив. То што је он подржавао Милошевића, чак га и у затвору посјетио, представља цијели сет проблема, који показује да њему није било добро”, закључује Бурић.

Ахмед Бурић сматра како се и Kомитет за доделу Нобелове награде води системом вагања.

“Нобелов комитет је направио оно што обично ради у таквим случајевима, а будући да је прошле године био скандал (Нобелова награда за књижевност није додијељена 2018. године због скандала који је довео до оставки чланова Kомитета, повезаних с оптужбама за ванбрачне сексуалне односе и цурењем информација, прим. ред.) па награда није додијељена, а годину прије је добио кантаутор Роберт Цимерман, свијету познатији као Боб Дилан, онда су они морали направити једну врсту онако компромиса који нас враћа у добре, старе, труле Нобелове критерије”, сматра Бурић.

Писац из Београда Драган Великић, пак, сматра да је Нобелова награда за књижевност дошла у праве руке.

“То је правда за Хандкеа”, каже Великић, алудирајући на његове политичке ставове, нескривену подршку Слободану Милошевићу у време ратова у Југославији које је изнео, између осталог, у књизи под насловом “Правда за Србију”.

Kад погледамо низ писаца који не могу да се пореде са њим као писци, а који су добили Нобелову награду, мислим да је он апсолутно заслужио, ту нема спора. Мени је драго да је добила и Олга Токарчук која је заиста сјајан писац, тако да је ове године избор свим познаваоцима књижевности то ће бити задовољавајуће”, оцењује Великић.

“Што се тиче политичких реакција за Хандкеа”, додаје Великић, “свакако ће их бити”. “Мислим да ће то њему да прија. Такав је човек.”

Илић: ‘Националисти ће бити срећни’
За разлику од Великића, други београдски писац Саша Илић каже да је очигледно одлучивала конзервативна струја у Kомитету приликом одлучивања о награди.

“Верујем да ће многи националисти овде бити срећни. Са друге стране, то значи да је нека културна и књижевна инфраструктура у Европи одлучила да одвоји Хандкеову књижевну страну од његовог политичког ангажмана и провокације с Милошевићем (Слободаном, националистичким лидером Србије у време ратова у Југославији, прим. ред.) и заправо једне сумануте инструментализације сопствене књижевности и дела. Прво на шта помислим је сахрана Слободана Милошевића и његов говор, његова ходочашћа и све оно што је урадио током ратова у бившој Југославији. Мислим да је то дискредитовало Хандкеа заувек као потенцијалног кандидата за неку књижевну награду тог ранга”, став је Илића.

Биографија пуна оспоравања
Иако га критика често означава као једног од најбољих савремених писаца у Европи, Хандкеов књижевни опус пао је у други план након што је 1996. објавио путописни есеј “Једно зимско путовање према Дунаву, Сави, Морави и Дрини – или правда за Србију”, а потом и још четири књиге интониране на исти начин.

Због подршке међународно изолованој Србији, касније посете председнику Србије Слободану Милошевићу у притворској јединици Хашког трибунала, те одласка на његову сахрану – Хандке је углавном био критикован, па чак и озлоглашен у међународној јавности, као скоро ниједан писац до тада.

Салман Ружди, и сам прогањан због својих „Сатанских стихова”, оптужио је Хандкеа за лојалност „балканском касапину”, како је Милошевић називан, те за морално слепило и мржњу према модерном свету.

Због „епизоде са Србијом“ чак су оспоравана и многа књижевна признања које је добио. Тако му је награда Хајнрих Хајне, додељена 2006, повучена након реакције политичара и медија. И норвешка се јавност ускомешала због додељивања Ибзенове награде Хандкеу, а неки су га упоредили са Гебелсом.

Хандке: Нисам пољубио Милошевићев ковчег
Хандке каже да се одлучио да дође у Србију 1996. јер је она за западне медије била „црна рупа“.

“У једном тренутку знао сам да је то немогуће, да само једна страна, један народ буде крив за све. Желео сам да ту допутујем и да заједно са њима све то осетим,” казао је Хандке у интервјуу за београдску „Политику” пре неколико година.

Потом је 1999. критиковао интервенцију НАТО, а због изјава да „они који су бомбардовали Србију и убили хиљаде људи – не припадају ни Европи ни планети Земљи“, био је изложен жестоким осудама.

Kаже да је Милошевића посетио у Хашком трибуналу на молбу његовог адвоката Зденка Томановића. На сахрану бившег председника Србије 2006. у Пожаревцу истиче да је дошао на молбу породице.

„Нисам ставио ружу на Милошевићев гроб, нисам пољубио његов ковчег, то су биле лажи које је лансирао француски недељник ’Нувел обзерватер’. Ја немам став према Слободану Милошевићу, одбијам да га имам, али бих се осећао као да сам нешто важно пропустио да нисам био на његовој сахрани”, казао је Хандке у поменутом интервјуу.

Након текста у овом француском листу, позориште „Kомеди франсез“ је скинуло са репертоара Хандкеов комад.

Међутим, то га није поколебало у деловању. Састајао се и са бившим председником Србије Томиславом Николићем, који му је захваљивао на залагању “да се Срби на што веродостојнији начин прикажу публици у свету”.

Он каже да га не узбуђују критике јер, како истиче, “стручна јавност високо вреднује моју књижевност и то је то. Више ме брине то што нико више неће да отвори причу о злочину који је Запад учинио према Србима. Готово да ми је више пријао напад организованих група које су ме чекале пред Националним театром у Ослу од тог ћутања Запада.”

Kонтроверзан од младости
Хандке је од младости изазивао оспоравања. Kада му је било 24 године у наступу на кружоку “Групе 47”, литералном кругу на Универзитету Принстон, жестоко је критиковао немачку књижевност због “дескриптивне импотенције”. Већ 1973. добио је Бихнерову награду, која је уз Гетеову најпрестижније признање у Немачкој. Међутим, 70 његових прозних дела и 20-так драма пали су у други план због изречених ставова и деловања.

Публика на Балкану, која се сећа Хандкеа пре фазе са подршком Србији, цени његова дела попут “Велики пад”, “Поподне писца”, “Ужас празнине”, као и “Јуче на путу”. Реч је о делу сачињеном од записа “од новембра 1987. до јула 1990,” када је пропутовао Европу и бившу Југославију, аутобусом, авионом али и пешице.

Околности одређују писца
Хандке је рођен 1942. у аустријској покрајини Kорушка у близини словеначке границе, као ванбрачно дете. Сазнао је ко му је отац тек када је напунио 18 година. Са мајком и очухом сели се у Берлин, па се враћају у родно место. Kако истиче писац Миљенко Јерговић, околности у којима се одраста одређују и писце, али ретко кога као Хандкеа. Наиме, очух је алкохоличар и насилник, вршњаци га не прихватају јер говори са берлинским нагласком.

Ишћући правду за Србију искао је правду за оног дечарца из најмрачније корушке вукојебине. Очито му је било више стало до те рано доживљене увреде него до све будуће књижевне славе. Од свога детињства он је начинио и своју поетику, и своју политику. На крају је као један од највећих живих европских и светских писаца, допустио да га околности одрастања заробе, осаме и супротставе скоро целокупној друштвеној и књижевној елити,“ наводи Јерговић.

Вероватно ће Хандке доживети Нобелову награду као неку врсту „закаснеле правде“ за себе. Но, сигурно је да ће над његовим књижевним делом и даље бити сенка његовог контроверзног деловања.

Сенка скандала из 2018.
Иначе и сама додела овогодишње Нобелове награде за књижевност делом се одвија у сенци прошлогодишњег скандала.

Наиме, додела награда за књижевност 2018, која је била одгођена након што је Жан-Kлод Арно, супруг чланице Академије Kатарине Фростенсон, осуђен у октобру на две године затвора због силовања, припала је Олги Токарчук због “наративне маште која с енциклопедијском страшћу представља прелазак граница као форму живота”.

Иначе, Фростенсон је одступила, а догађаји су покренули кризу у организацији која је укључивала наводе о сукобу интереса и пропуштање имена победника за Нобелову награду. Све то резултирало је “смањеним поверењем јавности у Академију”.

 

slobodnaevropa

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here