Pismo sa Kosova: „U mom se polju vesela žetvena pesma ne čuje više. Na meni je da svedočim, pamtim, zlo počinjeno da nikad ne zaboravim!“

Podelite:

„U mom se polju vesela žetvena pesma ne čuje više. Na meni je da svedočim, pamtim, zlo počinjeno da nikad ne zaboravim!“
Sećam se, sedeli smo ispred kuće porodice Radusin posle sahrane žetelaca i posmatrali šta se dešava na travnatoj kocki koja krasi sredinu sela. Britanski vojnici su po njoj skupljali i najmanje parčiće sveća koje je narod držao za vreme opela. Niko od nas nije pričao. Gledali smo poručnika Endrjua kako sa svojim vojnicima sve sređuje. Svaka je sveća po veličini složena, vosak sa betonskog igrališta je sklonjen, čistili su svaku sitnicu i svi su bili toliko posvećeni poslu kao da nekome nešto duguju, pa se trude da na taj način to nadomeste. Kada su završili, postrojili su se i podigli ruke da nas pozdave. Svi su tog dana napustili Staro Gracko, i vrlo brzo Kosovo i Metohiju. Pozdravili smo i mi njih, jer, da nije bilo poručnika Endrjua, koji je mimo znanja svoje komande poveo građane u polje gde su pronašli masakrirana tela žetelaca, možda im ni danas za grobove ne bi znali. (Dešavalo se da su pripadnici Kfora odnosili tela mrtvih Srba i isporučivali ih porodicama tek posle nekoliko godina.) Ubeđeni smo da bi sa žeteocima isto uradili, ali nisu znali šta će sa svedocima.

Dok smo gledali kako Endrju zauvek odlazi iz sela, moj komšija reče: „Ovaj mladić je dokaz da i među ovim Britancima ima ljudi“. Složili smo se sa njim. Zato što je postupio kao čovek i iskreno želeo da nam pomogne, Endrju je oteran sa Kosova.

Tog popodneva smo mirno sedeli, iscrpljeni, slomljeni od svega što smo danima preživljavali. Znali smo da će slike tog užasa zauvek ostati u svakom od nas i nismo pogrešili. Zločin koji se pre skoro 18 godina dogodio u ataru sela Staro Gracko i dalje pamtimo, svaki detalj, svaku izgovorenu reč. Imena ubijenih žetelaca se svakodnevno pominju, prepričavaju se anegdote u kojima su učestvovali, gledamo njihovu decu kako rastu i u njima svoje izgubljene prijatelje.

VI NAMA, KOMŠIJA, KRV DUGUJETE“
Ubistvo 14 žetelaca nije Starograđane oteralo iz sela. Posle njihovog stradanja odlučeno je da ostanemo – pa šta nam Bog da. Poslednje smo srpsko selo na putu Priština-Prizren, odsečeni od ostalih srpskih mesta u opštini Lipljan.Tu je i danas većina nas. Tu smo dočekali i da zvanično kažu da im na pamet ne pada da kazne počinioce ovog gnusnog zločina. Potvrdili su ono što smo svi znali.

„Slučaj poznat kao Staro Gracko je zbog -nedostatka dokaza okončan“, potvrđeno je u misiji Euleks. U saopštenju se dalje kaže da bi slučaj mogao da bude ponovo otvoren ukoliko se budu pojavili novi dokazi.

To kažu oni koji teroriste u svojim zemljama hapse najkasnije jedan dan posle napada. E pa, gospodo, kada budem srela dokaze na ulici – javiću vam.

Sećam se, pojedini Albanci su u selo počeli da dolaze u septembru, pojedinačno, vrlo diskretno. Tada im je postalo jasno da je onome ko isplanirao svirepi zločin da bi nas oterao – plan propao.

„Mi, komšo, ne znamo ko je ubio ljude u polje, ne znamo. Mi nismo. Niko ništa ne priča. Što znate vi, to znamo i mi“, slušala sam Albanca iz sela Mali Alaš kako se pravda u ime svih. („Komšo“ i „komšike“ su imena kojima Albanci oslovljavaju Srbe na Kosovu i Metohiji.) Bio je sav pokunjen, očigledno poslat da ispita šta se dešava, šta znamo, šta radimo. Kakvi su to glumci, ljudi moji.

Ono što je u selu govorio nisu njegove reči, ono je bio naučeni scenario. Ništa mu nismo verovali iako smo ga dugo poznavali. Što se nas tiče, sve su maske skinuli 23. jula 1999. godine kada su sakrili ubice. Veliki i Mali Alaš, Krajište, Ribare, Bujance, Crni Breg, su albanska sela koja okružuju Staro Gracko i mesta u koja su ubice jedino mogle tako brzo da se sklone. To im nikada nećemo zaboraviti.

„Vi nama, komšija krv dugujete, prensi to onome ko te je poslao. Meni, mojoj deci, njihovoj deci – dugujete“, odgovara mu Jovica.

Pamtim bledilo na licu Albanca, koji je počeo da lomi ruke i da nastavlja da se pravda kako niko iz njegovog sela ništa ne zna, kako „nije ubio ljude“.

ZAŠTO NEMA KAZNE ZA UBICE SRBA
„Dugujete nam krv“, reči su koje su Starograđani te jeseni ponovljali svakom Albancu iz okolnih sela koji je po zadatku dolazio da ispituje i da se pravda. (Svi su isto pričali, zato i znamo da su dolazili po komandi, a ne zato što su osećali da treba da dođu i pitaju kako smo.)

Častan i nedužan čovek nema potrebe da se pravda, to rade samo krivci. Onda kada smo im to poručivali, govorili smo jezikom koji oni jedino razumeju. Tako smo im stavili do znanja koliko nas je pogodilo ubijanje nevinih ljudi. Pokušali smo na taj način da utičemo na njih da prijave ubice, da kažu istinu. Ako su oni to shvatili kao pretnju – njihov problem. Te reči je trebalo da ih osveste, da probude njihovu savest.

Niko od njih nije ništa rekao policiji, lagali su kad god su ih ispitivali. Sve u „državi Kosovo“ počiva na laži i u takvom sistemu očekivati pravdu je stvarno zaludno. Lagaće do kraja njenog postojanja, dok se sve ne sruši kao kula od karata, a taj dan će doći. Laž – iza koje se krije zlo – izabrana je kao zaštitno lice ove nakazne tvorevine svetskih moćnika. Zato ubijanje Srba na Kosovu i Metohiji nije završeno. Stvorili su tle koje svakog trenutka može da se zapali. Ova odluka Euleksa nije ništa drugo nego raspirivanje te vatre.

Zato nema kazne za ubice Srba. Lažu da ne znaju ko ih je ubio. Starograđani kažu: „Taman da im ubice za ruke dovedemo, Specijalno tužilaštvo u Prištini, Euleks i svi ostali međunarodni faktori će reći da nema dokaza“.

Da li bi im i posle 18 godina rekli „dugujete nam krv“? Ne. Na godišnjicu masakra u selu je postavljena spomen ploča i na njoj piše naša poruka:

„U mom se polju vesela žetvena pesma ne čuje više. Na meni je da svedočim, pamtim, zlo počinjeno da nikad ne zaboravim!“

standard.rs

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here