Писмо са Косова или пркос и радост о Божићу 2019

Поделите:

И овог Божића смо их натерали да се сете колико им је залудан труд да нас одавде протерају. То је осетио и нови амбасадор САД

Божић и Ускрc су за нас на Косову и Метохији наша “тачка у времену“, тренутак када све ружно иде у други план, скоро па нестаје. Чак је и крсна слава оптерећена нашом свакодневницом и страхом од сутрашњице – поменута два празника нису. Празници рођења и васкрсења су једини у години којима приступамо без страха да нам се нешто може догодити, као да нам дају нам неку посебну снагу.

“Стигли смо“, јавио ми се пријатељ поруком на Бадњи дан. “Где сте стигли“, питала сам, да проверим шта ће да ми каже. “Кући“, кратко је одговорио.  Знам да са супругом и децом жури да стигне на паљење бадњака у порти липљанских цркава Светог Флора и Лавра и Успења Пресвете Богородице – увек је тако. Више од 15 година живе у Централној Србији, али су за сваки већи празник у својој кући у Липљану. Свих ових година, попут многих Срба са Косова и Метохије, и они кажу да радост празника могу да осете једино ако су у својој кући. Ни овог Божића се ништа није променило.

ПОДЕЉЕНИ ГРАД
Липљан је подељени град. Срби су опстали у улицама око цркве, и, нажалост, сваке године их је све мање. Највећи број њих отишао је 1999. године, док су многи 17. марта 2004. протерани  из делова града у којима су били у мањини. (Подсетићу да је тада једна цела улица запаљена, а Ненада Весића су Албанци убили испред његове куће претходно је запаливши.) Реалност је да, како време пролази, појединци  продају своја имања и одлазе. Попуштају под притиском који над њима спроводе Албанци, између осталог и кроз институције, јер припадају њиховој општини. Сва села која су припадала српској општини Липљан, око 90 одсто њих, припојено је новоформираној  општини Грачаница пре неколико година – уз благослов званичног Београда – и од тада је појачан одлазак.

Преостали Срби у граду који не намеравају да се селе без обзира на околности, али и они који не живе у Липљану, али нису продали своје куће, носе све то на својим леђима и још се увек радују Божићу, срећни што су издржали још једну годину. Зато је посебну емоцију код свих нас изазвала група деце која је на Бадње вече у порти  запевала “Ој Косово, Косово“. Понесени оним што у порти виде док гори ватра, заборавили су на тренутак где и како живе. Само су се окупили око бадњака и запевали. “Важно је да нас виде Албанци да смо ту, и да не одустајемо“, кажу Липљанчани.

СЕЛО КОЈЕ ЗНА ДА СЕ РАДУЈЕ
Старо Грацко припада општини Липљан. Село које је преживело велике трагедије у последњих 20 година још увек зна да се радује – то је и овај Божић показао. У рано јутро по бадњак су отишли Матовићи, мали Петар и његов отац. (Пре шест месеци они су били нападнути на игралишту у центру села, а Србију је обишла слика шестомесечног Андреја како му се у Хитној помоћи указује помоћ због сузавца који је полиција бацила. Помоћ лекара затражили су и његова мајка и стриц, док је његовог оца полиција привела.) Када су испред куће донели бадњак почела је песма. Посебно се радовала Петрова сестра Милица, али и малени Андреј који је тек проходао.

Свештеник са верницима и монахињама посматра паљење бадњака испред манастира Грачаница, 6. јануар 2019. (фото: Филип Краинчанић/Танјуг)

Иза њих, бадњак су носили Столићи, расељена породица из села Годанце код Штимља. Певали су и они пред кућом у којој станују. Њихов брат од 18 година киднапован је у јуну 1999. године и до данас ништа о њему конкретно не знају. Живе са причом коју им је испричао комшија Албанац месец дана после отмице, а то је да су њиховом брату Мићи припадници терористичке ОВК извадили срце. Они, као и Живићи, Јанићијевићи, Стојисављевићи, памте своје мученике убијене за време бомбардовања и на жетви, али кажу да им радост Божића доноси наду, а њу им нико не може убити.

“Чудесно је бити у Грачаници“, рекао је одушевљен оним што је видео Филип Коснет, представник Сједињених Америчких Држава на Косову и Метохији у манастирској порти на Бадње вече. Тај тренутак наше радости и снаге, чини се, осетио је и нови “амерички амбасадор“ у Приштини.

УПОРНИ ХРАСТ
Одлазак по бадњак у своје удаљене шуме, у које током године не одлазимо из безбедносних разлога, најбоље говори колика је снага у нама тих дана. Њих су Албанци посекли у јесен 1999. године, али се свих ових година у њима тражи грана храста – нека је и најмања, али за нас има посебно значење. У шуме у околини града – најчешће долазе у Старо Грацко – одлазе и Срби из Липљана. Од одласка по бадњак није се одустало ниједног Божића, а годинама се у шуме ишло у пратњи КФОР-а.

Бадњак пред црквом је и ове године био из српске шуме у околини Старог Грацка. За ових 20 година храст се обновио, и онако леп и велик огрејао нас је у липљанској порти. Обнављају се наше шуме и, колико год пута да их исеку, корен им не могу уништити – храст у њима опет расте и грана се. “Што су били нервозни продавци у појединим продавницама у албанском делу града“, рекао ми је комшија пре одговора на питање има ли воћа у Липљану и какве су цене. “Пусти их. Нека су нервозни. Како да не буду, па још смо ту. И овог Божића смо их натерали да се сете колико им је залудан труд да нас одавде отерају “, одговорила сам.

Јесте Божић чудесан на Косову и Метохији, и зар нас не учи како треба да радимо? Само да чувамо своје, да знамо где нам је дом, где су нам корени, да знамо шта је наше и да то не дамо. Са таквим ставом Срби из Ђаковице, упорно, сваког Божића и Ускрса, покушавају да оду до свог града. Само једна њихова реченица довољна је да Ђаковицу подигну на ноге и натерају Албанце да покажу какви су и иза чега се крију. Прича о такозваним ратним злочинцима је за децу – из њих говори страх јер знају да су узурпирали туђе. Живимо за дан у коме ћемо да видимо њихово понашање и чујемо причу када Американци престану да им дувају у леђа.

Паљење бадњака испред манастира Грачаница, 6. јануар 2019. (фото: Филип Краинчанић/Танјуг)

Дивећи се Србима из Ђаковице на упорности, верујемо да ће доћи дан када ће се вратити, јер њихова је вера јака. Колико их год Албанци терали и отимали имовину, Ђаковчани знају да је свака њихова грађевина на српској земљи, и то им нико не може оспорити све док сами не потпишу да су исту продали. Знају Албанци да су Срби из Ђаковице управо због тога победници, и да је питање тренутка када све може да се преокрене. То важи и за цело Косово и Метохију – иако тренутно све изгледа супротно.

Извор Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here