Пивљанин: Орошавање севера Косова

Поделите:

Поверовати како су економски и политички мозак Рамуша Харадинаја били извориште и прва и последња адреса за две последње велике провокације косовских власти спрам Србије било би као веровање у добре виле, Деда Мраза или да је Ана Брнабић стварно председница владе а Зоран Радојичић градоначелник Београда. Увођење троцифрене царинске стопе на робу из Србије ( узгред и из Босне и Херцеговине, да се Власи не досете) и упад јединице РОСУ у јужни део Косовске Митровице чак се не могу подвести ни под провинцијални хир балканске верзије латиноамеричког силеџије.

Наиме, кад је ономад током интервјуа једној овдашњој телевизији Харадинај рекао како Албанци на Косову немају спољну политику већ слушају шта им кажу Американци то није био само тренутак његове искрености већ сушта истина. Само је заборавио да дода како немају ни ону унутрашњу него се и она (с)води на миг или подигнути прст Ујка Сема и његових европских сестрића. Тако да се ни „царински рат“ или оргијање некадашњих бандита обучених у униформе специјалних полицајских снага по становима Срба у Митровици нису могли догодити без амина главних протектора тог парадржавног франкештајна испод Проклетија.
То чак више није ни битно, много је важније шта у ова два случаја – а не треба сумњати да ће их бити још – може да уради Србија. На жалост, готово ништа. А ово што је урадила са разговором председника Србије са амбасадорима Русије и Кине личи на трчање ђака код разредног старешине да му пријавиш како ти је мангуп из задње клупе говорио изразне речи и при том те мало шамарао. С тим, што је Вучић „отрчао“ у погрешан кабинет јер разредни којима се обратио немају неке ингеренције над несташним кабадахијом, ако не рачунамо на „принципијелну подршку“ у оној зградурини на Ист Риверу која је од Качаника, Приштине, Брњака или Јариња даља него што је Марс од свемирског програма Србије.
Или да будемо пластичнији па да парафразирамо Јосифа Висарионовича познатијег као Стаљин – који је, кад су му својевремено скренули пажњу да би се нешто могао замерити Папи, ноншалантно питао „А колико Свети Отац има дивизија?“ – и вапросимо колико војника на Косову имају Кина и Русија? Одговор је – ниједног. Кинези нису ни долазили, Руси били па давно отишли. И?
То што Кина „одлично разуме шта се дешава на Косову и Метохији” и што руско руководство „с пажњом прати развој ситуације” можемо да окачимо на реп каквог мачка и да га пустимо да с тим тандрче дуж границе са Косовом коју еуфемистички зовемо административном линијом, јер са оне стране те линије стоје креатори и заштитници косовске независности са много убедљивијом аргументима који се мере калибрима и бројним стањем војске. А све што они могу да ураде за Србију јесте да евентуално буду кордон косовским Србима кад њихови цивилни главнокомандујући аминују неку нову, овај пут, јужну „Олују“ ако Србија буде упорно одбијала уважавање „косовске реалности“. То јест ако не призна Косово, исхекла му шустиклу за столицу у УН и тако нормализује односе. Уколико Србија буде тврдоглаво инсистирало на свом и међународном праву и принципијелности, за очекивати је да после кутија „плазме“ и „јафе“ опет мало горе српске куће и покоја црква – неће све, да се сутра има с чим у УНЕСКО.
Зато је Вучић уз Ли Манчанга и Александра Чепурина требао на еглен звати екселенције из САД, Британије и Немачке и мало се из прве руке распитати докле су спремни да иду у спонзорисању Харадинајевих и Тачијевих „царинских“ и „војних“ подухвата па у складу са тим видети шта даље. Ако их је, пак, звао а они се нису одазвали онда одговор зна.

Ранко Пивљанин
Искра
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here