Петооктобарски ход по трњу

Поделите:
Пети октобар није био „шанса“ већ велика илузија коју су нам други сервирали као шансу. Дан болног пораза за српски народ, којег се нерадо сећамо и све више стидимо

Двадесету годишњицу Петог октобра Србија ће обележити у ковид режиму. Свечаности, ако их и буде било, подсећаће на годишњицу матуре идеолошких истомишљеника чија се политичка каријера неславно завршила.

Често се чује тврдња да је Пети октобар пропуштена шанса. To многи прихватају, али остаје нејасно шта је то пропуштено. Да ли је Чедомир Јовановић, једна од икона Петог октобра, добио два гласа на свом бирачком месту зато што „није искористио шансу“ или је то резултат низа догађаја који су обликовали „данашњицу“ којом је мало ко задовољан?

У судбини петооктобарских актера има нечег парадоксалног. Док су актери Петог октобра увелико део политичке прошлости, не можемо а да не приметимо да су политичке и друштвене смернице које су наметнуте и покренуте Петог октобра наставиле да живе и да данас чине темељ деловања скоро свих релевантних политичких субјеката у Србији.

Пут у Европску унију, позив да се успостави грађанска држава у свом либералном облику, прихватање неолибералних економских модела, сагласје са „хашким судом“ (барем формално) као окосницом за интерпретацију догађаја ‘90-их и победа тзв. „културне левице“ су друштвено-политичке тековине које су дошле са Петим октобром и које и данас доминирају. Истина, неке од ових тековина полако губе на снази, али неоспорно су и даље присутне и увелико обликују наш политички амбијент.

СТАЊЕ ПРЕД ПРЕВРАТ
Србија је у 2000. годину ушла економски, друштвено-политички и социјално-психолошки у веома тешком стању, можда и најтежем у модерној историји. Сам процес транзиције, слом самоуправне економије, процес иницијалне приватизације уздрмао је економску структуру државе. Рат и санкције су је додатно урушиле, а НАТО бомбе су уништиле и оно мало производње што је како-тако функционисало. Комбинација рата, транзиције и санкција није само уништавала економију, већ је урушавала и правни систем, повећавала корупцију и створила нови, јасно уочљив слој људи блиских власти који су у томе профитирали.

И зато је тај процес изазивао и још увек изазива разумљив гнев код већине грађана. Средњи слој, који је претежно живео на буџету, увелико је постао главна политичка и идеолошка снага која је захтевала убрзану друштвену трансформацију, раскид са, како се тада говорило, „тоталитарним друштвом једноумља”, очекујући да ће им транзиција донети како друштвену, тако и личну корист.Грађани током протеста испред Народне скупштине, 05. октобар 2000. (Фото: Танјуг/Раде Прелић)

č

Проблем у свему томе био је постојање великог јаза између њихових идеолошких надања и њиховог социјалног понашања (хабитуса). С обзиром да су живели на буџету, највећи део њих није успео а ни покушао да се снађе у времену велике трансформације. Дух им је славио демократију и тржишну економију, а тело, обликовано претходним патернализмом, захтевало је сигурност под окриљем „великог донатора“ – државе. Стога проблеме са којима су се суочавали нису видели у трансформацији коју су и сами заговарали, него у „злом владару“. Тако је идеолошки и психолошки, под доминацијом дискурса незадовољне средње класе, али и неоспорним егзистенцијалним изазовима најсиромашнијих, Србија била више него уздрмана.

Уз то, дошло је до националне катастрофе у Крајини, НАТО трупе су биле у Републици Српској, а Космет је после три месеца бомбардовања де факто окупиран. НАТО агресија је показала успех деценијске спољне, али и унутрашње демонизације Милошевића и, посредно, државе Србије и српског народа. Одсуство било какве озбиљније подршке споља био је више него јасан доказ тешког стања. Отуда држава Србија није могла да се дугорочно супротстави и сачува државну целовитост, упркос томе што су не само правда, него и међународно право били на њеној страни.

Унутарполитички, друштво је било подељено и доведено до степена усијања. Смена Милошевића се све мање доживљавала као промена власти, а све више као својеврсна „револуција“, али и једини могући пут напред. Искрено се веровало, како је покојни Зоран Ђинђић говорио, „да треба само склонити капиталца” и да ће велики део проблема бити решен. У значајном делу политичке и шире јавности владало је слично уверење.

На демонстрацијама које су уследиле након избора, под притиском демонстраната, дошло је до смене режима Слободана Милошевића. Истина, ни око разлога за смену, нити у погледу шта се жели у будућности, у самом народу није било сагласја. Отуда се може рећи да је Милошевић доведен у безизлазан положај пре свега под притиском страног фактора, а много мање због снаге политичке опозиције. Санкције, изолација, пропагандни рат, бомбардовање и војна агресија, политичка подршка Запада свим сецесионизмима који су имали антисрпски карактер створили су атмосферу дубоке неизвесности и неспокоја. Било је јасно да Милошевић и владајућа гарнитура немају више капацитет да ефикасно управљају. Стога, није погрешно ако се каже да је петооктобарска власт дошла на „ракетама милосрдног анђела“.

Демократска опозиција Србије (ДОС), која је у таквој атмосфери дошла на власт, била је хетерогена група странака које током ’90-их нису самостално успевале да направе запаженији изборни резултат. Иако су ДСС и ДС били стожери ове коалиције, несразмеран утицај у власти после Петог октобра имале су и многе минорне тзв. „комби странке“. Те странке су своју снагу црпеле из подршке како страних амбасада тако и НВО, које су на таласу промена, без директне народне воље, увелико добиле на политичком значају.

Утицај страног фактора, дакле, није деловао само споља, него и изнутра – кроз густу мрежу пропагандно-медијских кућа и невладиних организација организованих и финансираних из иностранства. Оне су у великој мери обликовале идеолошки наратив петооктобарских промена, а о чијим последицама обични грађани који су изашли да „испрате Милошевића“ нису много размишљали.

Петооктобарске промене су, барем што се Србије тиче, биле и диригован и увелико изнуђен потез. Највећи победник целог процеса био је „Запад“, чији су стратешки интереси увелико испуњени у годинама које следе. У складу са неоколонијалним политичким наступом, ови интереси нису могли да се наметну у виду „казне или принуде“, барем не експлицитно. Али су могли своје циљеве да остваре уз сагласност и саборство нове српске политичке елите. Она је своју кооперативност са западним интересима спроводила у реторици „проевропске политике“, што је постало базична мантра нове власти.

НЕУПИТНА ПРЕТПОСТАВКА
У недостатку конзистентног програма и посебно административног искуства, нова елита је, у настојању да обезбеди легитимитет и поверење маса, прибегла реторици која је на моменте у својој агресивности имала потенцијал дискурзивне уцене. У односу на прошлост, ова реторика је осуђивала режим Слободана Милошевића, који је по њој био опседнут националном митоманијом, опљачкао и изоловао земљу, повео ратове, посвађао нас са светом… У односу на будућност, завладала је поплава општих места типичних за идеолошки новоговор – позивање на „демократску трансформацију, транспарентност, владавину европских вредности, обрачун са национализмом, борбу за отворено друштво, слободу медија и владавину права“, итд. Све то је кулминирало у оној чувеној мантри „живети као сав нормалан свет“, мантри априорног самоунижења и самопорицања.

Ова врста реторике постала је владајући образац политички коректног говора. Истина, овај обавезујући говор није се могао „сипати у тракторе“ и „мазати на хлеб“ али је имао и те како велику моћ. Био је то својеврсни „превентивни дискурс“. Наиме, општа места о европској будућности имала су као неупитну претпоставку прећутну критику српске државне политике. Ту не спада само критика Слободана Милошевића, него по режиму асоцијација и критика свих легитимних циљева српског народа артикулисаних у тешким годинама разбијања ЈугославијеСтварало се стање духа у коме је једина прихватљива критика била критика на рачун Србије. Тако су, у оквиру ове реторике, Срби ’90-их само „убијали, пљачкали и освајали“, а свако указивање да су Срби у тим ратовима бранили голи опстанак и своја неотуђива права представљало се као најцрњи национализам.

У новонасталој фузији наратива и политичких императива нове власти, добили смо ситуацију која је била посебно тешка за сваког ко је од почетка видео да је петооктобарска промена заправо начин да се Србији на међународном плану наметну туђе жеље и интереси, али и за оне који су исказивали забринутост да и на унутрашњем плану промене иду у погрешном правцу.

Политика стигматизације обликовала је јавни дискурс. Политички неистомишљеници су елиминисани из јавног поља не гласачким листићима, него путем медијске и моралне дисквалификације: они су за нову елиту били прости, заостали, непросвећени остаци мрачне прошлости чије мишљење треба игрнорисати. Истина, могли су се критиковати политичари на власти, али не и идеје које су заговарали. Тешко је сетити се било ког водећег медија који је био против „евроинтеграција“ и осталих тотема петооктобарске идеологије.

Демонстранти током протеста испред Народне скупштине, 05. октобар 2020. (Фото: Profimedia)
Демонстранти током демонстрација испред улаза у Дом Народне скупштине, 05. октобар 2000. (Фото: Profimedia)

Али проблем је и даље био народ, од кога се очекивала подршка. Иако се глас народа није чуо, било је јасно да велика већина не дели идеолошки ентузијазам нове политичке класе. Оне класе која је, било из идеолошких уверења, било из опортунизма, било из инфантилног уверења да је за нову политику довољна „добра воља“, било због притисака са Запада, прихватила и истовремено наметала овај новонастали дискурс.

А он се није ширио из центара нове политичке моћи. Тај задатак је на себе преузела котерија академских, јавних и културних радника, истакнутих уметника, посебно из позоришног света и добро повезана мрежа различитих невладиних организација и „бораца за људска права“. Нажалост, њихов „интелектуални елитизам“ и „слободарство“ (како сами за себе тврде) нису почивали на критичком сучељавању са другим политичким пројектима  и преиспитивању друштвених догађаја и појава.

Напротив, почивали су на репродукцији унапред задатих матрица на „мало вишем нивоу“, добро пазећи да се случајно не угрози наметнути наратив. Требало је доста времена да прође да би се у јавности разумело да овакав приступ није „академска изузетност“, већ обична дресираност. Нова намесничка елита је веровала да ће, понављајући идеолошке флоскуле западних ментора који су јој омогућили политички утицај, обезбедити себи легитимацију за дуговечну и стабилну владавину.

НЕГАТИВНА СЕЛЕКЦИЈА
Као што су промену политичког наратива на себе преузели културна и НВО елита, на сличан начин терет трансформације економског модела преузела је самозвана „експертска“ елита. Ови „експерти“, углавном окупљени око Г17+, скоро да и нису имали већег искуства са праксама непходним за вођење реалне економије. Њихове академске титуле и знања нису биле гаранција да ће бити и успешни администратори и привредници. Контролу над економијом су имали углавном академски економисти са јаким везама и подршком међународних финансијских институција. Овим институцијама је било много битније да контролишу процес транзиције, него да те промене у економском смислу буду успешне. Зато се у Србији више говорило о стварању повољног привредног амбијента него о томе како сад и овде унапредити санкцијама и ратом уништену економију.

Поред свих затечених проблема, нова власт је имала на располагању државну имовину која није била без потенцијала, коју нико од наследника неће више имати. С друге стране, на располагању је имала и искуства других земаља у транзицији које, нажалост, услед идеолошког слепила није умела да искористи. Процес транзиције и реформи у другим земљама Источне Европе одвијао се већ око деценију. Уз више памети, могле су се избећи многе грешке које су друге земље направиле на том путу. Уместо успешне економске реформе имали смо приче о „модернизацији“, и „путу у Европу“. Друштво је тако улазило у једно хипнотисано стање где је буквално све могло да прође. Велики економски промашаји и присилна деиндустријализација земље подметане су као „месијански“ пут у будућност.

Нова власт је кроз санацију банака изгубила монетарни суверенитет у сопственој земљи и отворила врата процесу који данас зовемо „пљачкашка приватизација“.То је учињено тако што су се приватизовале компаније од стратешког значаја (цементаре, шећеране, Национална штедионица, Азотара, итд.). То је са једне стране ослабило државу, а са друге стране за кратко време створило нову класу екстремно богатих тајкуна који су овладали великим делом наше привреде. Стварање малог броја утицајних и екстра богатих људи имало је и своју нуспојаву у великом броју жртава транзиције – незапослених, на ивици егзистенције. Та прерасподела друштвене имовине, која је морала да се догоди (мада није морала да буде толико неправедна) створила је дубоке промене у друштву чије последице осећамо и данас.

Многи новопечени богаташи који су игром прилика постали економски стуб друштва и на које се ослањала нова политичка класа зарадили су свој први милион током турбулентних 90-их.То је изазивало револт и незадовољство код грађана. Филозофија нове елите полазила је од начела да је богатство плод сопственог рада и сналажљивости, а сиромаштво резулатат личног неуспеха и неспособности. Ова промена перспективе је додатно унижавала оне које зовемо „губитницима транзиције“ и производила је осећај кривице и мање вредности. У исто време ослобађала је новонастале тајкуне од одговорности према најугроженијима, али и према друштву у целини, као и држави која је у новом систему имала веома ограничену улогу у контроли пословања приватних фирми.

У таквој ситуацији корените промене свести са једне стране, прерасподеле капитала са друге, ослабљене државе са треће стране, и закона који су кројени за неко друго време и систем, родио се дух „лова у мутном“ (који, додуше, увек постоји, али у таквим временима највише долази до изражаја), где је корупција постала уобичајени део многих јавних послова.

У том институционалном и духовном метежу, ветерани „отпорашења“ и протестних шетњи заузели су сва места од важности и утицаја у друштву. Мимо уобичајених процедура, једноставно су дошли и „сели у фотеље“. У моменту тријумфа томе није имао ко да се супротстави. Тако смо добили „смену руководеће гарнитуре“ у друштву, а нова генерација је од знања углавном поседовала само оно што је чула у медијима и на предавањима неолибералних агитатора, а од искуства – избегавање испитних рокова и лупање у шерпе! Овај процес негативне селекције, који су након Петог октобра спроводили моћници партијских организација, израстао је у оно што данас зовемо „страначко запошљавање“.

НАЦИОНАЛНИ ПОРАЗИ
Процес петооктобарских промена тицао се и других важних друштвених тема и питања са експлозивним симболичким набојем. То се пре свега односи на архитектуру односа у региону, као и интерпретацију догађаја деведесетих на којима је та архитектура требало да почива.

У овом процесу успостављања послератне истине као темеља будућих регионалних односа, Запад је играо централну улогу. Настојао је да наметне своје виђење распада Југославије као последице неразумне политике „локалних племена опијених национализмом“. Па ипак, у тој визури улога главног кривца намењена је Србима и држави Србији, док су сецесионисти добили статус жртве. Такво виђење догађаја, између осталог, имало је за циљ да амнестира тзв. „међународну заједницу” од сваке одговорности у процесу насилног разбијања и распада Југославије.

Наметање ове интерпретације одвијало се на два нивоа: споља, кроз деловање „Хашког трибунала“,  а изнутра, као што смо већ рекли, кроз промовисање низа НВО и утицајних појединаца у политичком и јавном животу, који су, свако на свој начин, настојали да „промене свест Срба“. Био је то својеврсни културни рат, који се, нажалост, и данас води.

Па ипак, разорни ефекти тог рата били би умногоме мањи да у њему активну улогу није имала и петооктобарска политичка елита. Она је, час позивањем на висока морална начела, час на политички реализам, прихватила не само све што се од нас тражило, већ је то чинила на посебно болан и понижавајући начин. Хашком трибуналу је изручено скоро комплетно војно, полицијско и политичко руководство. Било је то (само)понижење које би мало која земља у свету себи дозволила.

Док је, са једне стране, власт инсистирала да је „сарадња са Хагом“ наша међународна обавеза, НВО су, с друге стране, суочавајући се са одсуством било каквог поверења шире јавности у хашку правду, настојале да путем агресивне и бесомучне кампање оправдају Хашки трибунал и политику која је стајала иза њега. Но, без жељеног успеха. Због тога је у говору НВО активиста, она „националистичка, тврдоглава, ћутећа већина“ која је у процесу приватизације остала на егзистенцијалној маргини, трансформисана у фигуру „геноцидног народа“ над којим је требало провести денацификацију. То је био „дар“ петооктобарске елите своме народу, захвалност за његово истрајавање у деценијској неравноправној борби са санкцијама, притисцима, лажима, сатанизацијом и, на крају, отвореном агресијом.

Хаг није био само велико понижење. Хаг је требало да послужи као инструмент за трајну делегитимизацију виталних интереса српског народа. Наиме, циљ хашких процеса није толико био осуда ратних злочина колико настојање да се кроз осуде водећих личности српске политике истовремено трајно криминализује борба српског народа, њени циљеви, као и отпор тзв. међународној заједници. Петооктобарска власт је, уместо да се томе енергично супротстави, овај процес прихватила као нашу међународну обавезу на путу ка европској будућности. У тој атмосфери дочекали су нас нови национални порази.

Највећи од њих је свакако одвајање Црне Горе. Тадашња власт је допустила (мада је и сама утицала да се таква ситуација створи) да пар хиљада гласова, за које многи тврде да су дошли од тзв. „фантомских бирача”, одвоји велики део Срба од своје матице. У Црној Гори се устоличио режим који је спољнополитички деловао против интереса српског народа, а унутарполитички, путем социјалног инжењеринга, на све начине покушавао да уништи српски идентитет и традицију. То што је српски народ у Црној Гори 2006. године остављен на вољу једном човеку неопростивo је одустајање од српских националних интереса.

Разлог томе није била само незаинтересованост Србије за будућност Црне Горе, нити медијски стимулисан наратив који је тих дана владао у Србији – да је у нашем интересу да се „решимо црногорских политичара“ који су имали несразмеран утицај на државну заједницу. Била је то много више нека врста апатије, парализованости, мирења са ситуацијом и недостатак воље. Није било елементарне куражи да се супротставимо неком, па макар то био и Мило Ђукановић. Наравно, не зато што га се плашимо, већ зато што је иза њега стајао Запад. Воља Запада била је водећи оријентир тадашње српске политике.

И у политици према Космету Србија је доживљавала неуспехе. Очекивало се да ће петооктобарска смена власти олакшати решење косовског чвора. Одговор на та очекивања је најпре била прешевска побуна, а убрзо затим и став „наших западних пријатеља“ да се овде ради о специфичном случају и да Србија више не полаже морално право на Косово. Мартовски погром, још један од злочина над Србима који никада није кажњен, само је то потврдио на суров начин. Обавеза да се Срби заштите остављена је на вољу „међународне заједнице“. Осим протеста, српска власт није била у стању ништа друго да уради. А не би се могло рећи ни да се претргла протестујући.

Ова видљива немоћ и одсуство политичке и историјске одговорности били су увод у самопроглашење независности Косова 2008. Однос Србије према сецесији свео се на политику: „стандарди пре статуса“ која је корак по корак нормализовала ситуацију и омогућила функционисање лажне државе. То је довело до тога да „лажна држава“ ако не за Србију, онда за друге постане све више права држава.

ИЛУЗИЈА, НЕ ШАНСА
Тињајуће незадовољство, све већа економска криза, као и промене на међународном плану довеле су до промене власти на изборима 2012. године. То се није догодило 2003/2004. године, како је пред своју смрт очекивао Зоран Ђинђић, већ тек када је новонастала Српска напредна странка прихватила да неће мењати пут којим је Србија кренула Петог октобра. СНС је то потврдила потписивањем Бриселског споразума којим су формалне и неформалне ингеренције државе Србије на Косову нестале. Неолиберални економски модел се није мењао, а и како би – то су ствари које не могу тек тако да се „ресетују“, нити једна мала Србија може да их самостално мења. Медији, универзитети и култура су били и остали до дана данашњег увелико колонизовани од заговорника „промене српског културног образца“, својеврсног позива на културну револуцију.

Тако смо, парадоксално, дошли до тога да се 20 година после пада Милошевића налазимо у стратешки тежој ситуацији него почетком 2000. године. Црна Гора се издвојила, моћ Резолуције 1244 је увелико ослабљена на српску штету. Број Срба на Космету се смањио, а и ингеренције Републике Српске су мање него што су биле по оригиналном Дејтонском споразуму.

Петооктобарска власт показала се не само као неспособна, већ и као небитан елемент у ономе што се овде дешавало. Главну реч су водили страни амбасадори, економију су водили „експерти“, а одговорност за дух народа водила је аутоколонијална елита која је тријумфовала у поразу Србије. Протагонисти Петог октобра су изборима 2012. политички елиминисани, али у томе не можемо наћи велику утеху.

Идеологија Петог октобра променила је Србију. У њеном оквиру се социјализовало неколико генерација које су запоселе институционално важна места у друштву. Тек сада, уз велике напоре, кроз низ малих помака, Србија се полако ослобађа петооктобарског баласта. Мале спољнополитичке победе (као, на пример, отпризнавања Косова или спречавање учлањења Косова у УНЕСКО), као и повратак самопоуздања и самопоштовања, тј. опоравак духа видљив у реинтерпретацији доминантних наратива о ближој историји и јачању националне свести, промени имена улица у Београду, као и све већи губитак кредибилитета тзв. „друге Србије“ само је почетак могућег великог опоравка.

Суочене са поразом, неке од радикалнијих петооктобарских перјаница и њихове присталице већ дуго говоре о „пропуштеној шанси“, о изостајању „шестог октобра“. То само доказује да памет не мора да дође са годинама. Они ни данас не схватају да је Пети октобар био конципиран од стране западних протагониста који су имали два циља: да нас политички дисциплинују и да послужимо као генерална проба за оно што ће се касније назвати „талас обојених револуција“. Теза да је изостанак „шестог октобра“ заправо пропуштена шанса, не само да показује одсуство смисла за реалност и неспособност да се разуме прошлост, него истовремено представља и гротескан политички нарцизам, живљење у илузији да би „све било другачије да смо ми…”.

Пети октобар није био „шанса“ већ велика илузија коју су нам други сервирали као шансу, не бисмо ли лакше прогутали понижавајући ход по трњу. Наравно, то не значи да ствари после тог датума нису могле да прођу са много мање жртава и понижења, али је неразумно мислити да смо после Петог октобра могли да изађемо као победници у било чему.

Ако непосредно после Петог октобра друштво као целина није било у стању да ствари и догађаје назове правим именом, сада то може. Пети октобар био је још један болан пораз који су доживели Србија и српски народ током двадесетог века. Дан кога се нерадо сећамо и све више стидимо! Мораће да прође много времена и труда да се прво опорави дух народа, па онда и сама држава.

 

Владислав Обреновић 

Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here